Пише:Милорад Антонић
Пошто се у Србији увек дешавају чуда више ништа није чудо,па ни то да је после 125 година коначно урађена валоризација стваралаштва Драге Гавриловић, иначе прве жене српског романсијера.
Можете ли замислити да за ставралаштво ове списатељице није знало до уназад 24 године?!
Посетиоцима овог online магазина познато је да смо овај пројекат порекнули пре годину дана, а пре три месеца ,када jе било јасно да је потрага за донаторима и спонзорима у Србији бесконачно кукање, позвали смо посетиоце нашег online магазина да својим донацијама омогуће издавање овог јединственог пројекта. Тако је и било. Оно што за годину дана није могла ( или није хтела резултат је увек исти) држава, урадили су посетиоци нашег сајта за свега три месеца. Зато за успешну реализацију пројекта ВАЛОРИЗАЦИЈА РАЗЛИКА- ЗБОРНИК НАУЧНИХ РАДОВА О ДРАГИ ГАВРИОЛОВИЋ, аутора др Светлане Томић најлепшу захвалност изражавамо подршци људима и институцијама из Србије и Сједињених Америчких Држава који су омогућили штампање ове публикације:
Ljubica Arsić, književnica, profesorka srpskog jezika i književnosti Muzička škola „Мокrаnјас", Beograd
Dr. Jelena Bogdanovic, Associate Professor of Art and Architecture, IA, USA
Dr. Vojislava Cirkovic-Russo, VA, USA
Dr. Dušan Danilovic, Physicist, Iowa State University, lA, USA
Dr. Lilien Filipovic-Robinson, Professor of Art History, George Washington University, VA, USA
Mrs. Vojislava Gavrilovic-Adzemovic, NC, USA
Mrs. Nikoleta llic, Journalist, Voice of America, MD, USA
Dr.Sonja Kotlica, Mathematician andTreasurer of Serbian Studies, Washington D.C, USA
Ljiljana Mandić, Apatin
Pokrajinski sekretarijat za kulturu i javno informisanje AP Vojvodine
Ružica Popovitch-Krekic Fund Serbian Studies, Washington D.C, USA
Dr. Ljubica D. Popovich, Professor Emeritius, History of Art, Vanderbilt University, MD, USA
Dr. Ida Sinkevic, Professor of Art History Williams Center for the Arts, Lafayette College, PA, USA
Dr. Biljana Sljivic-Simsic, Professor Emeritus of Slavic Languages and Literature, University of Illinois at Chicago Circle, IL, USA
Дакле, књига ВАЛОРИЗАЦИЈА РАЗЛИКА –ЗБОРНИК НАУЧНИХ РАДОВА О ДРАГИ ГАВРИОЛОВИЋ аутора др Светлане Томић (изудање КИЗ АЛТЕРА И ФОНДАЦИЈА МУЛТИНАЦИОНАЛНИ ФОНД КУЛТУРЕ, Београд) о којој причамо и пишемо годину дана , а о којој мало нас зна а још мање се зна о самој списатељици изашла је из штампе. Поред тога што је ретко и несхватљиво да се о доприносу Драге Гавриловић њеном стваралашвту расправља након 125 година, што научни чланци проф. др Магдалене Кох, др Гордане П. Стојаковић,Кристине Стевановић, мр Бојане Анђелић, аутора др Светлане Томић, те рецезенета проф. др Сибелан Форестер, проф. др Светлане Слапшак, указују на неспорано вредне рукописе, ово стваралаштво је вероватно једино у свету за које држава ни сада као ни пре 28 година када сам открио ове рукопсе, као и пре тога никад није била заинтересована.
А списатељица,као да је знала,па је написала,а аутор овог издања др Светлана Томић подсетила на њене поруке : да долази време “моралне ерозије“ , да” У животу након школовања, управо ти” олош карактери“ заузимају најбоља радна места, јер већ имају лажно сведочанство о свом знању. “ Сматрала, је такође да је српско друштво непросвећено, оптерећено предрасудама које спречавају његов напредак. Сматрала је да критика помаже и унапређује друштво,(ех кад би бар ово хтели да прочитају у институцијама културе,тамо где се одлучује шта је важно,а шта не-примедба М.А.) да изоштрава поглед на стање ствари. Слобода мишљења и култура одговорног дијалога за њу су били од велике важности. Указивала је на женомрзачке професоре који су кажњавали интелигентне и критички оријентисане ученице – будуће учитељице. . . , на писце који не подносе књижевнице, о лажним интелектуалцима који у теорији подржавају еманципацију жена али је у пракси не прихватају и онемогућавају.”
