Ovih dana na našem informativnom prostoru veoma je prisutna Gebelsova poruka da  „Hiljadu puta ponovljena laž postaje istina“,koja je, u stvari, jedna od teorija nacističke propagande.

Kolin Pauel: „Ja sam taj koji je u ime SAD svetu izneo lažne informacije i to će zauvek biti deo mog života“.

Profesor Srđan Vukadinović: „Očitio je da su lažne vijesti sve drugo više nego ozbiljan i odgovoran posao medijskih djelatnika.“

Piše:Milorad Antonić

Upotreba lažnih vesti odavno je prisutna na našim prostorima,  a prava najezda odvija se odmah po objavljivanju preliminarnih rezultata ovogodišnjih decembarskih izbora.Tako smo čuli istinu kako je aktuelni predsednik države  „očajani  diktator“ zato što je svestan da ga narod neće.To zbog toga što valjda nije dovoljno ni onih 1,8 miliona glasova koje je njegova lista osvojila.

Ali „Hiljadu puta ponovljena laž postaje istina“.

Vredna pažnje je i ona izjava od predstavnika   opozicionog bloka da su  on i njegovi osvojili  1,5 milion glasova,zatim dve sekunde posle da je osvojio milion glasova,pa nakon još jedne sekudne ponovo 1,5 miliona glasova. Zvanični izveštaju u tom  terminu govorili su  o devesto hiljada osvojenih glasova.

Ali „Hiljadu puta ponovljena laž postaje istina“.

I to tako traje. U početku plasirane kroz medije lažne vesti nisu smetale  sve dok narod nije shvatio da  proglašavanje istine prevarom a laž istinom  vređa zdrav razum. Posebno i sve više postaje začuđujuće, uvredljivo i ponižavajuće što tu Gebelsovu filozofiju podržavaju i primenjuju generacije  čiji su dedovi, očevi i rodbina bili  njene  žrtve.

Sudeći po tome što se u međusobnim dijalozima i najobičnijim razmenama mišljenja, a posebno u medijima, svesno  i planirano  susrećemo sa  sve brutalnijim lažima i obmanama koje i izgovaramo i primamo kao da smo popili čašu vode znači da smo se saživeli sa lažima. Pravo je čudo  da takva poruka iz kolevke totalitarnog fašističkog  režima u Nemačkoj nađe svoju praktičnu primenu u demokratizovanom drutšvu, ne samo kod nas, već u svetu uopše.

Ako bi tražili korene tako olake primene laži i obmana onda bi s pravom trebalo reći da su baš  izborne kampanje verifikovale laž kao istinu što je poseban  apsurd i podvala neviđenih razmera. Zamislite ,onima koji se dokazuju da su spremni i sposobni da vode državu, je skoro pa „dozvoljeno“ da lažu. Kao da biramo one poslanike, onog gradonačelnika i predsednika koji je najbolji lažov! Ako je to ok  onda ne vidim razlog da mu se  to uzima za loše. A ako bi takav, kojim slučajem, bio izabran na važno mesto, pa da obavljajući  tu važnu funkciju ne radi i ne govori  to što je obećavao u izbornoj kamanji ,zamerili bi mu i okvalifiklovali bi ga kao lažova.

Imam utisak da  se takvo ponašanje širi. U resoru prosvete je jedna laž i prevara  već ozvaničena. Ministar prosvete  na kraju školske godine u kojoj je harala korona zvanično je objavio da je to bila najuspešnija školska godina,sa najviše vukovaca a svi dobro znamo da se nastava odvijala on lajn i da su tu mogućnosti da  budeš odličan učenik imali u izobilju izvolite.

Niko ni pozicija ni opozicija se nisu protivili tom ozvaničenju laži.Ni jedan jedini protest. Kritika, osvrt u medijima. Ništa! Naprotiv. A gore od toga je to što  su roditelji  ponosni. Hvale se da im je dete  bilo u generaciji najbolje školske godine. I njihove laži na roditeljskim sastancima gde tvrde  da njihovo  dete ne izlazi iz sobe samo uči, su  tim izveštajem  valorizovane. Istina je da se  deca poslednjih godina sve više i duže zadržavaju u svojim sobama ali ne zbog učenja već zbog  blagodeti savremenog doba šerovanja,lajkovanja i sl.Uz to znaju da ih roditljei na roditeljskim sastancima brane lažima pa opet laž dobija  na značaju.Ako lažem,lažem za svoje dete !

