(Iz najnovije knjige Đorđa D.Sibinovića „NE VREDI PRIČATI“ –Izdavač KNJIŽEVNA ZAJEDNICA“Borisav Stanković“ Vranje. )
Мултидисциплинарно знање које је потребно у свакој процесној стратегији никада није било законом онемогућено странкама у парничном поступку.
1.У погледу процесних закона из области грађанског права, неприродни спој континенталних и аглосаксонских института актуелизовала је скорашња реформа парничног поступка која је увела страначку контролу доказних средстава. Тако је у присуству основних процесних начела материјалне истине (да суд утврђује стварну вољу и спорни догађај а не његов формални одраз), начела непосредности (да се судска одлука може засновати само на доказу који је изведен пред судијом непосредно) и начела контрадикторности (да се сваком процесном учеснику гарантује временски и просторни континуитет)[1], уведена је страначка контрола доказних средстава која аутоматски и директно суспендује ова начела. Наиме, ради се о овереној писаној изјави сведока и прејудицијелном страначком вештачењу изван контроле суда. Сведок је непосредно доказно средство које своје чулно опажање о спорној чињеници која се пред судом утврђује, износи непосредно. Смисао овог доказног средства је у континуираној и непосредној провери његове убедљивости, логичности, истинитости и контекстуалности. То је могуће као процесни циљ остварити само уз дејство начела непосредности и контрадикторности јер сви учесници у поступку имају право да непосредно испитују сведоке. Уколико се омогући да сведок оверава своју изјаву изван дејства ових начела, могућност његовог накнадног позивања на суд ради провере садржине оверене изјаве, предодређена је већ учињеном „монтажом“ истине која сугерише будуће одговоре пред судом. Слично је и са страначким вештачењем. Ово доказно средство користи се ради прибављања стручног знања о спорним чињеницама које се утврђују пред судом. Мултидисциплинарно знање које је потребно у свакој процесној стратегији никада није било законом онемогућено странкама у парничном поступку. Оне су увек имале прилику да ангажују стручњаке различитих профила ради концентрације својих аргумената. Право да их целовито износе, странкама никада није било ускраћено. Управо је судско вештачење било јединствена прилика да се под окриљем суда и под дејством процесних начела, провере тврдње које су странке износиле а у којима је било имплицирано ангажовано стручно знање. Сада, странке контактирају вештаке изван присуства друге стране и суда, изводе доказно средство без ичијег учешћа и присуства и посебно нису ничим обавезане да исти ниво претходне чињеничне обраде омогуће супротној страни ако су у физичкој контроли сопорне чињенице. Једном речју, потпуно погрешан спој континенталних и англосаксонских процесних института који у својој дисфункцији неће послужити сврси ефикаснијег правосуђа јер ће уместо једног, сада бити три и више вештачења а уместо саслушања сведока, бесконачно оверавање опозитних истина. У српском народу постоји изрека за сведоке: „два без душе, један без главе“. Сада недостаје само да се у пословицу интегрише елеменат судске овере и све остаје у оквиру националне традиције.
- Најдрастичнији пример у процесном праву догодио се са ревизијом[2]. Један од примарних циљева парничног поступка изражава се у потреби што већег и постојанијег остварења материјалноправне правичности. У свим правним системима, нарочито континенталним, он се најефикасније остварује посредством права улагања правног лека – ревизије, против одлуке другостепеног суда. У најразвијенијим правним системима који су у највећој мери били узори нашем правном систему, овај правни лек је, по правилу, редован правни лек (Аустрија, Немачка). Наиме, ставови најобразованијих и најквалитетнијих судија о материјалноправним питањима не само да доприносе материјалноправној правичности, већ означавају путоказ раду за поступање и уједначавање правне, односно, судске праксе нижестепених судова. Практичним одстрањивањем ревизије из нашег правног система (имајући у виду неразумно несразмеран цензус од 100.000 евра), драматично се увећава могућност доношења материјалноправно погрешних и неправедних а правноснажних судских одлука. Сматрам да увођење овако нереално високог цензуса обесмишљава улогу ревизије у правном систему Републике Србије, па је целисходније укинути је, него оставити овакву какава данас јесте (а у ствари није). Имајући у виду чињеницу да основни извор права у парничном поступку више није ЗПП, него