Аутор овог јединственог издања др Светлана Томић даље је указала на суштину њеног стваралаштва:
“Као прва прозна књижевница, Драга Гавриловић показује завидан степен талента, али и оштрину луцидне критике. Она је креирала ликове који до тада нису постојали у српској реалистичкој прози. То су ликови” мислећих женскиња“, или паметних девојчица, школованих сестара које се воле и подржавају, побуњених школованих кћерки, учитељица, књижевница, глумица, искрених пријатељица-интелектуалки, интелектуалки-калуђерица, еманципованих мужева.”
“Нарочито је била” строга“ у свом” Девојачки роману„ из 1889. год. који је истовремено и први српски феминистички роман, или роман који оштро критикује патријархалну породицу као неморалну, јер се заснива на ропском положају жене. Она својим рукописима шаље снажну поруку о слободи мишљења и придаје значај култури одговорног дијалога. Личним примером (утамничена од стране оца)” подвикнула је својим делима “ и тријумфовала јер је била свесна да јој” отац не може забранити да мисли. “
Још пре 125 година слутила је и наслутила да ће нам се најблаже речено десити ерозија морала и вреднсоти што је уставри била најава геноцида над стваралаштвом…Зар није доказ томе баш она-Драга Гавриловић?! Од тад па све до данас, ево и кроз овај пример и ко зна за колико њих, попут Драге , још не знамо ништа?!
Остали смо исти као пре сто година
Ружну слику о држави и њеној бризи о кулутури у овом случају, као што видите спашава, Покрајински секретеријат за културу и јавно информисање АП Војводине али, не може је одбранити од њене хроничне и заразне незаинтересованости. Овај пројекат ВАЛОРИЗАЦИЈА РАЗЛИКА –ЗБОРНИК НАУЧНИХ РАДОВА О ДРАГИ ГАВРИОЛОВИЋ је пример да имамо читалачку публику која више зна шта треба спашавати и шта вреди од оних којима је то обавеза. Било је онако како смо на почетку рекли да ће штампање ове књиге омогућити они који то хоће и желе,а не они који могу,а неће.Од ових других се то тешко може добити јер болују од једне врсте културне импотеције. Кад им се обраћате веома вас уважавају, дижу у небеса и вас и пројекат, пуни су хвале и одушевљења.Са дивљењем говоре о непходности промоције културниог стваралаштва Србије. Па онда онако понмпезно моћно оставе вас у уверењу да ће то имати у виду јер, како то они воле да нагласе, то је наша друштвена одговрност…!
И, шта мислите шта се после дешава?!
Само наиван и неискусан може да верује у то што вам говоре и обећавају.
Срећа је ,у оваквим слчучајевима, добити негативан одговор,на време .Несрећа је остати без одговора и веровати у то што причају.Општи утисак је лош .У већини случајева сте губитник. Често се питате коме ја то причам…јер с временом постајете свесни великог фолирања. Касније, много касније схватите да нису ни чули за многе наше ствараоце ,за Драгу Гавриловић поготово.
Ако сте стекли утисак да много знају,то је зато што добро лажу. Eвo,да било ког до сада министра културе упитате ко је била Драга Гавриловић,сигуран сам да не би знао. А требало би да знају и министри и народ који га плаћа .Зато и постоје министраства, зато постоје буџети-да се сачува вредно културно стваралаштво. Зато постоји и одговрност ако оно пропада.
Било би тако да није је импотентности у културним институцијама . Њени представници , у тренутку кад треба“ емитовати“ своје знање ,кад као донатори или спонзори треба да кажу коју реч о пројекту који су подржали се уплаше свога незнања. Ни едукација им није потребна јер моћ и новац веома успешно покривају њен недостатак.
Коју књигу купити Драгину или Сузанину?!
