Majstori za razaranje srpskoga školstva dovode do kraja i poslove na razaranju srpskoga jezika: srpska država davno je uništila Zavod za udžbenike, a ministar za trgovinu srpskom nacionalnom pameću na njegovo mesto doveo (nacistički?) Klet i njegove (ustaške!) žužul-žderićke filijale. I isturio se za njihovoga portparola i promotora.
AUTOR: Dragoljub Petrović
A srpska država isturila njega da dovrši uništavanje onoga što je od pomenutoga Zavoda ostalo i da mu doda i Službeni glasnik – kao potonju srpsku nacionalnu adresu koja je dosad preživela njegove ministarsko-trgovačke reformatorske zločine. I koji je svoje trgovačke talente potvrdio time da je mnoge srpske škole zatvorio (onu pod imenom Sv. Save prodao Arapima), otvorio više privatnih („s velikim procentom vlasništva“), proterao preko granice sve ono što nije poštovalo njegovu pamet i talente i doveo Srbiju do toga da je već u njoj teško naći specijalistu koji će otkloniti kvar na električnom šporetu, a kamoli onoga koji će operisati dobroćudni tumor na mozgu…
Ti su se majstori-razarači obrušili i na srpski jezik, prošle godine zaoglavili sakatu srpsku skupštinu i doneli zakon za terorisanje srpskog jezika, pri čemu su iza njega ostali i neki „čudni repovi“: četiri dana pre nego što je on objavljen Visoki savet sudstva ocenio da je protivustavan, ali to za osmuđenu logiku Goce, Ane i Zorane nije bila prepreka da ga ipak objave. I sad to ustaškom ministru u srpskoj Vladi poslužilo kao osnova za ruganje i Srbima i njihovom jeziku. I to po istoj liniji po kojoj »klet-žužul-žderić-falanga« pustoši srpsko udžbeničko tržište, razara duše srpske dece i ostavlja ih bez budućnosti.
Srpskoj nacionalnoj pameti o kojoj govorimo poslednje „mere“ određene su na nekakvom „skupu o rodno osetljivom jeziku“ (27. marta 2023) obeleženom time da je na njemu bilo zabranjeno učešće svakom ko je o srpskom jeziku išta znao, a raspevali se oni koji su na srpskom jeziku najlepše umeli da bleje o tome kako im je neko rekao da su i srpski i latinski „diskriminatorni“ jezici i da su Goca, Ana i Zorana odlučne da to, pod nadzorom ustaškog ministra, onemoguće i da narede, recimo, da se uz trudnicu i porodilju mora naći i trudnjak i porodiljko (ili porodiljac – Goca i Zorana odlučiće koji je tvorbeni model „rodno senzitivniji“) jer feministkinje i femplaculje neće više rađati ako se i odostražnicima ne omogući da nam popravljaju natalitet. Najdirljivije je o tome besedila jedna koordinatorka pitajući se zašto može pralja, a ne može sutkinja, zašto može guvernanta, a ne može generalka, zašto sluškinja, a ne filološkinja, zašto je režiserka lepša od režiserulje, a prevrtaljka elegantnija od trofrtaljke. Ili zašto je od porodiljka i/li porodiljca bolji izbor – majkan?
I da se dalje – ne šegačimo.
Skup o kome govorimao najavljen je pod motom „struka ima reč“, a napred smo videli da je ta „struka“ izgledala onako kako je predstavlja Bajden, tj. kao obrazac njegove „LGBTNZ+-demokratije“, a potpisujući demanti onoga što su novine objavile dva dana ranije već pomenuti ministar sam je potvrdio ono što hoće da demantuje: on veli da je dve nedelje pre početka skupa „pozvao“ Institut za filozofiju i društvenu teoriju i Institut za informacione tehnologije da slušaju njegovu „lingvističku pamet“, ali ne zna da se takvi skupovi obično pripremaju „onoliko vremena koliko detetu treba da se rodi“; i ne zna da takve pozive obično formulišu ljudi koji su najkvalifikovaniji za problematiku o kojoj će se na skupu raspravaljati; i ne zna da se pozivi šalju jedino onima koji o temama skupa mogu saopštiti relevantne činjenice, a ne samo onima koji su jedino kvalifikovani da pridržavaju Bajdenove gaće. Izvesno je, s druge strane, da je takav skup moglo (ako ne i – moralo!) organizovati Ministarstvo prosvete i nauke (ili, makar, Ministarstvo kulture) budući da ustaški ministar za te poslove nije mnogo kvalifikovaniji od bilo kojeg Tuđmanovog i/li Milanovićevog progonitelja poslednjih baranjskih baba „zbog ratnih zločina“ nad nedužnim Bakarićevim i Stepinčevim ustaškim koljačima.
