(Генерал (Ртд) Цорнелиу Пивариу, члан Савјетодавног одбора ИФИМЕС и оснивач и бивши ЦЕО при ИНГЕПО Цонсултинг-ФОТО-АРХИВА АУТОРА.)

Генерал у пензији Цорнелиу Пивариу у оквиру активности  за  Међународни институт за блискоисточне и балканске студије испитује сложену интеракцију између обавјештајних структура и политичког водства, истичући њихову улогу у обликовању – а понекад и искривљавању – стратешке истине.

Када информација више није довољна: Обавјештајни подаци и деградација стратешке истине

“Највећи непријатељ знања није незнање, него заводљива илузија да већ све знамо.” — Даниел Ј. Боорстин

У тренутном контексту, који карактеризирају стратешка сложеност и наративна конкуренција, улога обавјештајних служби више се не може процјењивати ​​искључиво кроз призму прикупљања информација, већ кроз њихову способност да подрже доношење одлука засновано на непромијењеној процјени стварности.

Однос између политичко-војне елите и обавјештајне заједнице представља један од кључних чворова функционисања државе у домену сигурности. Унутар овог простора не само да се производе информације, већ се конструише и оно што се може назвати стратешком истином – облик знања који је инхерентно непотпун, вјероватан и трајно подложан политичком и наративном притиску.

Обавјештајне службе не пружају сигурност, а политичко-војна елита (ПМЕ) није само пасивни прималац. Између та два лежи суштински процес: трансформација информација у стратешке токове дјеловања. Квалитет овог процеса у коначници одређује квалитет политичког доношења одлука.

Обавјештајни подаци као сировина за доношење одлука

Основна функција обавјештајних података је смањење неизвјесности, а не њено елиминисање. Ниједна обавјештајна заједница, без обзира на доступне ресурсе, не може пружити потпуну и дефинитивну слику стратешке стварности. Процјене су вјероватноћа, сценарији су условни, а упозорења су често неугодна.

Унутар овог оквира, ПМЕ заузима кључну посредничку позицију. Мора интерпретирати информације, повезати их с политичким, војним, економским и савезничким димензијама и трансформирати их у разумљиве токове дјеловања. Овај процес није механички; захтијева професионалну просудбу, искуство и преузимање ризика.

У већини случајева, проблем не произлази из недостатка информација, већ из начина на који се користе. Када обавјештајни подаци постану оправдана позадина или, обрнуто, перципирају се као пријетња већ постојећој политичкој агенди, процес доношења одлука се деградира и стратешка истина се искривљава.

Стратешка истина: Природа и ограничења

Стратешка истина није објективна истина у класичном смислу, већ оперативни конструкт који произлази из агрегације непотпуних информација, конкурентних тумачења и политичких и институционалних ограничења.

Није ни фиксна ни коначна. Динамичан је, ревидиран и зависи од институционалног капацитета за интеграцију информација и исправљање почетних претпоставки. Разлика између високоучинковите државе и рањиве државе не лежи у приступу информацијама, већ у способности конструисања и одржавања стратешке истине што је могуће ближе стварности.

У том смислу, стратешка истина није дата – она се производи. А процес кроз који се производи постаје сам по себи критична варијабла националне сигурности.

Политичко филтрирање информација

Један од најчешћих неуспјеха процеса стратешког доношења одлука није одсуство информација, већ њихов пристрасан одабир.

У већини случајева, релевантне информације постоје, али се филтрирају: подаци који потврђују већ претпостављене политичке опције су привилеговани, док се контрадикторне информације маргинализују или реинтерпретирају. Ово није нужно фалсификовање, већ суптилно и систематско искривљавање.

Овај процес се може дефинирати као облик политизације стратешке истине, у којем се процјена стварности прилагођава циљу одлуке, а не обрнуто.

Под овим условима, обавјештајни подаци губе своју функцију упозорења, а стратешко доношење одлука постаје вјежба валидације, а не оријентације.

