Носталгију гаси само вода са Шадрвана

SA LELOM MARKOVIĆ O NOVIM KNjIGAMA I LjUBAVI PREMA PRIZRENU

AUTOR: Slavica Đukić

-Žena u Prizrenu je od malih nogu od starijih ukućana, rečju i primerom, učena da treba da ima toplinu u davanju, mudrost u postupcima, požrtvovanost u delima, krotkost u ljubavi, trpeljivost u nedaćama. Zahtevao se red zasnovan na moralnim načelima. – Kao i mnoge druge, mene su životne nedaće naučile da smo nesavršena bića koja bez Gospoda ne mogu ništa. Vera i uzdanje u Boga pomaže da se breme lakše razume i nosi, kaže Lela Marković

Lela Marković je književni stvarac koji se prvenstveno vodi istinoljubljem, rodoljubljem i ljubavlju prema zavičaju i rodnom Prizrenu. U njenoj književnoj biografiji već je preko 20 naslova raznovrsne književne tematike i forme. Nedavno su joj objavljene dve nove knjiga, poezija „U nevreme Vreme“ i roman o prizrenskoj lepotici Sultani Petrović iz 19. veka, koja je poznata kao „Dilber Tuta Jorgušova“ kako i glasi naslov ove knjige. Lela Marković je u srpskoj književnosti posvećenoj Prizrenu, majstor reči i rečenice „sui generis“.

Sa Lelom razgovaram o novim ostvarenjima i ljubavi prema rodnom Pirzrenu.

Obe knjige su naišle na odličan prijem kod publike. U čemu je najveće zadovoljstvo pisca posle publikovanja dela?

-Zahvaljujem na lepim rečima o mom književnom stvaralaštvu. Iz publikovanja književnog dela proizilazi više različitih zadovoljstava. Prethodi im stvaralačka radost tokom procesa pisanja i uvek isto čuđenje samim nastajanjem dela. Tu radost osećam kao sećanje na radost negdašnjeg bitisanja u rajskoj lepoti, u Tvorevini. „I bi reč“ – prvo reče Gospod kada je stvarao svet. A mi, pisci, po uzoru na Tvorca stvaramo male književne tvorevine. Ono što nam je u srcu odrediće ono što ćemo umnožiti, i da li je naše delo na spasenje drugima i sebi. Iako odgovoran posao, on je i plodotvoran, darujući, naše je da se trudimo. Zatim sledi satisfakcija po prijemu povratnih informacija čitalaca o pročitanom. Korisna je i rado prihvaćena konstruktivna kritika koja pomaže da se iz drugog ugla sagleda i popravi umeće. Posebno je zadovoljstvo ukoliko delo ostavi neki trag u srpskoj književnosti, ako se njime doprinosi promociji i očuvanju bogatstva naše kulturne baštine, vere, jezika.

Dilber Tutu Jorgušovu (prizrensku lepoticu Sultanu Petrović) sačuvali ste od zaborava u minut do dvanaest jer bi posle generacije vaših roditelja i rodbine koji su znali sve o njoj, ta saga polako nestajala. Zabeležena priča će, ovako, ostati decenijama sačuvana za potonje generacije. Svoj umetnički dar ste neštedimice ugradili u ovo „majstorsko delo“. Utisak je da ste u tom romanu opisali svu ženstvenost prizrenske žene i utkali dobar deo i svoga bića u roman. U čemu je posebnost Prizrenke i šta joj daje neodoljivu draž i lepotu?

– Bilo je logično da mi ova rustična tema izroni iz prizrenskog bajkovitog dolapa, od pesme „Bolna leži Dilber Tuta“ koju sam slušala u svojoj kući od najranijeg detinjstva, preko amaterskog pozorišta i istoimene predstave Dragana Markovića u prizrenskom amaterskom pozorištu, u kojoj je glumio i moj otac, pa preko hrestomatije Prizrenski pomenik kojom sam obuhvatila i njenu biografiju. Roman me je, tokom pisanja, preneo u kraj 19. i početak 20. veka i omogućio da sa merakom izlijem na papir svoje misli i zapažanja, slike, boje i mirise starog Prizrena, ali i da se pozabavim unutrašnjim svetom jedne Prizrenke. Osobine ličnosti Tute Jorgušove kao mlade, bogate Prizrenke vanserijske lepote, odredile su njen status i ponašanje u maloj sredini kakva je Prizren. Međutim, tradicionalno vaspitanje je uticalo kako će dalje nositi svoj život i sazrevati. Žena u Prizrenu je od malih nogu od starijih ukućana, rečju i primerom, učena da treba da ima toplinu u davanju, mudrost u postupcima, požrtvovanost u delima, krotkost u ljubavi, trpeljivost u nedaćama. Zahtevao se red zasnovan na moralnim načelima. Sve što je od njega odskakalo bilo je vidljivo široj okolini. Dobar deo tog vaspitanja još je prisutan u shvatanjima i ponašanju Prizrenki i koristan za one žene koje prepoznaju njegovu praktičnu vrednost u životu.

