PIŠE: VLADISLAV ĐORĐEVIĆ(e-mail: )

Crkvu su apostoli opisali mnogim metaforama. Verovatno je najpoznatija ona o „Telu Gospodnjem” (Rimljanima poslanica 12,4-5; Korinćanima poslanica prva 12,13-27). Crkva se u istoriji manifestuje kao „Telo Hristovo”. Kao takva, ona ima vanvremensku i vremensku, vanistorijsku i istorijsku, božansku i ljudsku dimenziju. Vremenska, istorijska, ljudska dimenzija je promenljiva i podložna ranama.

1. Klirikalizam

Prva rana je klirikalizam. Ustvrditi da je klirikalizam rana na Telu Gospodnjem ne podrazumeva stav da sveštenicima ne treba iskazivati poštovanja. Uprvo suprotno: sveštenici, kao sluge Boga živoga, hrane nas Rečju Božjom i Telom i Krvlju Hristovom, i kao takvi zaslužju sve počasti.

Još manje ta ideja podrazumeva ukidanje razlike između klira i laika. Podela na klir i laos je svetopisamska, svetopredanjska i u skladu sa ljudskim potrebama.

Reći da je klirikalizam rana u Crkvi podrazumeva svesnost da su u Crkvi laici nedopustivo pasivni. Razboritim ljudima to je već odavno jasno.

U knjizi „Življenje na nebesima” (2007) sveštenik i profesor Pravoslavnog bogoslovskog fakulteta u Beogradu protojerej-stavrofor Vladimir Vukašinović primećuje da je klirikalizam „specifična institucionalna bolest” (str. 156). Pojašnjavajući se, on dodaje da je klirikalizam „koncept razdvajanja Crkve i pastve, to jest sveštenstva i vernika” (str. 242). Sažimajući svoje poimanje klirikalizama, protojerej-stavrofor Vukašinović beleži: „Klirikalizam bi, u stvari, bio uverenje – i delovanje po tom uverenju – po kojemu bi Crkva na neki isključiv način pripadala samo sveštenstvu, po kojem bi samo sveštenstvo odlučivalo, vodilo Crkvu” (str. 247).

Klirikalizam je „bolest” koja se očituje u shvatanju da su klirici profesionalaci koji za laike vrše određene usluge, a da su laici pasivni konzumenti njihovih usluga. Klirikalizam pretvara Crkvu u svojevrsni religiozni servis. Simptom bolesti klirikalizma jeste skrajnutost laika iz aktivnog crkvenog života. Istorija nas uči da to nije dobro. Kad god je uloga laika u Crkvi bila zapažena, Crkva je rasla i razvijala se. Jedan takav period je bio na prelazu iz XIX u XX vek.

Kod nas je ta „specifična institucionalna bolest” porilično zahvatila Telo Gospodnje i od toga treba da se leči. Lek ne leži u ukidanju razlike između klira (sveštenstva) i laosa (vernog naroda), jer takva podela potiče iz apostolskih vremena, nego u njihovoj boljoj i delotvornijoj saradnji. Lek je u shvatanju da su po Svetoj Tajni Krštenja svi verni „carsko sveštenstvo” (Prva poslanica Petrova 2,9). Stoga je za Crkvu i društvo neophodna depasivizacija laika – njihova delotvornija i važnija uloga u životu Crkve.

2. Formalizam

Druga rana na Telu Gospodnjem je formalizam. Stav da Crkva pati od fomalizma ne podrazumeva ideju da crkvene obrede ne treba vršiti tačno, a još da se u manastirima ne treba poštovati tipik. Ponajmanje to implicira da se ne treba držati Božjih i Crkvenih zapovesti. Obrede treba obavljati tačno kako su propisani, manastirskih tipik se pridržavati, a Božje i Crkvene zapovesti ispunjavati.

Formalizam podrazumeva versku ravnodušnost prilikom obavljanja obreda. Formalizam se javlja onda kada se obredi obavljaju formalno i ne prati ih unutrašnje duševno stanje. Sâm Isus Hristos je upozorio na formalizam rečima: „Licemeri! dobro je za vas prorokovao Isaija govoreći: Ovi ljudi približavaju se k meni ustima svojijem, i usnama poštuju me; a srce njihovo daleko stoji od mene” (Jevanđelje po Mateju 15,7-8). Lek za formalizam ne leži u neobavljanju obreda, nego u usklađivanju srca i uma sa njima.

Formalizam podrazumeva insistiranje na verskim formama, a ne na suštini. Jedna dobronamerna i poučljiva anonimna žena – uopšteno poznata kao žena Samarjanka, ali u pravoslavnoj tradiciji i kao Fotina ili Svetlana – zabrinuto je pitala Isusa: „Gdje se treba moliti?” (Jevanđelje po Jovanu 4,20). Ona je bila zbunjena jer je u njenoj verskoj tradiciji privilegovano mesto molitve bila gora Gerasim u pokrajini Samariji. Ona je znala da je u Isusovoj verskoj tradiciji privilegovano mesto molitve Jerusalim u Judeji. Pa, onda, „gdje se treba moliti?” Isus je bio ganut iskrenošću ove žene, ali i rastužen verskim formalizmom koji stoji u njegovoj pozadini. Objasnio joj je da je jedina ispravna verska tradicija njegova – judejska. Ali to judejsko pravoverje nije podrazumevalo to da se sme moliti Bogu samo u Jerusalimu. Bogočovek Hristos joj je odgovorio: „Ide vrijeme, i već je nastalo, kada će se pravi bogomoljci moliti ocu duhom i istinom, jer otac hoće takovijeh bogomoljaca” (Jevanđelje po Jovanu 4,23). Pitanje da li se moliti se u Jerusalimu ili Gerasimu, Rimu ili Carigardu, Lurdu ili Atosu, Ženevi ili Moskvi sporedno je u odnosu na pitanje da li se molimo „duhom i istinom”. Bogomoljstvo nije stvar geografije nego duhovnosti.

U svakoj ustanovi pa i u Crkvi forme su potrebne. Ali one ne vrede mnogo ako zakrile versku suštinu, ako se obavljaju formalno, reda radi, kada nas se ne dotiču. Lek za boljku fomalizma nije u ukidanju formi, nego u usklađivanju duha i srca s njima.

3. Magijska religioznost

Treća rana na Telu Gospodnjem je magijska religioznost ili sujeverje. U već pomenutoj knjizi protojerej-stavrofor Vladimir Vukašinović primećuje da je sujeverje „pogrešna vrsta vere, pogrešan način verovanja, magijska religioznost” (str. 145). Odmah se pojašnjava: „To je religioznost koja pretpostavlja iracionalno uverenje da neki objekti i postupci (ritualne radnje) posebnim magijskim moćima koje poseduju ili izazivaju utiču na ljude” (isto).

Magijska religioznost se sastoji od uverenja da Bog mora da deluje samim tim što je neki obred obavljen. Čovek magijske religioznosti veruje da Bog reaguje poput nekog programa: odgovara na tačno određene verske forme, a ne odgovara ako se te forme promene.

Magijska religioznost je primamljiva zato što se u njoj Bog poima kao sila koja deluje na predvidiv način. Ona svodi Boga na meru ljudskih poimanja i očekivanja.

Magijska religioznost se očituje u insistiranju na tačno obavljenim obredima. Ako se promene – veruje se – nemaju dejstva. U tom kontekstu, da li se osenjujete krsnim znakom s tri ili pet prstiju od presudne je važnosti; da li se molite Bogu na ruskoslovenskom ili narodnom jeziku veoma je bitno; da li praznujete Božić 25. decembra ili 7. januara isto tako; da li palite sveće žute ili bele boje suštinski je važno; da li postite „pravilno” presudno je itd. Po magijskom poimanju, Bog može reagovati samo ako učinite pravilan pokret rukom, obraćate Mu se na Njemu razumljivom jeziku (a nama teško razumljivom), praznujete Božić na tačan datum, palite sveće tačno određene boje, postite na „pravilan” način i tome slično. Obrede i rituale treba obavljati tačno kako su propisani i tradicijom osveštani, ali ne treba im pridavati magijski karakter.

Bog nije džuboks aparat koje reaguje na tačno poslati žeton. Ono je autonomna Ličnost koja prevazilazi svako ljudsko poimanje i svaku analogiju. Sve jezičke metafore – uključujući i novozavetne – samo su ljudske predstave neizrecive Božje suštine.

Protojerej-stavrofor Vladimir Vukašinović smatra da je suštinska odlika sujevernih ili magijskih uverenja „u tome što njima lični Bog ili nije potreban ili je njegovo prisustvo od sekundarnog začaja” (str. 146). U magijskoj religioznosti nije u središtu Bog nego čovek: od Boga se nešto očekuje i stoga mu se čovek obraća na magijski način.

Sujeverna ili magijska religioznost se – dodaje protojerej-stavrofor Vukašinović – „oslanja na tehnike nadmudrivanja i umilostivljavanja” (isto). Ali Boga ne možemo nadmudriti nikakvim trikovima, niti umilostiviti magijskim formulama.

Lek protiv sujeverne ili magijske religioznosti leži u uverenju da je Bog suverena Ličnost koja ne podleže ljudskim nadmudrivanjima ni umilostivljavanjima. Bog je slobodno biće koje ne može biti uslovljeno niti ucenjeno bilo kakvim ljudskim „pravilnim” činima.

4. Praznoverje

Četvrta na Telu Gospodnjem jeste praznoverje. Razni su oblici praznoverja. Najuočljiviji su: proricanje na osnovu položaja zvezda (astronomija), proricanje na osnovu brojeva (numerologija), proricanje na osnovu crta dlana (hiromantija) itd. U praznoverja spadaju i svi vidovi gatanja, vračanja i proricanja sudbine. Gledanje u šoljicu kafe, pasulj, karte, kugle i tome slično takođe je vid praznoverja. Izrada takozvanih natalnih karata jedan je od popularnijih vidova praznoverja.

Praznoverje se očituje i u strahu od broja 13, petka, crne mačke i tome slično. U ekstremnim vidovima praznoverje može da ode u razvne vidove crne magije, okultizma i spiritizma. Razna zaklinjanja, proklinjanja i bajanja takođe spadaju u ostatke praznoverne paganske svesti.

Praznoverne pojave često su uvijene u ruho pravoslavne religioznosti. U pravoslavnom kontekstu česta su pogrešna praznoverja vezana za Boga, a još češća za svetitelje. Šta se valja, a šta ne valja činiti na praznik nekog svetitelja često nema mnogo veze se verom, nego sa praznoverjem.

Praznoverja umeju da se uvuku i u poimanje nekih inače ispravnih crkvenih praksi, kao što su štovanje moštiju svetitelja, slavljenje slava, praznovanje praznika, vršenje nekih svetih tajni (npr. jeleosvećenja), jerurgija (npr. pogreba) i tome slično.

Praznoverje nije zaostavština samo paganizma, nego i starozavetne (judaističke) religioznosti. U Crkvi su se zadržale (ili obnovile) neke judaističke prakse koje nemaju veze sa novozavetnom verom. Dakle, u savremenom pravoslavlju živi su ostaci judaističkog i paganskog praznoverja, koji se protežu od besmislenog – ponekad šeretskog – gatanja do opasnog, demonskog prizivanja mrtvih (spiritizma).

Lek protiv praznoverja je u autentičnoj veri u Boga Stvoritelja i Promislitelja.

5. Etnofiletizam

Peta rana na Telu Gospodnjem jeste etnofiletizam ili tribalizam. Etnofiletizam je jeres poistovećivanja Crkve sa nekom etničkom grupom. Iako je jeres etnofiletizma osuđena već 1872. godine, ona u praksi i dalje duboko prožima Pravoslavnu crkvu.

Etnofiletistička rana je postojala i na Telu starozavetne Crkve. Isus Hristos je provodio mnogo vremena lečeći upravo tu ranu. Isus je bio Jevrejin, ali nije podupirao jevrejsku samozaljubljenost. On je bio jevrejski pravoverac i tvrdio da je „spasenije od Jevreja” (Jevanđelje po Jovanu 4,22), ali nije pristajao da svoju misiju ograniči na uske nacionalne okvire. On nije prestajao da svedoči da je opštečovečanski Mesija. Stoga nije bogojevrejin, nego Bogočovek.

Rana etnofiletizma vlada i nekim delovima novozavetne Crkve. Nije problem u tome to što je Pravoslavna crkva podeljena na autokefalne pomesne crkve, nego u tome pto je ta podela pre na etničkoj nego na geografskoj osnovi.

Autokefalija zasnovana na etničkoj, a ne na geografskoj osnovi rađa mnoge načelne i praktične probleme. Jedan od njih jeste taj da se episkopske jurisdikcije preklapaju. Tako jedno mesto može potpadati pod nadležnost više episkopa u zavisnosti od etničkog sastava vernika. Takva situacija je izražena u onim zemljama gde su se različiti prvoslavni narodi doseljavali, kao što su SAD i druge prekomorske zemlje.

Etnofiletizam se očituje u poistovećivanju nacionalne istorije sa istorijom spasenja. To poistovećivanje podstiču svetiteljski kultovi srednjovekovnih vladara. Svi srednjovekovni srpski vladari – sa izuzetkom cara Stefana Uroša IV Dušana – svetitelji su. To ne samo da nije problematično, nego je štaviše pohvalno. Ali, iskušnjenje je veliko da se crkvena svest poistoveti sa nacionalnom ideologijom. Kultovi svetitelja-vladara su sami po sebi dobra stvar, ali lako mogu da dovedu do zloupotrebe crkvenosti u nacionalističke svrhe. U tom slučaju može doći do nenamernog kompromitovanja crkvenosti.

Nacionalni identiteti se ne brišu krštenjem, ali se preobražavaju. Srpski narod je Božji narod samo po krštenju, a ne zbog bilo koje kulturne, a još manje biološke osobine. Voleti svoj narod je dobro i korisni, ali ne treba mu pridavati ekskluzivitet kao što su to činili Jevreji Isusovo doba. Ako obogotvorimo nacionalni identitet, upadamo u greh Jevreja koji je Isusa onespokojavao.

Etnofiletizam može da sklizne i u neke vidove pseudoistore i neopaganstva, narečenog rodoversta. Ko u tu kaljugu upadne zapravo je već izvan Crkve.

Lek za ranu etnofiletizma je oživljavanje izvornog, jevanđelskog i apostolskog poimanja nacije. „Nema tu ni Jevrejina ni Grka” – upozorava Sv. Pavle – kod onih koji su „u Hristu Isusu” (Galatima poslanica 3,28).

6. Antiracionalizam

Šesta rana na Telu Gospodnjem je antiracionalizam ili psevdozilotizam. Antiracionalizam podrazumeva odbijanje da se problemi racionalno sagledavaju i rešavaju. U ime vere često se izbegava smislena argumentacija, što dovodi do slabljenja, a ne jačanja vere.

Razum koji se uzdiže iznad otkrovenjskih istina Sveto Pismo osuđuje. Božanstveni apostol Pavle je zapisao da „razum dakle nadima” (Korinćanima poslanica prva 8,1). Ali tu je reč o neprosvetljenom razumu. Ali Bogom prosvetljeni razum se može – i mora – koristiti. Stoga je isti apostol upozoravao na one koji „imaju revnost za Boga, ali bez razuma” (Rimljanima poslanica 10,2). Imajući u vidu upravo to upozorenje Sv. Pavla, sveštenik Vladimir Vukašinović beleži: „Dobra i blagoslovena želja da se revnuje za svoju veru nije uvek bila po razumu, a često nije ni danas” (str. 189).

Antiracionalni vid revnovanja dosta je čest u Pravoslavnoj crkvi. On se pravda „smirenjem” – vrlinom obuzdavanja svoje volje i nagona. Zaista, vera nije kompatibilna sa „ljudskom premudrošću”, ali jeste sa „premudrošću Božjom” (v. Korinćanima poslanica prva 2,4-7).

Prenebregavanje razuma pravda se i borbom protiv „latinofronâ” – zapadnjakâ kao jeretikâ. Ali jeres je uznošenje razuma iznad vere, a ne njihovo skladno sudelovanje.

U praksi, antiracionalizam se očituje u svojevrsnom begu od odgovornosti, zanemarivanju pedagogije i didaktike u pastirskom radu, nerešenim i kontradikotornim stavovima u pogledu crkvene discipline, izbegavanju da se donesu jasni i opšteobavezujući stavovi u pogledu mnogih gorućih bioetičkih i socijalno-političkih pitanja, zanemarivanju dušebrižničkog rada, prenaglašavanju sporednih stvari, a zanemarivanju bitnih, precenjivanju sopstvenog značaja, a potcenjivanju drugih, izbegavanju suočavanja sa savremenom kulturom i društvenim tokovima itd.