Дакле, после свега, када добијете одговор или не добијете ништа обавезно стекнете баш лош утисак о држави. Још када у свему томе, медијима пројекат као овај није у рангу популарности Сузане Манчић или министра Мркоњића, лош осећај се прелива у сферу свакидашњице, па се с правом може закључити да такви људи спроводе геноцид над нашом културном баштином јер њихово незнање и незаинтересованост за културно благо спречава дијалог културе. А дијалог култура је начин да се она шири, он је њена оплодња. Као што пчеле прелазећи са цвета на цвет врше оплодњу цвећа,таква је улога и мисионара културе, пројеката министарстава културе.Супротно томе имамо ситуацију да већина ствараоца из културе никад не добије заслужно место у културној баштини своје земље.Када се не прикупе довољна средства, никад се за њих и не сазна у мери у којој би требало.Па и пројекат о коме је реч. Да ли би сте за њега знали да није и ово мало информација?! А како је тек онима којима је смисао живота и егзистенција да буду у току о свим пројектима културе кад стално слушају исту песму у којој држава пева да нема пара.
Зашто све ово пишем?!
Зато што овде није било речи о покушају да се издавачи Зборника о Драги Гавриловић и њеном устоличењу на заслужно место у књижевној баштини Србије на овај начин домогну зараде. Овај пројекат аутори научних радова и сам аутор радили су без надокнаде.Годину дана. Помињем ове податке и саму акцију јер је она једна од оних које су указале на стравичну ерозију нашег односа према сопственом културном благу. Лош однос државе и наводних друштвено одговрних компанија данас заправо даје одговор на питање –зашто је пре 125 година ова списатељица заборављена.
Зато што је наш однос према културном благу тада и сада исти. Тада, можда није било донација и сналажења са спонзорима, али је, као у конкретном случају, постојала незаинтересованост.Тада је,без обзира о коме је реч, Дучићу, Андрићу, првим песникињама Србије, првој српској романсијерки, свеједно, почела епидемија маргинализације културног стваралаштва. Неупућенима дужан сам рећи и то да овде није реч о било каквом стваралаштву.
Има више разлога зашто треба поштовати, читати и истраживати књижевност Драге Гавриловић? Па макар и само због тога што је први српски ромаснијер.
Заправо и на основу ових кратких приказа њеног стваралаштва скоро да није ни било оправданих разлога за њено запостављање осим што је тим” женомрзачким професорима који су кажњавали интелигентне и критички оријентисане ученице“ била трн у оку, па је њено запостављање био њихов највећи креативни успех.
Али, то је било тада! Зашто је и данас тако?! И зашто то нисмо приметили? Зар смо већ тада били на странпутици вредновања културних садржаја? Да ли је у питању исконски однос?
Негде дубоко у мени кључа закључак да је већ тада било касно! Потом помислим да претерујем а онда ме демантује стварност из наших медија. Чињеница је – информација о овој акцији ”отишла“је у медије. Али нисте је могли прочитати јер медији данас радије пишу о културним веторивма са Фарме и Великог брата, и о томе да је Сузана Манчић написала роман?! А разлика између Сузане и Драге је у томе што ова прва промовише свој роман у једној ТВ емисији (online магазин седма сила је већ уаказала на то) тако што девојчицама од 15- 16 година саветује да” кад видите да је добар секс треба да навалите на њега. “ Ова друга се борила за брак из љубави. Критиковала је свештенике и директоре школа који су унесрећивали младе учитељице. Писала је о потреби увођења других занимања за жене, јер су се многе девојке опредељивале за посао учитељице из моде или нужде, због чега нису биле посвећене својој дужности. У слободно време учила је младе везу, плетењу, давала им часове из хигијерне!
За поменуту госпођу Сузану начин промоције њеног дела није ништа страшно! Али када су у јавност, пре десетину година, доспели видео снимци где се види како је она навалила на секс дотична је плачући поручивала да јој је упропашћена каријера. Сузана тада није била малолетна, њена деца вероватно јесу. Сада су нека туђа деца малолетна! Њена нису више угрожена. Данас Сузана тако мисли. Али зашто?! Да ли зато што они којима се обраћа треба да купе њену књигу? Ми се за разлику од Сузане обратисмо многима, али нам рекоше „кога то интересује, млади данас воле нешто друго…!“И то је сасвим ок одговор.Али зашто млади верују да ће им „добар секс“, за разлику од искрене и заборављене романтичне љубави донети више успеха у животу? Да ли зато што такође верују да је Сузана успешна списатељица (тако је медији предстаљају) или што за друге вреднсоти и не знају(као што не знају ни медији)?!
