Piše: Prof. Biljana Kovačević
U jednom zgusnutom vremenu ‒ u tri ili četiri dana ‒ ispod nekoliko mojih tekstova zbila se drama: jedna grupa čitalaca negodovala je zbog onog što sam napisala, dok su se drugi međusobno nadmudrivali. Posle skoro stotinu napisanih komentara utisak je kako se niko u svojim promišljanjima nije pomakao ni milimetar.
Odlika školovanih ljudi je da tokom svog života izgrade stav koji neće biti lako oboriv ili drugim rečima ‒ da stvore čvrste poluge svoje intelektualnosti i duhovnosti kako ih laki povetarac ne bi odneo. Obrazovni sistem ih u tome podupire, nudi ima raznovrsnu lepezu znanja iz koje oni uzimaju jedino ono što je pamtljivo. U jednoj knjizi o Salvadoru Daliju svojevremeno sam pročitala rečenicu da čovek pamti ono što razume, a razume ono za čime ima potrebu i što je u njegovom sistemu shvatljivo. Dakle, mi smo svojom ličnošću predodređeni za neka znanja, ona su nam logična i prijanjaju uz nas, dok druga odbacujemo ili smo prema njima indiferentni. Šta omogućava ovu selekciju? Niz raznovrsnih faktora ‒ naše sopstvo, porodica i okruženje u kojem se odrasta, kao i duh vremena koji se pokušava razumeti. Kombinatorika je ovde čudesna i njeni su rezulati ‒ a to je najlepše ‒ nepredvidi, zbog čega je teško govoriti o bilo kakvim kalupima, više o slobodi da se bude ono što treba ili što nam je najdraže.
U takvom lancu svekolikih putanja na kojima je naše kretanje ucrtano, stvara se ono što bismo mogli nazvati svojom posebnošću ili autentičnošću. Zaista, jedini smo takvi u univerzumu i veruje se da replika nema, dok god sledimo svoj put i biramo ono što nam je najbliže ili najlogičnije. Međutim, javlja se jedan sasvim mali problem u vezi sa ovim kretanjima ‒ na tom čistacu nalaze se i drugi ljudi koji slede svoje putokaze i koji se s nama, u jednom trenutku ‒ zakoni fizike su neumitni ‒ moraju sudariti. Šta se tad događa?
Ishod ovih sudara zavisi od toga ko u njima učestvuje ili kakve su ranije bile putanje onih koji se sudaraju. Naravno, na ovakve prilike utiče i vreme u kojem se to događa, ali da bismo pojednostavili analizu, zanemarićemo tu koordinatu i pretpostavićemo kako nije važno koliko godina ima učesnik u sudaru niti kada se sudar događa.
Neprijatno je susresti se s nekim na putu, a on nas gleda ljutito i pokušava da nas preskoči kako bi nastavio putem kojim je pošao. Takav čovek ‒ sem ukoliko nije postao stoički smiren ‒ biće poremećen novim okolnostima i kod njega će se pojaviti urođeni instinkt: želja za preživljavanjem. Zašto sudari provociraju baš taj instinkt? Zato što se susret s drugim čovekom, ma kakav on bio ‒ ljubavni ili konfliktni ‒ neretko vidi kao mogućnost da se naše sopstvo poništi. U ljubavi i njenim ekstazama dešava se svekoliko prožimanje bićâ, takvo da se granice na trenutak gube, i kao u orgazmičkom stanju, postaje nejasno dokle smo mi, a odakle su drugi. Zbog toga ne čudi što se mnogi ljudi ‒ danas takva pojava nije retkost ‒ svesno udaljavaju od ovog iskustva, jer se plaše da će u tom prožimanju izgubiti sebe, nesvesni šta mogu dobiti. Konflikt je, s druge strane, opasan jer takođe preti našim granicama, ali s drugačijom namerom ‒ ne bi li se one preoblikovale i postavile na novo mesto.
Ukoliko bismo uporedili baš ova dva stanja, ljubavno i konfliktno, našli bismo i više sličnosti nego što očekujemo: svako od njih ogoli čoveka toliko da je češći beg s tog mesta nego želja da se u njega upliva. Razlog je jasan ‒ ogoljavanje je neprijatno ne zato što nas čini vidljivijim, već ranjivijim.