Toliko – kad je reč o ministarskim kompetencijama. A biće zanimljivo osmotriti i one „ešalone“ koji iza ministra nastupaju. Ja ne mogu reći koji su i kakvu silu predstavljaju, ali bih rekao da su znatno „tanji“ i duhovno sirotniji nego što bi se želeli predstaviti: izvesno je da se među njima nalaze oni „Bajdenovi demokrati“ (i muškoga i ženskog roda) i ne zna se koji procenat Srpkinja kojima je dosadilo da budu žene pa bi sada htele da budu feministkinje, da pribave ponešto od onoga što im je na prvobitnoj („prirodnoj“) podeli bilo uskraćeno i čini im se da bi, po svojim merama, mogle preuređivati i „prirodni poredak“. Zna se, pri tom, da onih „oštećenih bajdenovaca“, u svakoj populaciji, ima 1–2% (ponegde se pominje i neki sitan stotinak procenta više), ali o procentu „oštećenih žena“ može se samo nagađati dok se one same ne „postroje i ne predstave“ (valja, ipak, pretpostaviti da ni njih neće biti mnogo više od onih pomenutih „bajdenovaca“ jer priroda, i inače, „greši“ samo u sitnim procentima). I to nam je, međutim, dovoljno za jedan opštiji zaključak: i jednih i drugih oštećenika o kojima govorimo ima tek nekoliko beznačajnih procenata, ali su neke druge „sile“ uredile da se upravo njima takvima preda u nadležnost „pravo“ da uređuju sudbinu one ogromne većine svojih normalnih sunarodnica (i sunarodnika) i da ih terorišu svojom osmuđenom pameću. Mi ne možemo znati dokle će se sve to činiti, kao što ne možemo procenjivati ni sve razmere štete koje mogu pričiniti svojim delovanjem, ali je izvesno da neznanje s kojim se neke nepodopštine nameću ne može doneti rezultate s kojima bi se normalno ljudsko ponašanje moglo uskladiti.
Temeljito osmuđena pamet koja udara u Najviši Prirodni Poredak i u milenijima uspostavljane jezičke mehanizme „hoće“ i ono što ne može biti (da se i šaronja oteli tek da šarulja ne bi bila „diskriminisana“), a kad im se „objasni“ da će to ipak „teško ići“, oni uporište traže u onome što „može“ („kako može sluškinja, a ne može hirurškinja“ ili „zašto može profesorka emeritulja i/li emeritnjača, a ne može *prof. emerita“). I to nam pokazuje stručni nivo „raspravljača“ koje je ministar sabrao: najkvalifikovanija bila je među njima ona koja je postavila upravo ta pitanja mada je negde rečeno da će u raspravi učestvovati i neke od onih emeritnjača. Biće, međutim, da su one zakasnile na raspravu na koju ih je ministar pozvao, kao što je izvesno da su one (mnogo decenija pre toga) „nisu bile ni na predavanju“ na kome je objašnjeno da se „ženski sudija“ može izvesti („derivirati“) prema „muškom zanatliji“, ali ne prema zgradi (kući, ustanovi) u kojoj on kroji pravdu (zato ne može ni sutkinja ni sudnica, kao što je „neprikladno“ i govornica i poslanica – jer to može izazivati i neke „nejezičke asocijacije“).
Za meru svakorukih posrnuća pred kojima su se Srbi našli najzaslužnija je – skupština republike Srbije. I njoj valja odati priznanje da – nije srpska (a čija je – Srbe ne mora zanimati).
Neka o tome posvedoče neke banalne pojedinosti.