Јест, умрећу, пољубца без љубави дати нећу
Можда, после овако вреднованих ствари некима није јасно шта је ту ружно?!
То што је Сузана водила љубав или што смо то видели?! О томе да ли је ружно то што су медији то обилато емитовали никад нико ништа није,ни наговестио.
Или је ружно то што Сузана на туђу децу не мисли?!
Или можда то што још увек не знамо(читај медији ) праву вредност Сузаниног стваралаштва?
Није, међутим ни Сузана свемогућа.
Наравно овде треба раздвојити Сузанину потребу да тако прича (то је њен проблем) и медије који јој дају прилику да то прича а то је проблем свих нас?!
Проблем је што медијима није интересантна нити им доноси тираж информација да је пре 125 година једна жена писала шта нас чека. Још тада је сматрала да се еманципација жена може остварити тек када се постигне еманципација мушкараца. Упозоравала је на то колико је опасно када спољашње вредности одлучују о правим, суштинским вредностима.
„Можда се и варам,говорила је, но, пре ћу умрети, него што ћу делати против свога уверењњ и савести. Јест, умрећу, пољубца без љубави дати нећу. Па ако ме сви људи оставе и презру, онај који ми је овакво осетљиво и поносино срце дао, не може допустити, да за то пропаднем, што некада, у богатству, не хтедох себи мужа куповсти, а сада, у сиромаштву, нећу своју љубав да продајем.”
Коме је уопште данас битна информација да кућу у којој је живела и радила Драга Гавриловић купила послована жена из Румуније која у складу са својим пословним интересима планира да је руши?!
Битна је држави и њеном културном балгу! Што је оно веће то је она поноснија .И више је држава.
Проблем је,такође што медијима, такође није интересатно зашто и како то да та пословна жена из Румуније има свој интерес а наша држава нема?!
А све су то вести! Па ако је тако, онда неко (?) или можда ми сами овако појединачним указивањима на чињеницу да вести из културе и вести из естрадног и другог нафарбаног живота играју утакмицу где правила и услови нису исти.
У Србији данас даме из лошег моралног миљеа су постале старлете, нису више вести да је неко написао вредну књигу ….вест у Србији која се цени је да је певачица била без гаћица. То је храна за главу нашег читалаштва. У Србији храна за главу је и вест о раширеним ногама старлете коју је потреба за сеназционалним инфромацијама кратког вредоносног рока трајања устоличила за водитељку на телевизији. Овде је, наравно излишно говорити о томе да је ефекат препада премијера Дачића могао да се постигне и виспрено вођеним разговром а не раширеним ногама и без гаћица. Али није у томе проблем.
Проблем је чињеница да је старлета тог тренутка постала попуалрнија од добитника НИН-ове награде за роман године.
Ако је поменуто у вези са Сузаном Сузанин проблем, онда је онога ко жели телевизију сумњивих вреднсоти и без гаћица његов проблем.
Међутим, та чињеница нас не ослобађа обавезе. Баш то је онда проблем свих нас! Државе !
Исто као што је проблем свих нас чињеница да једна дневна новина нема информацију да је председник Србије отворио Историјски музеј Србије и том приликом на свечаној церемонији отварања уручио Сретењски орден трећег степена Историјском музеју Србије за нарочите заслуге у области културних делатности, а поводом 50 година постојања и успешног рада.
Како, кад је тако,а јесте , да буде интересанта вест да је након 125 година неоправданог запостављања прва жена српски романсијер коначно позната и призната.
Илустрације ради.У време када су медији даноноћно преносили заљубљеност министра Мркоњића и једне певачице било је укупно 10 промоција разних књига које нигде тако као његово заљубљивање нису представљене. Али тако је у времену где је највећа креативност додворти се министру, а штампање књиге залуђивање.