Rezultat- istina je prevara,laž je istina.Dobit.Nula!

Pročitajte i ovo:

Odgovor na pitanje zašto toliko verujemo lažima,možda je u tome što je sve ona više  u primeni.

Laž se kao neka vešta masa prilepila čak i na one koji su je prezirali. Sećam se prvih koraka demokratije u Srbiji tadašnja opozija u formi demokratiskih stranaka i DOS-a upirali su prstom na vođu Radikalne stranke da je sklon lažima.Naročito je bila interesantna jedna poruka  da su kod njega dve prve rečenice tačne a sve ostalo je laž. Ispostavilo se da je vođa radikala bio dobro informisan, a tadašnji lideri demokatskog DOS-a, koji su i te kako danas prisutni na političkoj sceni Srbije, imaju problem sa upotrebom istine.U njihovim istupanjima nema  istine  ni u prvoj ni poslenjoj rečenici .

Da li će i onima pre i ovima sada ovakve Gebelsove metode doneti boljitak i ostvarenje zamišljenih ciljeva–hoće. Evo izvestilac za Srbiju Vladimir Bilčik već je svoju izjavu da su izbori prošli „Glatko i bez problema“,povukao i izjavio„Potpisujem i ono što je gospodin Borelj izjavio da smo zabrinuti zbog velikog broja žalbi i različitih neregularnosti koje su primećene i one moraju da budu istražene“.Bitno je da je to rekao kada je  optišao iz Srbije. Znači došao je sa lažnom iskrenošću. Prvo da kaže istinu,a onda da laž ozvaniči.

Da bivša kancelarka Nemačke  nije tako brzo otkrila laž vezanu za Minski sporazum verovao bi da osim kratkih nogu u laži  ima laži i sa dužim nogama. 

                U čemi je  privlačnost laži koje nas okupiraju?

Da li je draž laži   u tome što ona mora biti sažeta, kratka, jasna, prijemčljiva za prepričavanje i da se lako bez mnogo napora, da ne kažem mozga, upamti.Zna se da je laž opasnija na političkoj sceni jer tu je najvidljivija. Dobar primer je vest iz našeg susedstva da svetski lideri bojkotuju poredsednika Srbije i kao dokaz navode činjenicu  da mu nisu čestitali pobedu na izborima.Tu vest trebalo je plasirati bez obzira na bruku jer ju je plasirala susedna država, koja je time pokazala osnovno nepoznavanje protokolarnih pravila,ali -ovde je u pitanju baš to  da su istina i prvilo nebitni- važno da se za laž obezbedi dobar strt! U ovakvim slučajevima zna se da  javnost pamti da je predsednik bojkotovan   što i jeste cilj laži, a ne  da čestitanje nije po protokolu jer ovo nisu predsednički izbori da bi mu svetski lideri čestitali izbor.

Primer laži po svaku cenu je i ono saopštenje opozicionog bloka koji je optužio  vlast da je „uzvezla“ 40 hiljda glasača iz Republike Srpske. Zvaničan podatak je da je tog dana u Srbiju ušlo 23.356 lica zajedno sa onima koji imaju pravo glasanja kao državnjani Srbije,stranim državljanima i decom.Činjenice,razum i logika su isključeni. Bez  obzira što su lako dokazivi oni krojače laži ne interesuju. Pa i po cenu bruke.Jer od stvarne istine bolji rezultat daje „pravilo“ da „Hiljadu puta ponovljena laž postaje istina“.

Istina je i da laž brže putuje od istine.

Što je laž veća  neverovatnija i senzacionalnija  veća je šansa da se ona prihvati kao istina. Istina je i to da u  laži najviše veruju naivni, nedovoljno obrazovani, nezainteresovani za kvalitetnije sadržaje u životu,ali i sračunati radi osvete i sl., pa onaj ko  hoće da laž postane istina zapravo da onome ko je lansira donose dobar rezultat, očigledno računa na masovnost. Jedan od vodećih poverenika Svetskog ekonomskog foruma Herman Gref ,čovek koji zagovara hiljadama godina staru tradiciju o skrivanju  istine poručio je  da „Ukoliko poseduju znanje ljudima se neće moći manipulisati.”