Recimo: ta je skupština odbila „Deklaraciju Smilje Tišme“ o tome da su ustaše, pod komunističkom zaštitom i uz njihovu pomoć, za vreme rata pobili makar milion i po zapadnih Srba i, posle rata, tome broju dodali makar još milion istočnih. Srpska (komunistička) skupština i dalje overava taj komunističko-ustaški zločin.
Ili: Onaj ostatak zapadnih Srba, koji je preživeo komunističko-ustaška klanja (a posle rata nije kolonizovan po Vojvodini) ostavljen je pod kamom iste koljačke koalicije i danas su Srbi istrebljeni i u Hrvatskoj i u BH-Federaciji.
Ili: Broz je na Ilindan 1944. središte srpske srednjovekovne države preselio u „Makedoniju“, a „srpska“ skupština ne postavlja pitanje dokle se moraju poštovati „tekovine“ koje je svojim glavama podmirilo dva i po miliona Srba.
Ili: Broz je 1943. Kosovo i Metohiju predao Arnautima, a sad im i „skupština“, i drug predsednik, i drug patrijarh dodali i Dečane, Patrijaršiju, Gračanicu, i svu tamošnju srpsku istoriju i kulturu, tj. sve ono što su, koji dan ranije, darovali i „Makedoncima“.
U „srpskoj skupštini“ ima svega i svačega. Osim znanja, pameti, morala i sličnih bezvrednih sitnica. A ne zna se da li u njoj uopšte ima i Srba jer bi se valjda makar neki o njih setio da se raspita o pokojoj od pojedinosti o kojima ovde govorimo.
Ja i ovde od njih izdvajam samo neke od njih.
Recimo: U nekom ranijem sazivu Srpske Skupštine bio je usvojen Zakon po kome je Srpskoj Crkvi trebalo vratiti sve ono što je 1945. Broz od nje opljačkao (tj. „nacionalizovao“), Milošević odbio da ga potpiše, a posle se ni demokrati ni naprednjaci nisu setili da učine ono što Milošević nije hteo. I tako drugu Porfiriju, genseku CK SPC, ostavili tapiju da arnautluku na Kosovu i Metohiji daruje sve ono što i Makedoncima neki dan ranije. Valjda da bi overio reč da srpska crkva baš i ne mora biti bolja od srpske skupštine.
Ili od srpske države. Koja je kod Uneska „zaštitila“ neke od tih manastira kao „kosovsko“ kulturno dobro, a nije se setila da precizira da tamo drugih takvih „dobara“ nema osim srpskih: i sad će se u njima širiti „arnautska pravoslavna crkva“. I preuređivati ih na isti način na koji to čini i makedonska.
Ili: kod toga istog Uneska Srbija je „zaštitila“ i srednjovekovne mramore (neko ih je prekrstio u stećke), ali je to učinila „zajedno“ s Hrvatskom, Bosnom (i Hercegovinom) i Crnom Gorom. I u vezi s tim zanimljivo je precizirati: hrvatski istoričar (i katolički teolog) Marko Vego utvrdio je da su to grobovi pravoslavnih pokojnika pa se zbog toga može reći da su Hrvatska i BiH za stećke zaslužni jedino po tome što su tamo istrebili Srbe, a Crna Gora po tome što je iz „svoje Hercegovine“ nekoliko stećaka prenela na Cetinje – da bi se mogla hvaliti nekim talentima za koje se lako ne pribavlja poštovanje.