Разлика ипак постоји али је од буђи не видимо. Таква популарност певачице и министра има тужан крај. У односу на књигу која траје вековима могу трајати два, највише три мандата.
Несрећа у том нашем односу према културној баштини је у томе што буђ подхрањује држава.
Без доброг апетита за културу
Враћам се пројекту о првој жени српском романсијеру као добром примеру.Каква је разлика између вести о Драги Гавриловић и онима о хапшењима политичара и естрадних личности?
У вестима и садржајима у којима доминирају афере, скандали, хапшења оних који су опљачкали државу напаћен народ је задовољан јер у њима види кривца и оправдање и за личне неуспехе. И то му је, нажалост, утеха.У вестима о естрадним марифетлуцима задовољавају потребу сажаљења идола , а са вестима и садржајима из кулутре,као што је ова о Драги Гавриловић коју је неко а не народ заборавио, једноставно кажу ” ето па се бави културом. . . “
Признајемм, поражен сам, јер се плашим таквих веома могућих закључака .Сасвим је оправдано да сви више воле да им се нешто лепо одмах деси него да на то чекају 125 година.
Драга Гавриловић никад неће знати какав леп доживљај је оставила генерацијама.
Садржаји из културе,код нас, једноставно нису омиљени већ дуже времена.Ми једноставно немамо добар апетит за културу. Негде некад давно смо начули да се култура у свету уважава и да обезбеђује посебну пажњу онима који се њоме баве и то још увек држимо у устима, дакле пуна сам нам уста приврженсоти култури. А онда ,првом приликом повраћамо . И заборављамо све пред најездом сензационалнијих садржаја.
Добро је што се све ово овако десило да је група људи својим прилозима обезбедила штампање овог Зборника што му даје још већу вредност.
Чини ми се треба бити задовољан кад се исправи неправда дуга 125 година.
Али не треба бити задовољан трајањем односа који само на овом примеру,изазива страх.Ако се тако настави,остаће нам-ништа .Сигуран сам да ће неки преживели зато што су имали моћ и новац писати књиге како су имали проблема, па су ето тек сада књигу написали. Пре свих мислим да ће то урадити певачица Цеца. Она ће сигуран сам једног дана писати како су је затворили у кућни пртивор и још је морала да плати казну,а њених сто хиљада обожаваоца су једва чекали да се она појави на Ушћу. Неко ко не зна суштину, повероваће. Она која, као и Сузана другачије вреднује ствари шта друго може написати. Како,дакле све ово завршити без тражења оправдања за овакав однос према културним вреднстима? Зашто се са њима прсимо и хвалимо а ништа не чинимо да би опстајала и била још већа и боља?! Пуна су нам уста позивања на наше традиционалне вредности и богату културну баштину а душа нам је сиромашна.Брига о култури и креативности прекривени су конкурсима као кућа у којој нико не живи па је све што иоле вреди прекирвено белим чаршавима.
Таква сумрона слика упућује на помисао да нема ни једног доброг разлога да одржавамо постојеће вредновање у култури.Уз такву бригу надлежних у културно наслеђе Србије ући ће роман Сузане Манчић. Јер за 125 година неко ко не нађе валидне и реалне оцене њеног романа и секси видео записа ауторку и њена дела може уврстити у заслужне књижевне ствараоце Србије.
Сада када је ЗБОРНИК НАУЧНИХ РАДОВА О ДРАГИ ГАВРИЛОВИЋ коначно у књижарама ево прилике да видимо да ли ће се медији утркивати у сазнању ко је била ова жена,како је писала и шта. Или ће Сузана Манчић и даље жарити и палити својим књижевним стваралаштвом. Истовременмо ово је прилика је да помогнемо и Сузани Манчић, јер она и није свесна проблема који има.
Приметно је, дакле, да вестима из култруре, као што су оне које својом суштином задиру, па и потичу из баште помодарства и примитивизма у јавности придајемо већи значај.
Дакле све горе поменуто није обележје само овог гологузог времена. Тврдим и знам да осећај као што је мој, да немамо поштовања према сопственим вредностима, има још много вас. Горак ми је укус овог времена јер Драга и Сузана нису једине.