Zašto smo ranjiviji onda kad se s drugim bićem sudarimo ili sukobimo? Postoje ljudi ‒ poznajem ih ‒ koji svaki okršaj vide kao izazov ne bi li učvrstili sliku o sebi i pojačali svoje egoistične porive bez kojih ne mogu. Oni se konfliktima služe kao hranom koja napaja njihovu dušu i čini ih neprekidno budnim, na kiseoniku. Međutim, čini se kako je većini ljudi konflikt neprijatno iskustvo jer su, na primer, komentari pisani stihijski ispod mojih tekstova pokazali da se njihovi autori ne mogu odvojiti od svoga stava s kojim su se identifikovali. Drugim rečima ‒ ono što kažu, oni to jesu, i ako neko dirne u njihove reči, dotakao im je dušu, a ako pokuša da je slomi, neće biti milostivi.
Naravno da je opravdano braniti se ‒ čovek je dužan da se brani od svakog ko ga napada, tako zaslužuje život ‒ ali pitanje koje iskrsava je sledeće: da li je konflikt poziv da se branimo ili da razmislimo o onom što nam je došlo na put?
Napisani komentari ispod tekstova potvrdili su jednu bolnu istinu o ljudima ‒ teško im je da vide druge i da ih uvaže, sem onda kad se ti drugi s njima slažu. U tom smislu pojam sopstva postaje rastegljiv do drugih koji se ‒ kao kod narcisoidnog poremećaja ličnosti ‒ vidi kao ekstenzija svega što ima veze sa mnom, a što drugo biće i ne vidi. Kako to znamo? Tako što se svaki sukob ‒ a ispod ovih tekstova on je morao biti sukob mišljenja ‒ vidi kao sukob ličnosti, pa je zato ovaj fenomen zanimljiv. Ne slagati se s nekim znači ‒ u ovim okvirima ‒ ponišiti nečiju ličnost.
Kako smo do toga došli? Odgovor je jednostavan: čovečnost je pojednostavljena dotle da se može pojmiti jedino ono što se vidi, drugim rečima ‒ drugi čovek je isključivo ono što vidimo na njemu, a kako smo kadri sagledati tek ono što nam on dozvoli ili što je slobodan s nama da podeli, jasno je kako je slika štura i okrnjena. Čini se da smo postali nesposobni zamisliti šta je u drugom, pretpostaviti kako on ima i one osobine koje nam nisu naslikane i jasno predočene. Naša imaginacija je postala toliko slabašna da nemamo više volje ‒ takođe ni vremena ‒ da rastegnemo svoj zategnuti sud i zamislimo šta je iza onog što se iza očiglednog i vidljivog nalazi.
Zato je bilo nadasve tužno motriti raznoliku sintaksu takozvanih komentatora i samoproklamovanih znalaca. Iz njihovih često nemaštovito obojenih rečenica ‒ grubih i prljavih ‒ krije se opasna muka: teško podnosim tuđe mišljenje jer mi je i sopstveno teško. Kako to znamo? Onaj koji je siguran da je do svog autentičnog stava došao strpljivo i polako ‒ učeći i ponešto brišući ‒ jednako strpljivo i polako uvažiće drugog zato što biti u sebi ‒ nenarcisoidno ‒ znači približiti se drugome i razumeti ga, kao što razumemo sebe. Grubost i sklonost uvredi uvek je važan simptom: toliko je teško podneti prisustvo drugog da se njegovo postojanje ‒ makar i simbolički, kroz reči ‒ mora odstraniti.
Zašto nas drugi vređa? Zato što su u nama duboke ambivalencije koje već dejstvuju ne kao običnost već shizofrenost ili unutrašnja raspolućenost koja se ne može umiriti. Kako bi utihnuli unutrašnji damari ili preplitanje dubokih niti sopstvene ličnosti ‒ a koje nas pozivaju da ih razrešimo ‒ mi se sudaramo s drugima, ne razumevajući zašto to radimo.
Zbog jednog: kako bismo svoju misao rastegli do drugog i uvažili ga, onako kako ovim besomučnim kricima, uvredama i ružnim rečima ‒ sasvim obrnuto, ali logično ‒ želimo da neko uvaži nas.
Na kraju ‒ možda neočekivano i neobično ‒ zaključujemo da nam nedostaje dijalog, a on podrazumeva da se drugi, pre svega, vidi, potom uvaži, onda pretpostavi kako ima pravo na svoje mišljenje s kojim se ne moramo složiti, ali koje u nekom obliku može naše obogatiti. Da bi se to desilo, neophodno je ućutati i zamisliti da smo na drugom ili drugačijem mestu od svog. Ukoliko smo to sposobni uraditi, onda smo već saosećajni i spremni da se razvijamo.
Ako pak dijaloga nema, onda je naša bolest: autizam, a lekovi za nju su vrlo skupi.
(Tekst je pisan za: https://stellapolarebooks.com/)
