Srđa Trifković: Amerika je poludela, ali u njenom ludilu ima logike

Komsomolьskaя pravda 13 XII 2014                    www.kp.ru

Prema američkom profesoru srpskog porekla, SAD će zauvek biti neprijatelj Rusije

Poznati američki profesor srpskog porekla smatra da „hladni rat“ nije završen ni na minut posle raspada Sovjetskog Saveza i da su Sjedinjene Države bile, jesu i uvek će biti neprijatelj Rusije. Kako su SAD došle do te tačke on izlaže kolumnisti “KP” Alekseju Pankinu.

AMERIČKI JUNAK – OBOJEN, NEZAPOSLEN I GEJ

– Srđa, predsednik Obama daje kontradiktorne izjave. Na primer, govoreći u Ujedinjenim Nacijama, on je rekao da Rusija u Ukrajini krši sva pravila i norme međunarodnih odnosa. Potom je najavio početak bombardovanja militanata Islamske države na teritoriji Sirije, bez prethodne saglasnosti Sirije ili mandata Saveta bezbednosti UN. Drugim rečima, on je prekršio pravila i norme. Da li je po sredi bezgranični cinizam, ili Obama veruje u ono šta kaže?

– Bojim se da je ovo drugo po sredi. Amerikanci imaju istorijski uslovljen snažan osećaj sebe samih kao izuzetnog, izabranog naroda. Slom komunizma, kolaps SSSR-a, shvatili su kao potvrdu tog svog statusa. Otuda im tvrda vera u sopstveno pravo da nagrađuju druge zemlje i narode koji prihvataju njihove koncepte i spremnost da ostale neumoljivo kažnjavaju po sopstvenom nahođenju.

Nakon pobede u „hladnom ratu“ došlo je do radikalnog raskida sa tradicionalnim američkim vrednostima, verom u Boga i poštovanjem stvaralačkog rada. Danas je junak kulturne i političke elite Amerike – obojeni, nezaposleni imigrant nekonvencionalne seksualne orijentacije. Za one koji ne poznaju takve tokove u Americi iz prve ruke teško je da shvate zašto je u decembru 2011. godine predsednik Barak Obama izdao direktivu kojom zaštitu LGBT prava proglašava za „prioritet spoljne politike SAD“.

Što je u suprotnosti sa tradicionalnim vrednostima Rusije i arapskog sveta. Međutim, u svom govoru u UN, Obama je video u nama veću pretnju svetskom miru nego u islamskom terorizmu…

– Sa kulturnog i političkog stanovišta, muslimani su za Amerikance „ono drugo“, ali ih ipak tretiraju sa respektom. Nikom ne pada na pamet, na primer, da podnosi arapskim šeicima iste zahteve u pogledu tolerancije prema homoseksualcima kao Rusima ili Srbima. Mi smo, međutim, beli hrišćani, što će reći da smo zreli za prevaspitavanje po zapadnom šablonu. Kazna za neposlušnost će nam samo biti od koristi da se jednom uljudimo, po američkom modelu naravno. To je, uzgred, zašto stalno ponavljam da „hladni rat“ nije završen. Njima nije bilo dovoljno da eliminišu vojnu pretnju Sovjetskog Saveza. Moraju da prevaspitaju i transformišu Rusiju, da je pretvore u svoju sliku i priliku. U tom smislu, vaša zemlja im zaista predstavlja veću pretnju nego islamisti.

Još jedna upečatljiva kontradikcija: sa jedne strane, Sjedinjene Države očigledno ne znaju kako da reše posledice haosa koji su izazvale na Bliskom istoku. Sa druge, SAD su izazvale sličan haos u Ukrajini – pod istim parolama podrške demokratiji. A sada potpiruju i „revoluciju kišobrana“ u Hong Kongu?

– Priznajem, pomalo sam iznenađen kada ruske kolege i dalje pokušavaju da analiziraju politiku SAD sa stanovišta uobičajenog zdravog razuma: definišu se ciljevi, preduzimaju se mere da oni budu ostvareni, vrednuju se rezultati, koriguju se greške. Ovo nije slučaj. Podsetimo se da je u Odbrambenoj doktrini SAD objavljenoj 2012. godine Obama kao strateški cilj naveo održavanje vojne superiornosti SAD na takvom nivou da Amerika bude spremna da „odgovori na čitav niz pretnji, da reaguje na vanredne situacije širom sveta“ i da se „suprodstavi agresiji ma gde se ona dogodila“. To nije nikakva strategija, to je recept za katastrofu. Amerika ipak tvrdoglavo nastavlja tim putem, stvarajući nove probleme i za sebe i za ceo ostali svet.

Da li sam dobro shvatio da takva logika, koja je izazvala sve ono šta se danas dešava na Bliskom istoku, nije bila uspešna jer nije moguće da se upravlja haosom? 