Lek za ranu antiracionalizam leži u povećanju svesti o socijalnoj odgovornosti hrišćana. Hristoviom rečima: „Tako da se svijetli vaše vidjelo pred ljudima, da vide vaša dobra djela, i slave oca vašega koji je na nebesima” (Jevanđelje po Mateju 5,16).

7. Guruizam

Sedma rana na Telu Gospodnjem je guruizam ili zloupotreba duhovnog vođstva. Duhovno vođstvo ima apostolsko poreklo. Sâm božanstveni apostol Pavle je sebe smatrao ocem onih koje je priveo Hristu: „Jer ako imate i trista učitelja u Hristu, ali nemate mnogo otaca. Jer vas ja u Hristu Isusu rodih jevanđeljem” (Korinćanima poslanica prva 4,16). Stoga se onaj koji duhovno rađa verne naziva „duhovni otac” (gr. patēr pneumatikos, lat. pater spiritualis). Duhovno vođstvo često donosi dobre duhovne plodove. Ali pozicija „duhovnog oca” ili „duhovnika” može da se i zloupotrebi i da ne budu dušepolezna, nego dušepogubna.

Lek za ranu guruizma je podsećanje da je jedini istinski Otac Bog na Nebu i jedini istinski Učitelj Njegov Sin Isus Hristos. Po Hristovim rečima: „Jer je u vas jedan otac koji je na nebesima”; „Jer je u vas jedan učitelj Hristos” (Jevanđelje po Mateju 23,9-10).

8. Simonija

Simon je bio čovek koji je apostolima nudio novce da bi dobio vlast da rukopolaže (Djela apostolska 8,9-24). Po njegovom imenu greh kupovine crvenih položaja naziva se simonija. Ali simonija je samo specifični vid jedne šire duhovne rane: duha materijalizma.

Crkva može biti bogata. Mogu to biti i njeni službenici. Posednovanje po sebi nije greh. Greh je duh materijalizma. Greh je – kako se kaže u monaškim krugovima – „pristrasnost” prema meterijalnim stvarima, posebno novcima.

Lek za simoniju i uopšte za duh materijalizma je stalno podsećanje da je Glava Tela Crkve siromašni i raspeti Isus Hristos.

9. Zaključak

Crkva je bogočovečanski organizam u kome je Glava Hristos, a udovi vernici. Ona ima vanvremensku i vremensku dimenziju. U vremenskoj, istorijskoj dimenziji Ona doživljava promene – uspone i padove. Čini se da sada boluje od osam rana: klirikalizma (pasivizacija laika), formalizma (ritualizma), magijske religioznost (sujevernog shvatanja Boga), praznoverja (ostataka paganske religioznosti), etnofiletizma (tribalizma ili ksenofobije), antiracionalizma (autarkičnosti ili antididatkičnosti), guruizma (zloupotrebe duhovnog vođstva) i simonije (duha materijalizma). Sve te rane imaju poreklo u neznabožačkom poimanju Boga. Uprkos njima, Crkva je večna, neuništiva, vanvremenska, vanistorijska tvorevina i „vrata paklena neće je nadvladati” (Jevanđelje po Mateju 16,18).

Kratka bibliografija

1. Brija, Jovan, „Rečnik pravoslavne teologije”, Hilandarski fond pri Bogoslovskom fakultetu SPC, Beograd, 1999.
2. Vukašinović, Vladimir, „Življenje na nebesima: crkva, nauka, politika”, Manastir Rujan u Vrutcima, Hadži Budiša Višnjić, Pančevo, 2007.
3. Jevsevije, Popović, „Opća crkvena istorija”, Srpska manastirska štamparija, Sremski Karlovci, 1912.
4. Prodić, Slobodan, „Fragmenti istorije anahoretskog monaštva u srednjovekovnoj Srbiji”, Pravoslavna eparhija dalmatinska, Šibenik, 2012.
5. Slijepčević, Đoko, „Istorija SPC”, BIGZ, Beograd, 1991.