У овом тренутку, ПМЕ постаје кључна веза. Може функционирати или као заштитни филтер стратешке истине или као механизам за њено прилагођавање политичким преференцијама тренутка.

Његова улога није само организирање информација, већ и одлучивање о томе шта ће достићи ниво политичке одлуке и у којем облику. Одговорност тако постаје структурна, а не само техничка.

ПМЕ: Корисник или препрека стратешкој истини

Квалитет политичко-војне елите огледа се у њеном односу према стратешкој истини.

Зрела ПМЕ третира обавјештајне податке као кључни ресурс, потиче аналитички плурализам и прихвата професионално неслагање као нормалну компоненту процеса доношења одлука. Разумије да поновљена упозорења, чак и ако се не материјализирају одмах, нису неуспјеси, већ изрази стратешке разборитости.

Насупрот томе, дефанзивна или политизирана ПМЕ тежи кажњавању анализе која је у супротности с доминантном линијом. У таквим контекстима јавља се аналитичка аутоцензура: аналитичари избјегавају неугодне сценарије како не би били доживљени као алармисти или нелојални.

ПМЕ која кажњава неугодну анализу не само да смањује своје перформансе, већ губи и своју темељну стратешку функцију. Умјесто да штити државу од изненађења, она постаје механизам самопотврђивања.

Лекције из недавних неуспјеха

Искуство недавних сукоба и криза[2] открива сталан образац: стратешко изненађење се не догађа зато што су обавјештајни подаци потпуно заказали, већ зато што упозорења нису била интегрирана у процес доношења одлука. Проблем није у одсуству сигнала, већ у немогућности да се они трансформишу у одлуке.

Рани сигнали упозорења постоје, али се игноришу, реинтерпретирају као невјероватни или прилагођавају већ успостављеној нарацији.

Сваки пут, ПМЕ (Перформанце Меетинг – Извјештај о раном упозорењу) стоји у средишту овог процеса. Он одлучује које се информације сматрају релевантним, како су уоквирене и које се опције граде око њих. Одговорност је и стратешка и морална, чак и када није формално санкционисана.

Напетост између лојалности и искрености

Однос између ПМЕ и обавјештајних служби обиљежен је структурном напетошћу између институционалне лојалности и аналитичке искрености.

Лојалност држави и политичком водству је кључна. Али када се лојалност реинтерпретира као обавеза потврђивања политичких очекивања, она постаје облик стратешке неодговорности.

Институционална лојалност се не смије мијешати с аналитичким конформизмом.

Када се критичка анализа обесхрабри или кажњава, обавјештајне службе губе своју функцију упозорења, а ПМЕ постаје инструмент валидације, а не стратешке заштите. Способност подржавања неугодних истина у овом контексту постаје сама по себи стратешки ресурс.

Стратешка истина у ери наративне конкуренције

У тренутном контексту, стратешка истина је подложна додатном притиску: глобалној наративној конкуренцији.

Информације се више не процјењују само интерно, већ су интегриране у простор перцепцијске конфронтације, гдје легитимност, морал и кредибилитет постају стратешко оружје. ПМЕ мора разликовати потребу за заштитом осјетљивих информација од искушења да се стварност прилагоди жељеној јавној нарацији.

Највећи ризик није вањска манипулација, већ стратешко самообмањивање.

Када наратив постане важнији од реалистичне процјене, држава почиње дјеловати на основу конструиране стварности, а не постојеће. У таквим увјетима, стратешка грешка више није случајна, већ неизбјежна.

Улога политичко-војне елите (ПМЕ) је одржавање функционалне одвојености између комуникације и анализе, између јавног слања порука и интерне процјене. Збуњеност између та два неминовно деградира квалитет одлука.

Закључак

Однос између политичко-војне елите и обавјештајне заједнице није само технички, већ фундаменталан за функционирање државе.

Државе не пропадају зато што им недостају информације, већ зато што нису у стању прихватити истину садржану у њима.

