ŠKOLOVANjE NIJE DOVOLjNO
Autor: prof. dr Vladimir Dimitrijević
Nestanak suverene države
Posle pada Berlinskog zida 1989, počelo je rušenje suverene države kao takve. Ovaj proces vodi nastanku postdemokratskih tehnokratija, u kojima dominira bankokratski model vlasti. Evropska unija nije Evropa, jer Evropa jeste pluralitet kultura i jezika, arhipelag razlika. Evropljani smo, kaže italijanski mililac Dijego Fuzaro, samo u onoj meri u kojoj smo Italijani, Španci, Francuzi. Dante je Italijan, ali i Evropljanin, kao što je Dekart Francuz i Evropljanin, Šekspir Englez i Evropljain, Gete Nemac i Evropljanin.
Jedini način odbrane je borba protiv kapitalističke mondijalizacije čiji je izraz EU: ne podležući EU pritiscima, treba se vratiti nacionalnoj i socijalnoj državi.
Maligni kapitalizam i škola
Današnji kapitalizam nije građanski, kakav je bio onaj čija su oličenja Gete, Kant i Hegel. On razara ne samo radništvo, nego i građanstvo, nasrćući na porodicu, državu i školu, jer je stara škola stvarala kod učenika svest o prošlosti i kritičko mišljenje. Puštanje migranata u zemlje EU nema za cilj njihovu integraciju, nego da sve, uključujući i tradicionalne Evropljane, učini migrantima. Cilj neoliberalnog kapitalizma je proizvodnja beskorenovića, koji, svi do jednog, treba da postanu „fleksibilna radna snaga“ što se premešta s mesta na mesto, iz države u državu, s kontinenta na kontinent – gde naredi Moć Kapitala.
Zbog toga, kaže Fuzaro, današnji kapitalizam razara promišljajuće mišljenje i nameće kalkulativnu svest, koja je bačena na tržište. I zbog toga mu smetaju škole, iz kojih treba odstraniti grčki i latinski, a uvesti samo ekonomiju i menadžment. Jedan od načina borbe protiv mladih i obrazovanja koje će ih očovečiti je i tzv. „gender“ ideologija, priča o „rodnoj ravnopravnosti“, po kojoj je čovekova polnost puka društvena konstrukcija. Cilj je stvaranje bezličnog uniseks potrošača, koji se može puniti najrazličitijim sadržajima.
Ali, pedagozi se moraju boriti protiv toga.
Pedagog
Raditi sa mladima je teško i odgovorno. U antičkoj Grčkoj, pedagog je bio rob koji je decu slobodnih građana vodio u školu i dovodio iz škole, nadzirući njihovo ponašanje i učenje. Zbog toga su mu deca pravila razne smicalice i pakosti, koje je on morao da stoički podnosi. I danas treba biti pedagog – voditi decu za ruku, i preuzimati odgovornost za ovaj svet, sve teži za razumevanje; ali, da se ne lažemo, i sve sumanutiji.
Hana Arent je pisala: „Izvor autoriteta u vaspitanju je prihvatanje odgovornosti za svet. Autoritet vaspitača i kvalifikacija učitelja dve su različite stvari. Autoritet iziskuje određenu kvalifikaciju, ali kvalifikacija sama, ma kako dobra, ne može zajemčiti autoritet. Učitelj se kvalifikuje svojim znanjem o svetu i sposobnošću da ga prenosi drugima, ali autoritet on ima samo u onoj meri u kojoj prihvata odgovornost za svet. Vaspitač je pred detetom kao zastupnik svih odraslih građana: pokazuje mu prilike u svetu i govori – evo, to je naš svet.“
A šta ćemo mi da kažemo našoj deci? Završite školu i otvoriće vam se svi putevi? Budite dobri i moralni, i postaćete vođi i autoriteti? Možemo li makar, kad u petak izlazimo iz učionice, da kažemo: „Videćemo se u ponedeljak!“ Ili moramo da dodamo: „Ako bude ponedeljka“?
Na ta pitanja nije lako odgovoriti.
Poslednja linija odbrane
Ko hoće da ostane u učionici i da stoji ispred đaka, mora, više ni ikad, biti spreman na etiku poslednje odbrane: jer, da parafraziramo majora Dragutina, obraz škole mora ostati svetao. Bez obzira na okolnosti.
Dok se svetovi ruše, prosvetni radnici su i dalje na prvoj liniji fronta. Gledaju da, u doba kada se škola gasi u ime „onlajn budućnosti“, kažu deci da biti obrazovan ne znači prepuštati se močvari virtuelnog. I da knjiga nije iščezla. I da obzorje nije veštačka inteligencija, nego iskonska premudrost. Jer je mudrost iznad znanja kao što je znanje iznad informacije.
Školovanje nije dovoljno
Direktor jedne škole koji je preživeo nacistički konc-lager, novim nastavnicima svoje ustanove davao je sledeće uputstvo:
„Poštovani nastavniče! Ja sam jedan od malobrojnih koji je preživeo koncentracioni logor. Moje oči su videle takve stvari koje niko ne bi trebalo da vidi: gasne komore koje su konstruisali i izgradili čuveni inženjeri; ljude koje su otrovali visokoborazovni lekari; dojenčad koje su ubile kvalifikovane medicinske sestre; žene koje su spalili diplomci srednjih škola i univerziteta. Stoga ja ne verujem u obrazovanje. Moja je molba: pomozite učenicima da postanu čovečniji. Plod vašeg rada ne sme biti učeni društveni šljam, visokokvalifikovane psihopate, obrazovni Ajhmani. Čitanje, pisanje, aritmetika važni su samo ako našu decu učine čovečnijom.“
Svetlost i prosveta
Svetosavski narod srpski oduvek je znao da školovanje nije cilj samom sebi, nego da je ono smisleno samo ako učenika uzvodi ka čoveštvu, koje je tek u potencijalu dato i koje se mora ostvariti upornom borbom protiv zla u sebi i svetu. Reč „obraz“ je starosrpska i znači „lik Božiji u čoveku“ (zato kod Srba važi: „Ruka ruku mije, obraz obadvije“): „obrazovanje“ je ostvarivanje lika Božijeg (sloboda, ljubav, umnost) u čoveku. Glagol „pitati“ znači hraniti: vaspitanje je na našem prostoru vekovima bilo „hranjenje svetinjom“. „prosveta“ ima isti koren kao reči „svetlost“ i „svetost“: svetlost večnosti i svetost života (kod nas, na početku naših puteva, i jedno i drugo, bio je Sveti Sava) jesu najdublje prosvećivanje čoveka i njegovog sveta. To ne poriče nauku; samo joj daje krila.
I to je put kojim se mora ići.