Kako vreme protiče vaša poezija je sve duhovnija. Čime to objašnjavate?

– Svakoga Gospod prizove u jednom trenutku. Naše je da li ćemo prihvatititi ruku Spasitelja. Kao i mnoge druge, mene su životne nedaće naučile da smo nesavršena bića koja bez Gospoda ne mogu ništa. Zatim mi se, životom u Crkvi, postepeno otvarao duhovni svet i jasnije sam videla uzročno-posledičnu vezu između onoga kako živimo, da li verujemo i onoga što nam se u životu događa. Vera i uzdanje u Boga pomaže da se breme lakše razume i nosi. U suštini svega je ljubav, ona koju od Gospoda dobijemo i ona koju, nalik na Njega, dajemo. Tim poznanjem se bavim u svojoj duhovnoj poeziji.

Šta je u dubini takve ljubavi kakvom Prizrenci vole svoj grad?

-Potvrda fenomena naše ljubavi prema zavičaju je i zaljubljenost u Prizren svakog njegovog posetioca. To govori da Prizren zaista zrači posebnom lepotom i nekom privlačnom energijom, što nije ni čudo s obzirom da je Prizren za naš narod istorijski veoma značajan, da je pohranio mnoge vekove osveštan brojnim svetinjama i vekovnim molitvama, da ga krase studena Bistrica, miris mediterana i divan pogled sa tvrđave Kaljaje kojim se može pri-zreti (po-gledati) na pola Metohije, njegove čardake i bašte. Ta naša ljubav je posebno ojačala od izgona 1999. g. jer smo tada, u bolu i tuzi, shvatili šta smo imali. Povratak je najveće brdo, kako kaže jedan moj stih u novoj knjizi poezije, jer su na svakom koraku oživele slike a duša otežala bremenom pređenog po zgarištu prebira i pouke traži. Ne može se otići svetilište postradalo da te praznina ne isprazni a svetlost ne ispuni… Nostalgija je tiha patnja duše, međutim, tu žeđ može da ugasi samo voda sa starog Šadrvana. Svi mi koji smo prevalili to brdo, sada mu se često vraćamo, osećamo da tamo dišemo punim plućima. Svaki naš odlazak iz Prizrena je začetak nove i jače nostalgije. Teši nas u celoj ovoj situaciji da smo mi, Prizrenci, nalik na brojna prizrenska udruženja 19. veka, bili neposredno uključeni u obnovu njegovih brojnih gradskih pravoslavnih svetinja, postradalih od strane albanskih ekstremista 1999. i 2004.godine, koja je gotovo okončana, sve uz pomoć naše Srpske pravoslavne crkve, dobrotvora i naše države. Društvo prijatelja Sv. Arhangela kod Prizrena (čiji sam sekretar i aktivni član), osim direktne uključenosti u ove aktivnosti, godinama redovno organizuje i brojna putovanja na Kosovo i Metohiju i nacionalne i međunarodne kulturno-umetničke manifestacije u samom Prizrenu.

Skoro sve knjige koje ste napisali govore o Prizrenu i Prizrencima. Da li je to izbor ili spontani sled stvari?

-Najčešća tema mojih proznih i poetskih dela i onih koje sam priredila je moj zavičaj. Prizren se ko pesma voli a pesma leči i kad boli. Prvo je iz nostalgije nastajala poezija o Prizrenu i tada je izbor bio spontana reakcija. Zatim iz potrebe da se zabeleže tragovi vremena i stradanja, potom da se spasi od zaborava i sačuva za budućnost ono što jesmo i što smo bili. Ali kako je srce moje gde je blago moje, kako propoveda Gospod, posle Dilber Tute Jorgušove, mog trećeg romana, shvatila sam da samo treba da spustim ruku u prizrenski dolap pun neispričanih priča i izvučem sledeću. Za pisanje novog romana čežnjivo vrebam slobodno vreme, da oslobodim svoje misli svakodnevnih stega i preselim se u neko drugo vreme.

Spadate u onu grupu književnih stvaralaca koji se rečju i delom bore za istinu o Kosovu i Metohiji i koji se stalnim posetama Prizrenu bore za opstanak srpskog naroda na ovoj teritoriji kao i za opstanak srpskih pravoslavnih svetinja jer su pod stalnim, gotovo nepodnošljivim udarom vlasti u Prištini. Iz Vaše poezije se vidi da pomno pratite dešavanja na Kosovu i Methiji, pa nam recite u čemu vidite spasenje za srpski narod, uprkos činjenici da mu se sloboda ukida svakodnevno?

-Svako vreme ima svoje breme, svako prošlo je bilo teško na svoj način a danas je opstanak za naš narod na Kosovu i Metohiji posebno težak. Potrebna je velika mudrost, znanje, stalna dovitljivost i srpska sloga da bi se istrajalo pod raznovrsnim tendencioznim napadima tzv. vlasti u Prištini. Mislim da bi jedno od značajnijih rešenja bila zajednička akcija svih Srba ma gde da su, složno udružena snaga, znanje, ideje i materijalna podrška. To mora da bude dobro osmišljena i povezana nacionalna, nestranačka akcija u rešavanju interesa Srba na Kosovu i Metohiji, istovremena akcija širom planete svih Srba, na način na koji svako može da reaguje svaki put kada je naš narod na Kosovu i Metohiji ugrožen. Kao „postojbina alert“ – alarm istovremeno oglašen za sve Srbe ma gde da su, da svaki put preduzmu istovremeno sve što mogu. Kao zvono koje nas zove na službu rodu i crkvi. Kosovo i Metohija nisu odgovornost samo Srba koji tamo žive, kao što ni Prizren ne pripada samo Prizrencima. I Prizren i celo Kosovo i Metohija su naš oltar, naša krštenica, naša kolevka, ime i prezime predaka i pogled u budućnost za našu decu. To potvrđuju i svi oni koji dolaze na našu Svetu zemlju, koji pomažu narod i svetinje. Taj primer treba da bude model delovanja svakog Srbina ma gde živeo, školska i porodična lekcija za svako naše dete.

Prizren je jedini grad na Kosovu i Metohiji u kojem, pored toga što je nastanjen gotovo isključivo Albancima, ipak opstaje Bogoslovija kao sedište i središte pravoslavne srpske duhovnosti. Opstaju i brojne svetinje SPC. Ima li i nekog ovozemaljskog objašnjenja ili je misao vodilja da je sve to „volja Božja“ jedino pravo objašnjenje?

-Nevreme je vreme da se pokaže ko smo i čiji smo. Zar nisu litije u Crnoj Gori biblijski prizor vraćanja čoveka Bogu, posle kojih je sve bilo bolje? Primećujem da je, posle ove nesreće koja nas je zadesila, humanitarnih organizacija, putnika i putovanja na Kosovo i Metohiju neuporedivo više nego pre `99, veće je poznanje šta su nama naše svetinje na Kosovu i Metohiji, šta zaista znači „Dogodine u Prizrenu“. Slušala sam prizrenske sveštenike koji su na zabrinuta pitanja putnika odgovarali da su oni na pravom mestu, za razliku od ostalih. Prizrenska bogoslovija i njeni nastavnici i đaci, prizrenske svetinje, kao i sve ostale na Kosovu i Metohiji, naše sveštenstvo i monaštvo, uz naš narod koji tu opstaje, predani su čuvari i svetionici naše Svete zemlje. Kao i svi oni koji iskreno prilažu na ovaj sveti oltar. Divno nam je sveštenstvo Eparhije raško-prizrenske, zajedno sa našim Vladikom Teodosijem. Mudro, trpeljivo i blagotvorno. Daće Bog da svi udruženi, verom i ljubavlju, u nadi, izdržimo iskušenja na uspenju tesnom, popločanom žrtvom. Da se trudimo najbolje što umemo, pa neka bude volja Božja.