Ako se uđe u suštinu  poduhvata proizvodnje laži i njenog plasmana,a to su uglavnom projekti iz domena političkih kuhinja videćemo da iz toga jasno proizilazi da kvalitet onih koji ih podržavaju nije bitan,bitna je količina,pa makar bili i maloumni.  

Primer da krojači laži računaju na one koji lako i brzo poveruju u laži je i onaj  uhapšeni momak iz Jagodine. Ali izuzetak potvrđuje pravilo.Rekao je istinu.Priznao je da su ga plaćali 150 evra da proizvodi nasilje.

Posle  njegovog priznanja  zdrav razum se pita:

Prvo: Da li je istina da  se ljudi okupljeni oko pokreta koji se deklarisao da je protiv nasilja u Srbiji istinski zalažu za takvu Srbiju, ili je priznanje ovog uhapšenog(i njegova edukacija) govori suprotno da njima treba Srbija za nasilje?! Nije poznato šta su konkretno učinili za sprovođenje prvog pitanja.

Treće pitanje proizilazi iz ova dva,a glasi:kako je moguće, imajući u vidu ovaj apsurd u kome deklarisani protiv nasilja  proizvode nasilje a narod  podržavajući ih preuzima  odgovronost na sebe.Da li uopše  narod ima priliku da sagleda svoju budućnost  u životu kreiranom u ovakvom miljeu.Teško jer  to su upravo one situacije gde upotreba laži dolazi do izražaja.Ona često „ponese“ čoveka,pogotovo ako,smo sviknuti na laži, pa ih prihvatamo ne razmišljajući o mogućim posledica ,a one su često, ne samo kao materijalni gubitak,već veće i dublje greške koje nas prate u životu.Narod je to lepo sročio u mudru poruku:“Tri put meri,jednomj seci“,jer  „posle je…a nema kajanja!

Možda ih je, kao što je pomenuti mladić iz Jagodine, još bilo? Ali ako jeste opet je to malo jer strategija ubijanja istine lažima je težak i dugotrajan proces. Sa rezultatom koji organizatori proizvodnje nasilja  očekuju od uloženih 15o evra sa tolikim ulogom proizvedeno nasilje i haos mogu da „prežive“,maksimalno nedelju dana. Dakle,jedan ko ni jedan.Ne može se toliki haos i prevara srušiti uz pomoć jednog mladića. Posebno što taj jedan i tih 150 evra  baca sumnju na odlučnost i ozbiljnost organizatora da dokažu prevare na izborima.

Pošto su im ambicije veće morali su da angažuju 41.000 plaćenika.To je za hiljdu  više od  onoga  broja iz RS koliko su ih  izbrojali i narod bi, pošto se  laž uspešno lepi na bombastičnije cifre i naslove (što više i senzacionalnije to se bolje prima) poverovao da su to istinski pro evropski orijentisani ljudi koji su odlučni u svojim namerama i moraju na njima uobičajen način-nasiljem i haosom  da brane svoja demokratska opredeljenja

Utisak je da su kreatori strategije kako prodati laž čekaju  glavni signal. Tako se to radi kada  se želi stvoriti važnija istorijska dimenzija upotrebe laži kao oružja.

                    Odakle stižu najveće laži i prevare?

Mnogi misle da je  ovo što se i svetu i nama dešava novijeg datuma misleći na obimnost laži. Ali nije. Laž je vekovima ali i kroz  noviju istoriju imala svoje značajne i zapažene rezultate.

Poznato je da je povod za  Krstaške ratove koji su trajali skoro dva veka bila optužba pape Urbana Drugog kada je optužio  mislimane na bliskom istoku da ruše hrišćanske svetinje,muče i  ubijaju hrišćane i pozvao sve evropske hrišćane  u vjoni pohod zbog osvete.

A najsurovija laž je zabeležena nakon  iračke invazije na Kuvajt kada  je na kanalu CBS-ija pred Američkim kongresom 1990.godine svedočila  devojčica  Najra (Nayirah), o tome kako je prisustvovala masovnom ubijanju beba od strane iračkih vojnika. Govorila je kako su iračani,navodno  zauzeli jedno kuvajtsko porodilište, vadili bebe iz inkubatora i bacali ih na pod, gde su bebe umirale. Bila je to udarna vest u svim  američkim  medijima novinama, i pokriće za američko vojno  angažovanje u tom regionu.Kasnije decembra 1992. u jednoj TV emisiji CBS-ija pod naslovom: „Kako prodati rat” objavljeno je i dokazano da je ta priča bila isfabrikovana, a da je pomenuta devojčica bila kćerka kuvajtskog ambasadora u Vašingtonu i da u to vreme nije ni bila u Kuvajtu.

Ili činjenica da je  21. vek je počeo sa onim spektakularnim rušenjem njujorških stospratnih kula blizanaca. Bio je to  na suptilan način ugrađen i zastrašujući zločin koji se nije dogodio. Veoma brzo se utvrdilo da kule nisu srušene udarima otetih putničkih aviona, kojima su navodno upravljali arapski teroristi na čelu sa Mohamedom Atom, već kontrolisanom detonacijom ranije pažljivo postavljenih eksploziva, zakačenih za vitalne delove čelične nosive konstrukcije. Mohamed Ata i njegovi nesuđeni komandosi su kasnije viđani živi i zdravi i verovatno nikada nisu stupili na američko tlo, na kojem su se nalazile kule koje su, žrtvujući svoje živote, srušili.

                                            Rat na Kosovu 1999-Lažima je počelo

( objavljeno:29. 4. 2013.)

Njemačka televizija je uradila sjajan dokumentarni film kojim dekonstruiše laži vlastitih političara, ministra vojnog Rudolfa Sarping i ministra vanjskih dijela, Joschke Fischera. Raskrinkane su i obmane zloglasnog Djejmija Seja, glasnogovornika NATO saveza iz vremena divljačke agresije na Srbiju 1999.

Film obiluje dokazima, svjedocčanstvima, čak i Albanaca s Kosova, koji jasno pokazuju svu bezobzirnost i podlost zapadnjačkih agresora, te njihove napore da svjesno obmanu sosptvenu javnost kako bi zadobili podršku, utemeljenu na lažima, za bestijalno razaranje jedne suverene države. Autori filma su nesumnjivo utvrdili nepostojanje bilo kakve humanitarne katastrofe na Kosovu prije agresije 1999. Opovrgnute su laži o koncentracijskim logorima i streljanjima civila.

Ili ova prodajha laži:

Zna se da je Irak dugo godina bio meta SAD koje su tražile promenu režima u Iraku.Pored usvajanja „Zakonom o oslobođenju Iraka“ iz 1998. što je postala  zvanična politika SAD,tražio se i dobar povod.Ubeđivanje  svetske javnosti da je to neophodno desilo se  5. februara  2003.Razlog za ulazak u rat bio je u govoru Kolina Pauela  koji je  naveo brojne „dokaze“  „prema kojima tiranin u Bagdadu već ima biološko oružje za masovno uništenje i ubrzano radi na atomskim bombama.“I bio je rat.Pošto je u jednoj epruv ati pokazao utorak tog biološkog oružja.

„Prema jednoj američkoj vojnoj studiji, koalicija predvođena SAD do tada je bacila i ispalila – tačno 29166 bombi i raketa. Uništen je veliki deo infrastrukture u zemlji. A prema uglednoj britanskoj nevladinoj organizaciji Iraq Body Count, živote je izgubilo više od 7 000 civila. Broj mrtvih se od maja 2003. višestruko povećao. Ukupan broj poginulih u ratu u Iraku je između 200 000 i milion ljudi, u zavisnosti od procena; ugledni medicinski stručni časopis Lancet je već 2006. objavio broj od preko 650.000 „dodatnih smrtnih slučajeva“. A rat u Iraku je tada bio daleko od kraja.

Dve godine kasnije, Pauel se distancirao i za taj svoj govor rekao da je „sramota“: „Ja sam taj koji je u ime SAD svetu izneo lažne informacije i to đe zauvek biti deo mog života“.(vidi:

Ljudski mozak  na laž reaguje sa posebnom pažnjom  i dugo je zadržava u pamćenju. Jedna od takvih je vest od 7. oktobra 2023. godine posle  upada pripadnika Hamasa  iz pojasa Gaze na izraelsku teritoriju, ispalivši 5,000 raketa od kojih se „tresao” čitav Bliski istok za koju Izrael tvrdi,a većina sveta to prihvata, da obaveštajne službne i obezbeđenje nisu ništa priemtili niti znali. Biće da je u pitanju laž sa određenim ciljem .Nije ništa novo, kroz istoriju znamo da se laž pokazala kao veoma korisno i efikasno oružje u ratu. Bezbroj je primera da se u ratovima  laž i prevara koristila da porbudi  mržnju protiv neprijatelja. Lažima  se najbolje  i najuspešnije predstavlja  rat.Ona je i  sredstasvo odbrane ali i zloupotrebe. Pročitajte i ovo:

Ali laž odavno već caruje i u drugim sferama naših života.

Čuveni epidemiolog sa Stenforda Džon Joanidis, koga mnogi smatraju za jednog od najuticajnijih živih naučnika na svetu, je još 2005. objavio studiju u kojoj je dokazao da je u to vreme većina objavljenih naučnih  nalaza bila netačna ili lažna.

Pročitajte i ovo:

  i                     

A Nemački biolog i virusolog Stefan Lankae otišao mnogo dalje u otkrivanju zabluda, prevara, pa i teških krivičnih dela u čijem centru je bio upravo taj izmišljeni virus. On se detaljno bavio svim poznatim i slavnim virusima koji su poslednjih decenija dominirali medicinskom estradom, kao što su virusi HIV-a, malih, velikih i kravljih boginja, gripa, poliomelitisa, ebole, adenovirusa, hepatitisa Bi H5N1-ptičijeg gripa.     Koristeći naučnu metodologiju on je za svaki pomenuti virus dokazao šta se u stvari krije iza vešte retorike i montiranih imidža virusa, korištenjem kompjuterskih simulacija.

Pročitajte i ovo:

                                    Laži me da  ti verujem

Na temu, položaja laži u medijima profesor Srđan Vukadinović, Centar za društvena istraživanja, Podgorica, Crna Gora,u svojoj studiji „Društvena odgovornost i lažne vijesti“,između ostalog piše:

 „Ambijenti u kojima se permanentno proizvode krize su pogodno tlo za nastanak  lažnih vijesti. Postali su česta, gotovo nezaobilazna pojava u medijskim natpisima urušenih društava i zauzeli prostor svih medija. Najčešće lažne vijesti dolaze iz prostora politike, iz onog ambijenta kojeg obuhvataju institucije sistema, pa se prelivaju preko društvenih mreža i ulaze u konvencionalne medije. Javni prostor je u uslovima kada krizne situacije eskaliraju jako zagađen lažnim vijestima i došlo se u stanje da se precizno i tačno ne može procijeniti: što je istina, a što je laž? Strukture svijesti i pojedinaca i grupa nijesu ni svjesne do koje mjere lažne vijesti kreiraju njihove živote. Zvog toga je i nemoguće razmišljati o efikasnim načinima borbe protiv lažnih vijesti, a kamoli kreiranja određenih strategija za tu svrhu. (Wardle, 2017, s. 63) .

Postoji potpuni prostor dezinformisanosti javnosti. A za to se rade posebne strategije. Zbog toga čak i stručnjaci za analiziranje i razumijevanje medija i nijesu u stanju da razluče što je lažna vijest. Pogotovo zato što lažne vijesti dolaze od pojedinaca koji su navodni medijski autoriteti i koji bi trebalo da se bore protiv lažnih vijesti, dakle protiv dezinformisanja1. Ta neka granica između onoga što je lažna . Problem nastaje kada se neuki i površni pojedinci uključe u raznorazne NVO pod firmom medijskih centara ili slično nazvanih subjekata. Najmanje je u njima novinara i onih koji se bave ozbiljnim analizama medija. To su uglavnomn „lovci na grantove“ koje promovišu pojedine međunarodne vijesti proizvedena u nekim opskurnim centrima, a šta je ustvari lažna vijest koja je plasirana iz određenih krugova političkih nestaje i simulira se. Gubi se određena granica između jedne i druge lažne vijesti, i to je vrlo opasno zato što se ulazi u jedan prostor relativizma koji je rizičan i poguban po pojedinca i društvo.“

Naravno  da  se postavnja pitanje društvene odgovronosti za prenošenje i kreiranje lažnih vesti, a sve imajući u vidu  Zakon o informjisanju  koji kaže:  „Urednik i novinar dužni su da preuzete informacije, ideje i mišljenja prenesu verodostojno i  potpuno, a ako se informacija preuzima iz drugog medija – da navedu i naziv tog medija.“

Ili član 50 istog zakona po kome :“ Novinar ima pravo da odbije da izvrši nalog urednika ako bi se postupanjem u skladu s tim nalogom kršio propis, pravila struke i etika novinarske profesije.“

Šta da radimo sa lažnim informacijama koje nas okružiuju i članom  9. istog ztakona po kome su :“Urednik i novinar dužni su da s pažnjom primerenom okolnostima, pre objavljivanja informacije koja sadrži podatke o određenoj pojavi, događaju ili ličnosti provere njeno poreklo, istinitost i potpunost.

Da je taj zakon dosledno primenjivan koliko bi nas bilo  van stroja!

O poreklu moći laži i njenoj društvenoj  odgovornosti  profesor Srđan Vukadinović piše: „Pitanje odgovornosti za objavljenu ili prenijetu lažnu vijest je nešto što može  dijelom ograničiti takve objave. Medijski poslenik će na neki način diskrecijski  procijeniti da li će nešto objaviti ili neće objaviti, odnosno ponuditi svom uredniku  da bude vijest u novinama, ako sumnja da je u pitanju lažna vijest. To je odgovoran  medijski poslenik. Tako da se u biti pitanja o lažnim vijestima i njihovom objavljivanju nužno nameće pitanje o tome gdje je društvena odgovornost svih  medija za objavljeni sadržaj za koji se ispostavi da je lažna vijest.

Međutim, po svoj prilici da na kraju druge dekade trećeg milenijuma kao da više niko ne vodi računa o odgovornosti, za razliku od razdoblja kada je tako nešto bilo moguće uočiti kod modernih i vrhunskih medija u svijetu. Takvi mediji itekako drže do društvene odgovornosti.

Mediji sve više preuzimaju i ulogu tabloida. Dakle, sve je pomiješano. Tu ima svega i svačega. Nema nekakvih distinkcija između različitih načina kako pojedine djelove i fragmente plasirati iz života. Nekoga zanima kultura pa će odabrati ta štiva, nekoga nauka pa će odabrati ta štiva, itd. Drugi želi konkretnu informaciju iz društveno političkog života bez skandala, bez priča, bez nekakvih javnih blaćenja javnih osoba i sl.“

Šta je interes medija laž ili istina ?

Iz svega sasvim jasno proizilazi da su tačne informacije sastavni deo kvalitetnog života čoveka. Po svemu sudeći one nam nedostaju. Možda preterujem i grešim.Pokušao sam da propratim jednu informaciju iz 2018.godine.Naslov je bio „“Krv teče beogradskim asfaltom.„ Tog trenutka ko god da ju je pročitao nije mu bilo prijatno. Nas nekolicina isčekivali smo Tv dnevnik,vesti rovarili po internetu da vidimo šta se to desilo,kakav boj na Mišaru se desio tog 8. jun 2018.  u Beogradu,pa je tekla krv ulicama.Nismo ništa našli! Sledećeg dana , štampani mediji objavljuju par fleka krvi na mestu gde je upucan čovek u nekom mafijaškom obračunu.

Pratio sam dalji tok vesti.Opet ništa.Udruženja novinara imamo ih dva,razni saveti za štampu,zaštitnik građana,bilo ko da je reagovao na tu vest bila bi uteha i zračak nade da nam je stalo do prave informcije.Kada upitate autora vesti i naslova  zašto tako,upućuje vas na vlasnika novina.Šta je cilj? Prodati novinu.Imati što više poseta na sajtu.I da u okruženju u kome radi  zasluži pohvalu da je„ dobar lažov“.