Зрела ПМЕ користи упозорења, штити аналитички плурализам и прихвата неизвјесност као структурни елемент доношења одлука. ПМЕ која филтрира, дезинфицира или инструментализира информације драматично смањује њихову стратешку релевантност.

У коначници, квалитет политичко-војне елите мјери се не само професионалном компетенцијом, већ и њеном способношћу да заштити стратешку истину – чак и када је она у супротности с интересима, перцепцијама или политичком удобношћу тренутка.

Фундаментално питање није да ли државе посједују довољно информација, већ да ли су способне да их користе без искривљавања. У том смислу, стратешка истина постаје не само производ обавјештајних података, већ и услов за функционисање државе.

О аутору: 

Цорнелиу Пивариу је високо одликовани генерал у пензији румунске војске. Основао је и двије деценије водио један од најутицајнијих часописа о геополитици и међународним односима у Источној Европи, двојезични часопис „Геостратегиц Пулсе“. Генерал Пивариу је члан Савјетодавног одбора ИФИМЕС-а.

Чланак представља став аутора и не одражава нужно став ИФИМЕС-а.

Љубљана/Браșов, 4.април 2026

[1] ИФИМЕС – Међународни институт за блискоисточне и балканске студије са сједиштем у Љубљани, Словенија, има специјални конзултативни статус при Економско-социјалним вијећем ЕЦОСОЦ/УН од 2018.године. и издавач је међународне научне ревије „Еуропеан Перспецтивес”, линк: хттпс://www.еуропеанперспецтивес.орг/ен с

[2] Недавни примјери дисфункција у односу између обавјештајних служби, политичко-војне елите и политичког одлучивања илуструју структуралну природу проблема:

_____________________________________________________________________________________________________________

У случају интервенције у Ираку (2003.), обавјештајни подаци о постојању оружја за масовно уништење били су дубоко искривљени у процесу доношења одлука. Накнадне истраге су показале да су обавјештајне процјене селективно кориштене, реинтерпретиране и, у неким случајевима, презентиране на начин који је подржавао већ формирану политичку опцију. Проблем није био само у аналитичкој грешци, већ у намјерном прилагођавању информација политичком циљу, што је угрозило интегритет процеса стратешког одлучивања.

У контексту Афганистана (2021.), бројне процјене обавјештајне заједнице сигнализирале су институционалну крхкост афганистанске државе и њену овисност о вањској подршци. Ипак, темпо и облик повлачења указивали су на несклад између постојећих процјена и начина на који су оне интегриране у политичко одлучивање, што је довело до брзог колапса претходно подржаног система.

У случају руске инвазије на Украјину (2022.), постојала су упозорења о непосредности сукоба и комуницирана су, укључујући и јавно, од стране одређених западних држава. Међутим, на европском нивоу, дио политичких и аналитичких елита процијенио је ризик као низак или мало вјеројатан, истичући тешкоћу интегрирања сценарија који се сматрају онима с малом вјероватноћом, али високим стратешким утјецајем.

Ови примјери указују на то да стратешки неуспјеси не произлазе претежно из недостатка информација, већ из начина на који се оне филтрирају, реинтерпретирају или прилагођавају унутар процеса доношења одлука.

Недавни догађаји у Ирану (2026) пружају додатни примјер ових дисфункција, који је још увијек у процесу разјашњења. Низ прецизних удара на осјетљиве циљеве и командне нивое сугерира постојање значајних рањивости у заштити информација и процјени ризика. У овом случају, проблем се не чини као недостатак сигнала, већ тешкоћа у правилној процјени обима продирања непријатеља и интегрирању тих процјена у процес доношења одлука. Дакле, искривљавање стратешке истине не настаје нужно као резултат намјерне интервенције, већ као посљедица ограничења у способности за интерпретацију и предвиђање.

Ови примјери, изведени из различитих стратешких контекста, указују на то да стратешки неуспјеси не произлазе претежно из недостатка информација, већ из начина на који се оне филтрирају, реинтерпретирају или прилагођавају унутар процеса доношења одлука.