Hodao je ivicom izlivenog serklaža gledajući kroz razbarušene šiške u zamišljenu tačku ispred ose simetrije povijenog nosa kao da se pred neurološkom komisijom bori za oslobađanje od služenja vojnog roka. Preskakao je krajeve rebraste armature a da nije spuštao pogled. Pravilnost njihovog pojavljivanja u beskonačnoj betonskoj traci živela je u ideji pre nego što je osvanula u projektu i oživela u ludoj građevini čije izrastanje iz vrletnog kamenjara je nadzirao. Do platforme za koju je bila oslonjena dizalica za beton stigao je bez rizika. Pogledao je prema okupljenim radnicima i obavestio ih da više nema vremena da čeka glavnog izvođača.
Vijugavi drum odbacivao je hibridni automobil u ritmu muzike koja je dopirala iz malenog uređaja. Života Krajinović slušao je probni snimak nove kompozicije i njihao ramena u zamišljenom pravcu prostiranja zvukova koji su mu nedostajali u jednostavnoj harmoniji. Palcem desne ruke udarao je po zaobljenom kožnom volanu i dozvoljavao krajevima usana da zadovoljstu otovre prolaz kroz guste makivare koje je oštro presecao. Odgovorio je na teloefonski poziv i potvrdio uredniku velike televizije da će rado razgovarati sa vodećom novinarkom pre nego što iz štampe izađe njegova putopisna monografijama sa fotografijama i kratkim esejima iz Severne Afrike.
U pozorište je stigao kada je proba već bila završena. Uputio se na binu i obišao sve pozicije scenografije. Pregledao ih, osvrnuo se, vizirao postavke u dubini scene i nestao u mračnim hodnicima. Reditelj je bio nervozan ali zadovoljan. Zamolio ga je da posle premijere ostane na druženju sa ekipom. Života ga je pogledao bez jasnog obećanja. Gradilište, studio, atelje, scena, prostori kreacija po kojima ostavlja tragove nedorečenosti i bola ničim nisu uspeli da ga pridobiju i zadrže kao da su mu dom ili bar privremeno stanište. Života se ulivao u silne tokove izgleda stvari kojima je nesebično predavao viškove želeći da ih sačuva od sebe i odloži suočavanje sa značenjima u kojima su se iz grčeva pretvarali u simbole i metafore, dovoljne da ostanu na usluzi predmetima, ali i sasvim vidljive kao samodovoljnost strpljiva da tek bude konačno raspoređena.
Najviše je voleo da jaše po strnjikama. Pripuštao je zekana u kenter između preminulih vrsta i osluškivao nepogrešivi ritam sklada između disanja, rasporeda snage i nepokolebljivosti koje je karlicom preuzimao i odlagao negde izmeću grudnog koša i stomačne duplje: da tajnu animalne vitalnosti pretvori u ličnu neponovljivost koju nije razumeo.
Promocija romana prošla je dobro. Uzbudljivo štivo, moderan postupak, sve kako se samo poželeti može. Puno znatiželjnih, rasprodate knjige, drugi ljudi i iste oči koje se spremaju na novu avanturu.
„Pobogu, Snežana, koliko puta treba da vam ponovim da napravite prilog sa Krajinovićem?“
„Uredniče, pronašla sam arhitektu, fotografa, kompozitora, stiplčez jahača, ali nigde nisam našla kontakt i podatke o piscu Krajinoviću?“
„Snežana, molim vas, pa to je jedan isti čovek!“
„Ne mogu da verujem!? Koliko života on ima?“
„Omen est nomen! Život bez kraja! Života Krajinović!“
„Uh, sada mi je lakše. Znači, nisam mnogo pogrešila. Za njega nikada nije kasno“.
„Hajde, javite mu se i napravite dobar prilog!“.