члан 6, став 1 ЕКЉП, бесмислена је свака одредба која би имала за последицу увећање броја предстваки против РС у Стразбуру. Ово тим пре јер Република Србија није у обавези да предвиди ревизију као ванредни правни лек, али ако је већ установила, она (ревизија), што се тиче услова допуштености и ревизијског поступка, мора у свему да одговара захтевима из права на правично суђење. То значи да право на правично суђење не гарантује права која су илузорна, већ само она која су реална и ефикасна. Непропорцијално ограничење права на ревизију, с обзиром на неразумно и непримерено висок цензус за њено улагање, представља флагрантну повреду права на правично суђење. Такав став суд у Стразбуру већ је изразио у пресуди „Паљић против Хрватске“ од 01.02.2007. године(види параграф 51 пресуде). Уз ово, напомињем да у бившим државама, насталим након распада СФРЈ, цензус за улагање ревизије износи од 5.000,00 до 15.000,00 евра а нпр. у Швајцарској, овај цензус износи 30.000,00 ЦХФ. Ако би на данашњи дан странка поднела Врховном касационом суду Србије предлог за ревизију у коме је вредност побијаног дела предмета спора мања од постојећег цензуса, суд би одбацио ревизију као недопуштену. Странка би могла да се због повреде права на правично суђење (у горе изнетом смислу и оквирима) обрати, најпре Уставном суду Републике Србије, а затим и суду у Стразбуру. Нема никакве дилеме да би суд у Стразбуру нашао да је законом прописани цензус само створио илузију да је могуће побијати другостепену пресуду (кад је просечна плата у Републици Србији око 300,00 евра). Ово посебно ако су узму у обзир висине цензуса у околним државама. Таква правна ситуација остаће и у случају да законом предвиђени цензус не буде измењен (смањен). И овом приликом истичем да је начин увођења овако неразумног цензуса, најавио сав страшни удес који је потом погодио наше правосуђе.
Сасвим на крају, изнео бих још један пример који једнако погађа физичка и правна лица. Наиме, из судске надлежности, без икаквог образложења, највероватније под притиском, измештени су регистри стварних права које су као земљишне књиге водили судови опште надлежности у орган управе који се зове катастар непокретности и регистри статуса правних лица које су водили привредни судови, такође у орган управе који се зове агенција за привредне регистре. Тиме су грађани и правна лица добили битно нижи ниво правне заштите и на тај начин су њихова стечена права, на очигледну штету нарушена и умањена. Наиме, у органима управе којима је пренета рафинирана судска надлежност, ангажована су лица која најчешће немају правно образовање и која у великом броју случајева не разумеју чак ни правну терминологију. Захтеви ефикасности правног саобраћаја који су навођени као основна мотивација за побољшање услуге грађанима у овим егзистенцијално пресудним областима, испоставили су се као јефтина идеологија транзиционих злоупотреба. Имајући у виду да су највеће злоупотребе управо учињене у поступцима приватизација правних лица и у области располагања земљиштем, јасно је да је ова непотребна лаицизација учињена као уступак профитерима а не грађанима. Приватизација никада не би била овако катастрофално спроведена да је све морало на суд а не у агенцију, као што ни земљиште не би завршило у својини тајкуна да је суд водио поступак о промени власника. Дозвољавам могућност да је у уређеним правним системима управна надлежност у својинским и статусним стварима довољна гаранција законитости али се питам зашто до тог нивоа праксе у Републици Србији нисмо дошли уз садејство судске надлежности и континуиране едукације органа управе који би поступно, логично и ефикасно преузимали и наставили вршење ових јавних овлашћења. То доказују и земље у окружењу које су ове домене вратиле из управне у судску надлежност.13
_____________________________________________________________________________________________________________________
[1]РепубликаХрватскајенадлежностзауписиевиденцијупредузећаизагенције, вратилаусудскирегистар. Видидетаљнијеодредбучлана 4 ЗаконаТрговачкимдруштвимаРепубликеХрватске (Народненовине, РХ, 137/09).[1]ОзначајупроцеснихначелавидидетаљнијекодБоривојеПознић, КоментарЗаконаопарничномпоступку, Београд, 2009, стр. 2 идаље.
[2]ОовомевидидетаљнијекодАлександарЈакшић, Грађанскопроцесноправо, Београд, 2012, стр. 438.
К р а ј с е р и ј а л а
Захваљујемо се господину Ђорђу Д.Сибиновићу на коректоној сарадњи, уступљеним рукописима и разумевању за потребом објављивања оваквих тема.