U nekoliko navrata objavio sam svoje  razmišljanje  na temu  stanja u medijima baš po pitanju  laži nazivajući ih informativnim otrovima.Ukazivao sam na nemoguća,neshvatljiva i nedopustiva odstupanja od osnovnih principa informisanja ,informacije uopše.

Ne tvrdim da sam u pravu,ali ne mogu da ostanem nem  pred skoro sigurno 50% pogoršanom situacijom u odnosu na onu počev od 2014, pa nadalje  kada sam ukazivao na ta pomenuta stanjau našim medijima (vidi: ,,,)

Naravno da isto tako ne gajim nadu u bilo kakvo popravljanje situacije, ali verujem  da na to, što  smo ja i moja generacija, za proteklih  pola veka  provedenih u novinarstvu naučili  vredi, danas pogotovo,ukazivati.

To prevedeno na praksu bukvalno i doslovno znači  da je u interesu medija da „gaje“ kvalitetne čitaoce a ne one lako potkupljive senzacijama, lažima i prolaznim i prividnim vrednostima.A čitaoci koji imaju dobre i proverene informacije  su uvažavani i vrede jer su stalni.

Iskreno danas je to teško postići jer je mnogo toga izgubljeno.Pre svega pitanje je da  li su  i koliko čitaoci  u mogućnosti  da odlučulu  kako da ostanu i postanu uvažavani. Ko odlučuje o njihovom kvalitetu,  ko upravlja njihovom potrebom da ih okolina, prodica, društvo u kafani uvažava i ceni,ako oni čitajući današnje medije imaju lažne  iformacije ?

Odgovor bi bio -mediji! Odlično! Zapravo ta mogućnost da se iz medija, koji zato i postoje,dobije prava istinita informacija,sazna što više i što bolje je svojevrsna civilizacijska tvorevina  od koje,upravo zbog te mogućnosti da nas opskrbi  dobrim i pravim isnfomracijama  niko ne beži. Ali to je deficitarna roba.A zainteresovan ih je sve manje !

Zašto? Zato što su u praksi današnjice informacije spostavljene tako kao da nije uopše važno da li su tačne ili  izmišljene.Posebna priča je  da li su namerno takve kakve su. One su nečijom voljom ili projektom svetskih razmera ustrojene,(čitaj uštrojene) pa nisu baš u  svojoj izvornoj funkciji –istine,a samim tim dobijaju i već jesu u funkciji obmane, prevare a daljom analizom lako se dođe do rezultata da su lažne informacije u funkciji sticanja dobiti.

Kako se boriti protiv lažnih vesti?

Lažne ili prikrivene vesti isto je.Na to ukazuje i podseća nas  autor: Ralph Nader  koji je uputio je 10 pitanja američkim medijima  koji prate rat u Gazi. Između ostalih upitao ih je: Kakva je veza između zapanjujućeg neuspjeha izraelske vlade da zaštiti svoje ljude na granici i politike premijera Benjamina Netanyahua? (vidi: (Izvor:

I poručuje: Potrebno je više medijske pažnje na ovu temu.

U  pomenutoj studiji profesor  Sržan Vukadinović u delu piše o tome kako se boriti protiv lažnih vesti:

„Vrlo teško se boriti protiv lažnih vijesti. Glavni problem toga je što su često lažne vijesti politički inspirisane i instruirane iz konkretnih centara moći. Pri tome prava armija pojedinaca se bavi digitalnim komuniciranjem ili internet propagandom. Govoreći o botovima, „fake news“ i pismenosti i nepismenim medijskim poslenicima pitanje je kolika je uopšte stvarna moć medija. Jer, očitio je da su lažne vijesti sve drugo više nego ozbiljan i odgovoran posao medijskih djelatnika. Zbog toga mediji, i to oni tradicionalni, gube na uticaju. Javljaju se tzv. novi mediji koji preuzimaju tu prevlast. Međutim, da bi priča o uticaju medija i borbi protiv lažnih vijesti bila relevantna u društvu mora doći do djelovanja mejnstrim medija  aktuelnom trenutku mediji i takvi kakvi jesu nazirani na lažnim vijestima još uvijek nose dozu javnog uticaja (Floridi, 2018, s. 90). Međutim, danas je pitanje ko su uopšte mediji? U savremenom društvu se mediji konzumiraju preko fejsbuka, uzimaju vijesti jedni od drugih. Tako da je riječ o jednom mentalnom sklopu iz koga se još nije izašlo, a nova tehnologija pomaže da se vode hibridni ratovi zbog kojih se i plasiraju, uglavnom, lažne vijesti… Dakle, mediji moraju pogledati sami sebe i vidjeti gdje su pozicioniran. A onda ne bi trebalo da je veliki i težak put do „obračuna“ sa lažnim vijestima“ i nudi zaključak:

 „Koliko god da se govori o fenomenu lažnih vijesti, a jako puno se priča, i dalje nije moguće tačno definisati šta je to što su „fake news“, kako ih pronaći i kako ne biti žrtva zloupotreba. To iz razloga što kreatori lažnih vijesti zarad sopstvene pohare dijela ili čitavog društva, kao i mnogih država, imaju vještu odbranu u smislu etiketiranja onoga ko pogodi u centar i razotkrije lažnu vijesti. Pa će se nerijetko onaj koji pogodi „u sridu“ sa svojom analizom za fenomen „u koji se ne smije dirati“ nazvati teoretičarem zavjere (Parkin, 2019 : 49). To je kao etiketa možda i moglo opstati u početku, kada je to promovisala CIA, prilikom ubistva tadašnjeg predsjednika SAD-a Džona Kenedija. Oni koji su tada vjerno oslikali cjelokupnu situaciju, a najširoj svjetskoj javnosti trebalo mnogo decenija poslije događaja da spozna pravu suštinu stvari su nazivani teoretičarima zavjere. Međutim, taj i takav „teorijski diskurs“ se razvio u formi trijade opstojanja ovog modela konstrukcije. Pa kao klasične teorije na kraju druge decenije u tom smislu imamo teorije cionizma ili teorije „čudesa i nebesa“. A kao moderne teorije postoje teorije zavjere. Intereakcionističke teorije, kao neka sredokraća, su još na putu pronalaska.“

A takvih i sličnih je brzbroj.

Kad shvati da je muž laže žena ga  kažnjava ga!Odlazi !  

Zakon o informisanju nagrađije za laži i prevare time što ne čineći  svoju moć pravednom od nas pravi neposlušne moćnike da lažima i informacijama ubeđujemo sebe i druge da  baš tako treba.

Još nisam našao podatak da je  neko zbog laži iznete u izbronoj kampanji kažnjen.

O LAŽI (izvor: Izvor: https://www.poligrafcentar.rs/poligraf/ )

„Kroz istoriju navodimo najstarije podatke vezane za potragu za istinom i razotkrivanju laži. Još u svetoj Bibliji i Mojsijevih 10 božijih zapovesti Bog govori Mojsiju: „ne budi lažni svedok protiv svog bližnjeg suseda“. Kralj Solomon je najstarija osoba u istoriji za koju se zna da je probao da definiše metodologiju uz pomoć koje bi utvrdio istinu. „Papirus Vedas“, dokument koji datira iz perioda od oko 900 godina pne, stari Hindu zapis je najstarija zapisana beleška o detekciji laži. U dokumentu se spominje razlikovanje verbalnih i ne-verbalnih simptoma laganja. „Erasistratus“, 304-250 pne, Grčki fizičar i anatom je prvi koje je prepoznao fiziološke promene koje nastaju prilikom laganja. On je primetio da se puls njegovog sina ubrzava svaki put kada mu se kraljeva mlada žena približi.“
Ili  S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Laž, kako se konvencionalno definiše, jeste tvrdnja suprotna  istini.[1][2][3] Ova definicija se pripisuje svetom Avgustinu koji je prvi „razmišljao“ o laži. („Laž i obmana su negiranje istine.“)[4]
Filozofija[uredi | uredi izvor]:U filozofiji, laž se određuje kao tvrdnja suprotna istini koja se iznosi s namerom da drugoga dovede u zabludu.[6]
Jednu od prvih teorija laži je dao sveti Avgustin, koji je govorio:Prema njegovom unutrašnjem uverenju a ne prema tačnosti ili netačnosti same stvari mora se suditi da li neko laže ili ne… Krivica lažova sastoji se u nameri da svojim iskazom obmanjuje.[6] Izvor: https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9B%D0%B0%D0%B6