I tako, dakle, po plodovima njihovim poznaćete ih. (Matej, 7: 20)
U „Augzburškoj konfesiji“ (Simbolu vere Luteranske crkve) iz 1530. piše da je za spasenje potrebna samo vera, a da dobra dela ne znače ništa.
Odbacuju se spisi Svetih otaca, sveto predanje i sabori. Sveto Pismo ostaje kao jedini izvor vere. Zadržavaju se i priznaju samo dve svete tajne – krštenje i pričešće.
Bogosluženje, koje se sastoji od propovedi, molitvi i pesama, vrši se isključivo na narodnom jeziku. Odbacuju se i ukidaju manastiri, monaštvo, zaveti, postovi, poklonička putovanja na sveta mesta, poštovanje svetaca…
AUTOR: Dragan R. Mlađenović
Kabalističku magiju i doktrinu je u 14. veku sa svojih putovanja po egzotičnim zemljama Srednjeg Istoka i Severne Afrike, navodno, doneo u Nemačku, a zatim širio po Evropi, tajanstveni Kristijan Rozenkrojc (nem. Christian Rosencreutz). Smatra se da je tajno društvo koje je u Nemačkoj osnovao krajem 14. veka – Bratstvo Ružinog Krsta, dobilo naziv po njemu. O Rozenkrojcu šira javnost ne zna gotovo ništa, kao što je i tajno društvo koje je, navodno osnovao, do dan danas velika nepoznanica.
Prema pisanju nekih istoričara ovog tajanstvenog bratstva, neki podaci su postali dostupni. Tako smo saznali da je Rozenkrojc 1378. godine godine upućen u jedan manastir u kome je trebalo da nauči starogrčki i latinski. On je, međutim, promenio plan, pa je s jednim monahom krenuo na Kipar, gde je njegov saputnik naprasno preminuo. Rozenkrojc je sam nastavio putovanje u arapske zemlje. U gradu Fesu, a zatim u Egiptu Rozenkrojc je izučio kabalističku magiju i alhemiju, koje je zatim doneo u Nemačku i dalje širio po Evropi.(1)
Rozenkrojceri u svojoj doktrini spajaju kabalističku magiju i mistiku. Oni u 15. i 16. stoleću nastoje da kontrolišu i bogoborno usmeravaju sve oblasti života, a naročito društvene, intelektualne i umetničke pokrete, od renesanse i humanizma do verske reformacije. Svoje okultističke poverenike ubacuju u sve evropske dvorove, kako bi bili savetnici onih koji kroje sudbinu država i naroda.
Jedan od članova tajnog rozenkrojcerskog bratstva bio je i mladi augustinski redovnik Martin Luter (nem. Martin Luther, Ajsleben, 1483 – Luterštat Ajsleben, 1561?). Na svom grbu nosio je ružu s krstom.
Godine 1501. 18–godišnji Martin se upisuje na filosofiju na univerzitetu u Erfurtu. Za tri godine Luter je dobio titulu magistra filosofije, pa je trebalo da nastavi studije prava. Međutim, te 1505., na opšte zaprepašćenje, Luter je ušao u augustinski manastir u Erfurtu kao iskušenik, da bi dve godine kasnije (1507) bio zamonašen i postao augustinski redovnik. Starešina ovog reda Johan fon Štaupic (nem. Johann von Staupitz, Salcburg, +1524) je svojim spisima o veri, ljubavi, i naročito – predestinaciji, sudbinski i trajno formirao i usmerio životna i religijska shvatanja svog duhovnog čeda – mladog augustinca i rozenkrojcera Lutera.(2) Već je tada mladi monah Martin duboko uplovio u kabalističku mistiku, pa je ličnu nesposobnost da čini dobra dela i da se oslobodi strasti i grehova, pretočio u novu (anti)religiju o predestinaciji, koju je on smatrao i nazvao pravom verom. Tada je pod uticajem njegovog duhovnog oca fon Štaupica Luter formulisao učenje o predodređenju (lat: praedestinatio), koje će postati glavna dogma budućeg verskog protestantizma.(3)
Luter je, dakle, bio uveden u jedan poseban oblik srednjovekovnog filosofskog misticizma koji svakom duhovniku nalaže da stupi u kontakt sa demonskim svetom ne bi li u iscrpljujućim raspravama sa nečastivim odnosio pobedu i jačao svoju volju i veru. Duhovno nepripremljen, a rastrzan strastima putene požude (lat. concupiscentia carnis) i gordošću, otac Martin je stalno gubio utakmice sa demonima, jer nije znao da oni imaju prirodu anđela, pa su samim tim u velikoj prednosti. Luter je tada često govorio: „Molite se za mene, svakog dana sam jedan korak bliže paklu!“
Otac Martin je 1512. godine doktorirao rimokatoličku teologiju, pa je kao učenik buntovnog Erazma Roterdamskog (lat. Desiderius Erasmus Roterodamus, Roterdam, 1466 – Bazel, 1536), krenuo da u stilu svog učitelja kritikuje crkvene zloupotrebe, korumpirano papstvo, nekanonske elemente obreda i druge nepoželjne pojave i običaje. Buntovni augustinac je držao vatrene propovedi o jednakosti sveštenstva i mirjana (laika). Jednom prilikom je rekao sledeće: „Magarica Balam bila je mudrija od praoca Avraama, pa kad je Bog mogao govoriti kroz magaricu protiv proroka, zašto ne bi mogao govoriti kroz pobožnog čoveka protiv pape“. Ali sva ova opravdana kritika upućena zvaničnicima Rimske crkve nije, nažalost, bila usmerena na to da ovu moralno posrnulu organizaciju vrati pod krov Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve Hristove, kakva je od početka bila i do danas ostala Istočna Pravoslavna Crkva koja čuva, neguje i širi izvorno apostolsko učenje, već da papu razobliči i razvlasti, a kompromitovanu papsku crkvu konačno dotuče i ukine, zadajući joj najjači udarac od njenog osnivanja.