*
Srpske nacionalne temelje i srpski etos uspostavile su Srpkinje, a da sve to razore – kandiduju se njihove oštećene kćeri. One koje su zaboravile da budu žene pa hoće da su feministkinje, one kojima je dotežalo da idu stopama svojih majki pa hoće da budu robinje onima koje njihove majke nisu ubrajale [ni] u ljude, one koje hoće da obesmisle sve ono u šta su se njihove majke ugrađivale pa, između ostaloga, istrajavaju na tome da je „njima dato“ da menjaju Najviši Prirodni Poredak, pa i to da se jezik može sakatiti, i to upravo po meri njihovoga neznanja. Pa su one, zapisao sam to na drugom mestu, naredile da u pravoslavnoj crkvi (kao i u anglikanskoj i protestantskoj – ako sam dobro obavešten) sveštenička zvanja moraju nositi i one Bajdenove demokratuše i ja moram priznati da ne znam kako su one okrstile svu tu „žensku svešteničku hijerarhiju“, ali „reče mi jedan čoek“ da su se saglasile za đakonicu, popicu, episkopu i biskupicu, pri čemu neki njihovi „nominacioni modeli“ mogu izazvati i pokoju nedoumicu: one određuju da se „ženski episkop“ imenuje kao episkopa i ne zna se da li je to učinjeno namerno da bi se uspostavila razlika prema biskupici u onim drugim crkvama, ali se ni za popicu ni za biskupicu (a mogla bi im im se, možda, priključiti i episkopica) ne zna kako se izgovaraju (nije im označen akcenat) pa ni to da li se u njima radi o izvedenicama ili složenicama (a od rešenja tih nedoumica zavisiće i neke druge njihove „interpretacione mogućnosti“). Sve to, ipak, spada u sitne lingvističke začkoljice o kojima ni feministička, ni skupštinska ni zakonodavna pamet nisu obaveštene pa svi oni o njima mogu buncati onako kako su to po brozovskim aršinima poučeni: da za upravljanje državom pamet i nije neophodna ako se to mnogo efikasnije može činiti zakonskim topuzom – kako to komunisti (i njihovi šegrti – opet sa istim ratnim saveznicima, tj. s nacistima i njihovom „domaćom, ustaškom, filijalom“) u Srbiji čine evo već skoro 80 godina.
I Srbiju uspeli dovesti do toga da se ona (o tome se već ozbiljno raspravlja) našla „između odliva mozgova i uvoza radne snage“, tj. pred problemom da se u njoj uskoro neće naći ni hirurg ni bravar, ni programer ni šofer: ministri-trgovci školu pretvorili u razbojničku jazbinu i oni njeni đaci koji su sposobniji od svojih učitelja uzimaju svoje diplome i iz jazbine odlaze preko granice („mozgovi“), a oni koji su školovani kao „prevodioci“ („sa tarabama jedinica“, a posle „po bolonjskim mustrama“ kupovali diplome, za gotovinu ili na kredit) ostaju među nama, da nam uređuju život „po brozovskim mustrama“, kao poslanici, ministri, demokrati („mazgovi“), ali je sve izvesnije da će i oni u Srbiji brzo ostati bez posla jer su oni koji sad odlučuju o sudbini Srbije već sve oposlili i uredili da ona što sigurnije nestane: doveli Rio Tinto da otruje zapadnu Srbiju, Dandi i Ziđin da otruju istok (a dodali im i šezdesetak drugih trovača da nešto, slučajno, ne ostane neotrovano), sve što je vredelo, posle petooktobarskog demokratskog zločina, ili sami pokrali ili rasprodali strancima (velike industrijske objekte, poljoprivredna dobra, banjska lečilišta, uništili školstvo, nauku, kulturu). I od Srbije ostavili jedino pustoš: u njoj su se izrojili neki majstori (u obliku braće, zetova, muževa) ovlašćeni da razvlače ono što je od Srbije ostalo, ali među njima nema ni jednoga jedinog Srbina (a kamoli onih kakvi su bili Kolarac, Luka Ćelović, Igumanov i njihova vrsta).
I tako država uredila da, recimo, strani pljačkaši već dvadeset godina pustoše srpsko udžbeničko tržište, debilizuju srpsku decu i upućuju ih u ništavilo.
I kvalifikovala se za najluđu državu u svetu time što je, uz sve o čemu govorimo, uredila da više od 50% svog izvoza preda u ruke stranim pljačkašima.
I sve to po Kinkelovom i Šrederovom projektu da će Srbija biti žrtvovana „zarad zelene Evrope“ i „svedena na beznačajnu balkansku enklavu“. A po onoj „agendi“ zacrtano da će od nje ostati jedino Šumadija – da bi se u nju mogli preseliti evropski Cigani.
Da bi, uz poslednje Srbe i o istom trošku, Rio Tinto i njih potrovao.
Izvor: https://naukaikultura.com/ozakonjeno-saronja-se-mora-teliti-da-sarulja-ne-bi-bila-diskriminisana/