– Apsolutno tačno. Ako je Obama ozbiljno želeo da se oslobodi radikalno sunitske Islamske države, on bi oslanjao prvenstveno na šiitski Iran i na sekularno-alavitsku Siriju. Kao prvo, u njima Islamska država vidi svoje glavne neprijatelje; kao drugo, oni imaju najefikasnije vojne snage u regionu. Budite sigurni da se sunitska Saudijska Arabija i Emirati nikada neće ozbiljno boriti sa svojim radikalnim istovercima. Kao ozbiljnim islamskim vernicima, tako nešto predstavljalo bi im svrstavanje na stranu zla. Mašutim, SAD nikada neće ući u savez sa Sirijom i Iranom jer su ih proglasili neprijateljima i od toga nema odstupanja. To će garantovano doprineti eskalaciji haosa u regionu, koji racionalno gledano Americi nije potreban.

Isto je i sa Hong Kongom – podrška protestima pokazuje spremnost na sukob sa Kinom, u trenutku kada problemi u arapskom svetu i Rusiji ostaju nerešeni. Čisto ludilo, sa stanovišta realpolitike, shodno principu „izbegavaj sjedinjavanje svojih neprijatelja“. Međutim, današnja Amerika jednostavno ne može da prestane sa izazivanjem haosa.

Kao da im je bitno da učestvuju, pa makar i ne pobedili. Zaista, to je teško shvatljivo priprostom ruskom umu. Ali mora da ipak postoji neka zavera… 

– Ako zavere ima, to je na drugom nivou od navedenih ciljeva promocije demokratije, ili čak racionalno shvaćenih nacionalnih interesa SAD. To je stav da dok muslimani ubijaju jedni druge, oni ne predstavljaju pretnju postojanju države Izrael. Jevrejski lobi u SAD veoma je jak, uključujući tvorce spoljne politike koji donose ključne odluke.

SAD SU BEZ OKLEVANjA ŽRTVOVALE UKRAJINU ZARAD IZOLACIJE RUSIJE

U celini izgleda beskorisno da se zbog Ukrajine Amerika sukobljava sa Rusijom, izuzetno važnom zemljom koja je u suštini prozapadna, sa kojim bi se kroz odnos saradnje mogli rešiti mnogi problemi poput globalnog terorizma i neširenja nuklearnog oružja, a koja je pritom bogata resursima. Da li i u ovome vidite istu manifestaciju ideološkog ludila?

– To sve stoji, ali samo ako problem posmatramo sa stanovišta zdravog razuma, ruskog ili srpskog. Međutim, u Americi od samog početka 20. veka svet se neprekidno posmatra kroz prizmu borbe između pomorske i kopnene moći, pri čemu su Sjedinjene Države, a pre njih Velika Britanija, nosilac geostrateške doktrine koja teži da drži pod kontrolom „kontinent“, Evroaziju, čije jezgro predstavlja Rusija. U ovoj bici maltene metafizički cilj je da se Rusija gurne što dublje u unutrašnjost kopnene mase. Drugim rečima, cilj je da ona bude opkoljena neprekidnim kordonom neprijatelja.

Ovo je još jedan razlog zašto sve vreme ponavljam da „hladni rat“ ni na minut nije zastao posle sloma komunizma i raspada SSSR. Zato su 1990-tih, kada je na vlasti u Rusiji bio Americi ideološki blizak režim Borisa Jeljcina, baltičke zemlje primljene u NATO premda nije bilo ikakvih vidljivih prijetnji njihovoj bezbednosti. NATO je sada skoro u predgrađu St. Petersburga.

Najvrednija nagrada u ovom slučaju je, naravno, Ukrajina. Uspešno je prigrabiti, to bi značilo lišiti Rusiju pristupa Crnom moru i ostvariti kontrolu nad tranzitnim koridorima. Koristi od hegemonije smatraju se mnogo većim nego koristi od saradnje sa Rusijom kao ravnopravnim, ili čak slabijim partnerom.

Da parafraziram Vasilija Šuškina, nas sa druge strane ne čeka ništa?

– Tačno! Kulturni antagonizam prema Rusiji, želja da je prekomponuju po svojoj slici i prilici, u kombinaciji sa vekovnom težnjom da je izoluju i ako je ikako moguće da razbiju monolitno jezgro Evroazije u male i slabe fragmente – to su trajni ciljevi tvoraca američke politike. Sjedinjene Države su neumoljivi neprijatelj Rusije. Uvek je bilo tako, ali od kako su SAD stekle moć bez presedana a Rusija bila oslabljena posle raspada Sovjetskog Saveza, oni nisu smatrali za shodno da se o ma čemu pregovara i teži kompromisu. Ta ideološka zaslepljenost vladajuće elite – kako neoliberala tako i neokonzervativaca – mnogo je opasnija za svet nego kada bi postojao jedan centar u kome se kuju zavere za postizanje svetske dominacije. Naći zajednički jezik sa cinicima uvek je lakše nego se sporazumeti sa suludim misionarima.