Prelomni trenutak Luterove borbe protiv zvanične Rimske crkve dogodio se 31. oktobra 1517. godine. Tog dana je otac Martin na vrata katedrale u Vitenbergu zakucao listu sa svojih 95 teza protiv običaja davanja tzv. indulgencija (oproštajnica) kojima su sveštenici Rimske crkve (za novčanu nadoknadu) opraštali i otpisivali živim vernicima razne crkvene kazne, a pokojnicima „sagrešenja“ u tzv. čistilištu (lat. purgatorium). Od 95 teza dovoljno je nasumice izdvojiti četiri da bi se uočila teološka nedorečenost i zbunjenost budućeg crkvenog reformatora:
Teza br. 4: „Sve dok mrzimo sebe (a to je pravo unutrašnje pokajanje), kažnjavanje greha ostaje i to sve dok ne uđemo u Carstvo nebesko.“
Teza br. 5: „Papa nema ni volju ni moć da oprosti bilo koje kazne osim onih koje je nametnuo svojom sopstvenom odlukom ili kanonskim zakonom.“
Teza br. 16: „Izgleda da je razlika između pakla, čistilišta i neba istovetna razlici između beznađa, stanja blizu beznađa i sigurnosti.“
Teza br. 32: „Svi koji veruju u sigurnost svog spasenja zbog oproštajnica, biće večno prokleti zajedno sa njihovim učesnicima.“(4)
Zatim su svi pokušaji pape Lava Desetog (stolovao od marta 1513. do decembra 1521) da urazumi i pripitomi mahnitog augustinca propali, pa je papa bulom „Exurge Domine“ od 15. juna 1520. osudio Luterovu akciju i jeretičku doktrinu, naredivši da se on protera (ekskomunicira) iz Crkve, a svi njegovi spisi spale na lomači.
U decembru te godine Luter je javno spalio ovu papsku bulu, a 18. aprila sledeće 1521. godine, na crkvenom saboru u Vormsu, svečano izjavljuje da ne može da porekne ništa od svoga učenja, jer bi to bilo protiv njegove savesti.
Posle Luterovog izlaganja na Saboru, knez Fridrih Mudri Saski šalje svoje naoružane ljude koji ga hapse i sprovode u zamak Vartburg, gde će pod pseudonimom vitez Đorđe biti zatvoren do marta 1522. godine. Car Karlo Peti Habzburški (1500–58), moćni vladar Svetog Rimskog carstva, zbog otvorene kritike pape i latinskog sveštenstva, stavio je Lutera van zakona, pa se ovim hapšenjem knez Fridrih pokazao kao pravi prijatelj, jer ga je na godinu dana sklonio od očiju javnosti i mnogobrojnih neprijatelja.
Ovo jednogodišnje Luterovo tamnovanje u zamku Vartburg se pokazalo kao izuzetno korisno. Ako je verovati njegovim biografima, Luter je za tih dvanaest meseci učinio pravi podvig: preveo je Sveto Pismo na nemački jezik (Novi Zavet je objavljen u novembru 1522, a celo Sveto Pismo 1534). Tada je nemačka kultura dobila svoj standardni književni jezik, a reformacija Crkve svoje najdelotvornije misionarsko sredstvo.
Zbog neprestanih vojnih sukoba i ratova sa Francuskom i Turskom, car Karlo Peti nije mogao odlučno da progoni Luterov pokret. Car je ipak na državnom saboru u Špajeru 1529. godine zabranio dalje delovanje Luterovih sledbenika. Oni su protestvovali protiv ovog carskog ukaza, i tada su prvi put dobili naziv – PROTESTANTI. Sledeće, 1530. godine, na crkvenom saboru u Augzburgu predložene su osnove protestantsko–evangelističkog Simbola vere, tzv. Augzburško vjeruju, koje je sa Luterovim dopuštenjem sastavio njegov prvi saradnik Filip Melanhton (nem. Philipp Melanchthon, 1497–1560). U „Augzburškoj konfesiji“ (ispovedanju vere) iz 1530. piše da je za spasenje potrebna samo vera, a da dobra dela ne znače ništa. Odbacuju se spisi Svetih otaca, sveto predanje i sabori. Sveto Pismo ostaje kao jedini izvor vere. Zadržavaju se i priznaju samo dve svete tajne – krštenje i pričešće. Bogosluženje, koje se sastoji od propovedi, molitvi i pesama, vrši se isključivo na narodnom jeziku. Odbacuju se i ukidaju manastiri, monaštvo, zaveti, postovi, poklonička putovanja na sveta mesta, poštovanje svetaca… Protestantski pastori se biraju iz redova pobožnih mirjana, imenuje ih opština ili država, i smeju da se žene.
Protestantizam se u svim svojim oblicima proširio neverovatnom brzinom po celoj Evropi. U Holandiju reformacija je stigla već 1523; u Dansku i Švedsku 1527; engleski kralj Henri Osmi (1491–1597) je 1534. godine proglasio sebe za poglavara Anglikanske crkve i tako se trajno razišao od pape; reformacija u Francusku stiže 1555, u Mađarsku 1557, u Škotsku 1560. itd.
U podnaslovu ovog napisa navedena je rečenica kojom naš Gospod Isus Hristos podučava i savetuje svoje apostole kako da prepoznaju neprijatelje i opasnost; On im veli: „Po plodovima njihovim poznaćete ih“. (Matej, 7:20) A šta su i kakvi su plodovi Luterove delatnosti? Ne samo što je pocepao Rimsku crkvu, Luter je izazvao rascep i u samoj reformaciji. Najpre su se od glavne struje odvojili Ulrih Cvingli (1484–1531) u Cirihu i Žan Kalvin (1509– 64) u Ženevi i formirali posebne „crkve“. A pomenuti Filip Melanhton, intelektualni vođa i glavni teolog reformacije, još je za Luterova života stvorio „svoju crkvu“ koja i danas postoji pod nazivom Luteranska crkva, tako da se može reći da izvorna Luterova crkva nikad nije ni postojala. Plodovi Luterove reformacije su i pokreti „hrišćanskog racionalizma“ u 17. i 18. veku, koji su isticali da je razum najviši sudija u pitanjima vere. U 19. veku u Americi niču protestantske sekte „kao pečurke posle kiše“. Pentekostalna crkva ističe harizmu (blagodat), dok se takozvani „milenaristi“, u koje se ubrajaju adventisti, Jehovini svedoci, prijatelji čoveka i drugi, takmiče ko će tačnije predvideti i izračunati drugi dolazak Isusa Hrista. Perverzna pobožnost ovih milenarističkih „crkava“ dovela je dotle da, primera radi, Jehovini svedoci tvrde da će spasenje zadobiti samo članovi njihove sekte, dok će svi ostali po kazni Božjoj goreti u paklu, u kome će ih đavo kao dželat Božiji večno mučiti.
Francuski grof Žozef de Metr (fr. Joseph Marie, comte de Maistre, 1753–1821), filosof i politički pisac, u početku je bio naklonjen reformaciji, ali se uskoro toliko razočarao, da je pisao kako je protestantizam „najveći neprijatelj Evrope“ i „univerzalni rastvarač“, a da su protestanti „sinovi oholosti, očevi anarhije“.(5)
U 20. veku skrivena kabalističko–masonska internacionala lansirala je još jedan pokret koji treba da razori Crkvu iznutra; to je – ekumenski pokret.
I šta na kraju reći. Ako je učenje Rimske crkve „obična jeres“ (lažno, pogrešno učenje, gr. αἵρεσῐς), onda su plodovi Luterove protestantske reformacije i sve lažne „crkve“ i sekte iz nje proizišle u Novom veku, jeres nad jeresima, ili matematički rečeno – JERES NA KVADRAT. I to tiho i lukavo protestantsko podrivanje i rušenje Crkve iznutra i njeno cepanje i usitnjavanje tokom poslednjih 500 godina, kabalističko–rozenkrojcerska internacionala s pravom smatra svojim prvim i pravim velikim uspehom.
Preuzeto sa:https://naukaikultura.com/luterov-protest-i-tajno-drustvo-ruzinog-krsta/
NAPOMENE:
- Nick Harding, Secret Societies, 2005, pp. 119-120.
- Koliko su spisi Luterovog duhovnog oca Johana fon Štaupica u raskoraku sa zvaničnim učenjem Rimske crkve, govori podatak da je 1559. godine papa Pavle IV sve njegove spise stavio na Indeks zabranjenih knjiga.
- Predodređenjeili predestinacija (lat: praedestinatio) je učenje po kome su sva dešavanja unapred predodređena sudbinom ili Božjom voljom. Predodređenost slobodnu volju i slobodu delovanja ograničava i podređuje Božjoj volji, Božjoj milosti, Božjem promislu i Božjem planu koji ima za svakog vernika. Predodređenost Božjeg plana i volje samim tim potiskuje i negira potrebu vernika da čine dobra i pravedna dela, što u domostroju spasenja zahteva Pravoslavna Crkva od svojih vernika.
- Radovan Rabrenović, Lov na čoveka – Magijska demonologija, Stari Banovci–Beograd, 2012, str. 80.
- Radovan Rabrenović, Dok ste vi spavali – Globalistički projekat tajne sinarhije, Stari Banovci–Beograd, 2011, str. 50-51.
