FOTO: Sremskomitrovački portal

• U sačuvanoj dokumentaciji iz tog vremena, objavljenoj posle rata, navodi se da je 13. SS Handžar divizija po svojoj svireposti i načinu izvršenja svojih dela daleko prevazilazila sve ono što su činili njihovi učitelji i mentori – nemački nacisti. O svemu tome je pred sudom 1945. godine svedočio Matias Franja, jedan od komandanata te divizije. U svom iskazu, govoreći o odlasku iz Bosuta, navodi:
• „Tokom marša, moji su vojnici klali sve na koje su nailazili, a da nisu nosili fes. Bilo je slučajeva da je oficir koji je bio na čelu kolone video kako ljudi rade na njivi. Kad se docnije okrenuo, mogao je videti da ti ljudi koji su maločas radili na njivi više nisu bili živi. Bosanci, pripadnici Handžar divizije, čim bi ih primetili, jednostavno bi izlazili iz kolone i klali ih.“

AUTOR: Milan Milivojević

U posleratnim predanjima i sećanjima preživelih ostalo je zapamćeno da su ti vojnici, koji su na svojim glavama nosili fesove sa plavim kićankama i koje je Hitler smatrao svojom SS elitom, a Hrvati ih svojatali nazivajući ih cvećem, za koje je Hajnrih Himler želeo da ponesu vojničku tradiciju starih austrijskih pukova iz Bosne, redom pretresali seoske kuće, ubijali sve što im je došlo nadohvat ruku, muškarce žive palili u buradima, uhvaćene žene mrcvarili i silovali, potom im odsecali dojke i solili rane, trudnicama sekli stomake i vadili nerođene bebe, bacali ih u vis i nabijali na bajonete, da bi, nakon toga, tu istu, nesrećnu decu, ostavljali, posle mrcvarenja, da umru kraj leševa svojih majki.

Po okolnim salašima tela ubijenih raspadala su se danima, pa su ih izgladnele svinje i psi počeli razvlačiti po njivama. Oni koji su uspeli pobeći, dugo bi besciljno lutali šumom, gladni, žedni, preplašeni, stalno izloženi poterama bez postelje i hrane, dok ne bi svisnuli od muke ili pomračili umom. Uhvaćeni i iznemogli završavali bi pod muslimanskim kamama, svirepo zaklani.

Pored svega, “fesaroši” su minirali seosku crkvu i uništili je do temelja, odnoseći zvona i paleći ikonostas. Ostatke zarobljenog stanovništva po Bosutu i okolnim selima, koje nisu na licu mesta ubili, doterali su na savsku obalu goneći ih kao stoku i tu streljali. Uz psovke, njihove su leševe bacali u reku, podsmešljivo im želeći srećan put, dok putuju ka majci Srbiji.

U sačuvanoj dokumentaciji iz tog vremena, objavljenoj posle rata, navodi se da je 13. SS Handžar divizija po svojoj svireposti i načinu izvršenja svojih dela daleko prevazilazila sve ono što su činili njihovi učitelji i mentori – nemački nacisti. O svemu tome je pred sudom 1945. godine svedočio Matias Franja, jedan od komandanata te divizije. U svom iskazu, govoreći o odlasku iz Bosuta, navodi:

„Tokom marša, moji su vojnici klali sve na koje su nailazili, a da nisu nosili fes. Bilo je slučajeva da je oficir koji je bio na čelu kolone video kako ljudi rade na njivi. Kad se docnije okrenuo, mogao je videti da ti ljudi koji su maločas radili na njivi više nisu bili živi. Bosanci, pripadnici Handžar divizije, čim bi ih primetili, jednostavno bi izlazili iz kolone i klali ih.“

Basil Davidson, major britanske vojske, koji je boravio među partizanima kao član vojne misije, u svojim memoarima navodi da je u selima na prostoru posavskih šuma, tada ubijeno preko sedam stotina civila, žena, dece i staraca. Davidson u svojoj knjizi piše da su, par dana nakon odlaska fesaroša, Nemci ovo područje nadletali avionima i bacali letke na kojima je pisalo „kako su bosanski muslimanski dobrovoljci, dolazeći u ova sela, nailazili na jezive prizore zaklanih ljudi.“

