„Резолуција која је дошла из Европског парламента није напад него жеља савезника да нам помогне”, истиче Иванка Поповић. То је логика према којој муж који бије жену не врши насиље, већ јој помаже да се призове памети
Аутор:Филип Родић
Недеља, 16. април 1944. године почела је Београђанима „готово као и сваки други дан” пошто су „већ огуглали на звук сирене за ваздушну опасност која је ратних година често одзвањала окупираним градом”, писао је својевремено Би-Би-Си на српском језику у тексту о ускршњем савезничком бомбардовању Београда.
Британски медиј преноси причу историчара Николе Миликића, кустоса Историјског музеја Србије и унука Мирјане Миликић, рођене Крстић, тада средњошколке и сведока догађаја. У Улици Зеке Буљубаше, у звездарском насељу Булбулдер, прича он, родитељи су спремали по кући, док су се деца играла напољу и куцала ускршњим јајима. А онда се све променило у тренутку: „Према бакином сећању, бомбардери су се појавили на небу из правца опсерваторије и Звездарске шуме, а деца су навијала ‘Наши, наши!’”
Лепа је та дечја наивност, али и трагична, јер су ти „наши” од тог дана до 6. септембра у Београду, према подацима до којих је дошао историчар Миле Бјелајац, убили између 2.271 и 4.000 цивила, а ранили више од 5.000 њих, међу којима је било и много деце, попут ове с Булбулдера. Ти савезници који су нас тада бомбардовали радили су то за наше добро, а не из свог интереса, наравно. То је било да бисмо се ми ослободили нацистичког јарма, а не да би они вршили притисак на Вермахт уочи инвазије на Нормандију и током потоњих борби у Француској.
То су радили уз асистенцију „домаћег фактора”, оних који су, можда, искрено веровали да се боре за праву ствар и за ту ствар били спремни да свашта жртвују. Према документима до којих је у Берлину дошла Смиља Аврамов, инструкције по којим градовима бомбе треба да падају давао је Јосип Броз Тито, односно партизански Врховни штаб. Према извештају Радио Лондона, Никшић је, на пример, 8. априла 1944. године „бомбардован на захтев маршала Тита”.
На ову причу о „савезничкој помоћи” подсетила ме је готово истоветна детиња наивност коју сам уочио гледајући конференцију за новинаре „ПроГласа” на Дан државности Србије, 15. фебруара, код особе код које би се тако нешто најмање очекивало, јер је не само универзитетски професор него је била и ректор Универзитета у Београду, Иванке Поповић.
„Резолуција која је дошла из Европског парламента није напад него жеља савезника да нам помогне”, рекла је она. Сигурно је лепо кад те неко толико воли, колико они воле тај Запад. Потпуно посвећено, безусловно и без свести да се овде ради о истој рационализацији као и код малтретиране жене која каже да, када је муж шамара, он њу не напада него јој несебично помаже да се призове памети.
(За)дата реч
Кад смо већ код историјских паралела и Иванке Поповић, током њеног кратког излагања појавила се још једна, подједнако незгодна. „Мислим да је нарочито важна ствар за све нас појединце, па и за државу каква је вредност задате речи. Мислим да је задата реч основа тога како се перципира једна личност и основа тога како се перципира једна држава. Ако смо добровољно ушли у поступак улажења у ЕУ, значи да је то наше опредељење, не видим како сада одједанпут долази до замене теза да то више није наш пријатељ него наш евентуално противник, да не кажем грубљу реч”, каже она.
И ја мислим да је (за)дата реч врло важна ствар, али наше „добровољно” опредељење за приступање ЕУ ме подсећа на неко друго „добровољно” опредељење за приступање, оно Тројном пакту од 25. марта 1941. И тада су неки говорили да је устанак против тога био „замена теза” и истицало се да су Срби 27. марта погазили претходно (за)дату реч и да због тога морају бити кажњени. Тада Директивом 25, а сада резолуцијом ЕП.
Да Вас подсетимо: Под тепихом више нема места
Иванка Поповић је на тој конференцији за новинаре говорила и о наводној изборној крађи, рекавши како је у изборном процесу било прегршт „нечасних дела, нечега што није неопходно противзаконито, али не значи да је исправно”. То је учинила седећи за истим столом са судијом Миодрагом Мајићем и тужитељком Бојаном Савовић, који учешћем у кампањи „ПроГласа” можда нису учинили ништа „нечасно” (лепота је у оку посматрача), али изгледа да јесу нешто противзаконито.
Према члану 31 Закона о судијама, судија не може бити „члан политичке странке, нити политички деловати на други начин”, а члан 54 Закона о јавном тужилаштву забрањује „јавно изражавање политичких ставова и учествовање у јавним расправама политичког карактера”. Ако се закон не слаже с нашим поступањем, утолико горе по закон, да парафразирамо Хегела.
Кад смо већ код судије Мајића, морам скренути пажњу и на његову мисао о страном мешању у наша унутрашња питања изнету на истом „ивенту”: „Ми сами призивамо тутора са стране, јер кажу ви нисте способни из овог или оног разлога да решавате своје ствари, а пошто желите да будете део цивилизоване породице, ми морамо да вам кажемо то се тако ради у цивилизованим срединама. Ја нисам срећан што ова ствар излази пред међународне институције не зато што их сматрам непријатељима и оним сетом флоскула које се овде изговарају, већ зато што је то за мене још једна потврда да ми нисмо способни да своје државне послове решавамо. И када нисте способни да своје државне послове решавате, онда имате некога са стране ко дође и то вам објашњава.”
Има ли уопште потребе да објашњавам колико је ово накарадно? Добро је док је потребно само да ти неко са стране објашњава, а не да те бомбардује, јер си нецивилизован. Али не брините, кад би се чак и то десило, (опет) би нас бомбардовали „наши” и „цивилизовани”, а то онда, ваљда, не боли толико.
Тужно је и могло би се рећи јадно, када појединци забораве своје место, звање и функције и када их политика опседне. Уз то забораве историју и шта се дешавало са свима, који су молили да Србији помогне неко из белог света. Једно је желети придружити се ЕУ као равноправан члан, а нешто друго прогласити ЕУ за дадиљу, а нашу рају за недоношчад, која не могу унутрашње проблеме да реше.