„Samo nekoliko Židova otišli su sa partizanima.“- piše u tom letku: „Užas ovog klanja je neopisiv. Napokon se otkrio pravi karakter komunističkog rata za slobodu. Dolje sa komunizmom. Sloboda narodu!… Nikad ne zaboravite da će se patnje i bijede, bolesti i smrti nevinih žrtava nastaviti sve dok prljava komunistička zmija ne bude protjerana iz naše zemlje.“

Komentarišući sadržaj letka i tvrdnju nacističke propagande da su boljševički banditi pobili narod u Bosutu i okolnim selima (Rači, Jameni i Grku), Davidson je, karakterističnim stilom engleskog džentlmena, naveo da „nemački cinizam i licemerje ovim nisu mogli dostići veće dubine.“

Najzad, posle svega, nemoguće je ne primetiti kako je za vojnicima Handžar divizije, po njihovom odlasku iz ovih sela, sem nedoklanog naroda, preplašenog, promrzlog i gladnog, po dalekim pustarama usred posavskih šuma, ostao još dugo da se leluja i dimi iver koji kao da je lično sotona prosejao. Kuće ostaše puste i popaljene, stoka odvedena, hrana opljačkana, leševi ljudi nesahranjeni po šorovima i utrinama da ih zveri kidaju i raznose – na sremska sela kao da se spustio Veliki Petak, u celokupnom suštastvu svog užasa i paklene grozote.

Pročitajte još:  Prvi put u novijoj istoriji: Srbija ima manje od sedam miliona stanovnika

I to, ko učini? Ljudi istog jezika i porekla!

I ako se po vascelom prostranstvu zemlje koja se Bosnom naziva, pravoslavni Srbi i muslimani vekovima pregone, čineći jedni drugima neviđena zla, tako da se više ne pamti ni ko je u tami davne prošlosti taj luciferski točak prvi zavrteo, u Sremu, gde muslimani vekovima ne žive, gde prost, seljački soj, u životu nije imao priliku da vidi makar jednog jedinog Muhamedovog sledbenika, a kamoli da načini zlo prema njemu koje bi izazvalo moguću osvetu, postavlja se pitanje u ime kog Boga i u ime kog višeg cilja, Bosanci sagrešiše krvaveći svoje ruke nevinom krvlju svojih hrišćanskih sunarodnika. Zar samo zbog toga što su se ovi digli na ustanak protiv osvajača iz daleke germanske zemlje?

Nije li, po logici stvari i poretka, i samim Bosancima muhamedancima bilo mesto u istom stroju sa svojim srodnicima iz Srema, budući da i oni sami najviše na svetu cene slobodu. Zašto im je zasmetala glad za slobodom kod svoje braće, nastojeći da je uguše služeći nečastivom tuđinu?

Mora se reći da je, tih dana, nečastivi svoje pomoćnike brižljivo rasporedio po svim krajinama i krajevima Evrope i sveta, pa su i ta nepočinstva vojnika sa fesovima na glavi, učinjena po selima sremskih seljaka, prošla nekažnjeno, gotovo neprimećena. U to isto vreme, Amerikanci i njihovi saveznici, uveliko su se pripremali za iskrcavanje na francusku severnu obalu, na istoku Crvena armija tek što je odblokirala Lenjingrad savladavši moćne nemačke utvrde južno od jezera Ladoga i odbacivši Fince na drugu stranu Viborškog zaliva, dok su na Pacifiku Amerikanci uspešno nastavljali sa preskakanjem ostrva primoravajući japansku carsku vojsku na povlačenje.

Svako je imao svojih briga, i svakom su njegove brige bile najveće!

IZVOR: Sremskomitrovački portal

Preuzeto sa: