JEZIK IZ  KUKAVIČIJEG GNEZDA

Pred nama je jedna  velika nepoznanca:da li će država u doslednom sprovođenju Zakon o rodnoj ravnopravnosti što podrazumeva kažnjavanje onih koji ga  krše morati da  angažuje prisluškivače i prijavljivače.

Ako  se  uz pomoć  Zakona o rodnoj ravnopravnosti  i kazni obezbeđuje primena novog rodno senzitivnog jezika  bilo bi pravdeno da se usvoji zakon o ravnopravnosti maternjeg jezika,pa da se kažnjavaju i oni koji ga ne primenjuju .

Piše:Milorad Antonić:                                    

Dakle u  pitanju je novi izazov.Primena Zakona o rodnoj ravopravnosti.Kako se približava 20.maj o.g.kada isti stupa na  snagu tako se otvaraju i novi,po svemu sudeći,teško rešivi problemi. Jedan od njih,zapravo i najveći,je kako će zakonodavac znati da li u svakodnevnoj komunikaciji koristimo nametnuti jezik? Prosta pretpostavka da od 6.664.449 stanovnika države Srbije pola njih (3.332.224 miliona) oberučke i punih usta prihvati novokomponovani jezik a od druge polovine biće valjda pola , tačnije (1.666.112 miliona)onih koji vole  svoj  srpski maternji jezik.E ta polovina biće veliki problem za praćnje,tj. za kontrolu  primene ovog zakona. Praktično kako će država znati da li i koliko broj  ljudi poštuje,odnosno ne poštuje ovaj zakon.Još praktičnije je pitanje kako će se sprovoditi kazna u praksi (2 miliona dinara i zatvorska kazna, koju predviđa Krivični zakonik,  do 5 godina) ukoliko  je krivično delo  počinjeno zbog povrede rodnog identiteta,što prema advokatu mr Momiru Radić  znači da se  „na taj način  krši i načelo predvidivosti i pravne sigurnosti.“

Naravno,kao što je na nedavnom načunom skupu održanom u Narodnoj biblioteci Srbije, pod nazivom  „Srpski identitet, srpski jezik i Zakon o rodnoj ravnopravnosti”, naglasio mr Momir Radić, advokat , da između ostalih probelma „postoji i mogućnost nastanka oššteg haosa i nemogućnosti rada … mnogih institucija:“

Pored pomenutog možda još veći problem,ako držimo do ravnopravnosti kao osnovnog načela našeg Ustava (Član 15. Država jemči ravnopravnost žena i muškaraca i razvija politiku jednakih mogućnosti.) je  tumačenje zagovorinika ovog zakona da svaka osoba,tj.žena  ima pravo da izabere da je zovu  onako kako njoj odgovara,što će reći da joj ne smeta i da joj pripada pravo da njeno zanimanje zovemo ženskim rodom.

Jer veoma je čudno. Ako je pravo osobe da izabere da ne bude „pisac“već  npr. „piščica“ (bez obzira da li je to ispravno ili ne,ali ta osoba ne želi da bude „pisica“,“spisateljica““,pisačica“…)jer toj osobi se to dopada,  onda i ta osoba koja joj se obraća ima pravo da izabere kako će da je nazove.

To bi trebalo  da znači da moramo  imati i ravnopravne zakone. Pa pošto već ne poštujemo ustavnu obavezu iz Člana 10. Ustava Srbije da je “U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćiriličko pismo”,a poštujemo i usvajamo nove zakone kao što je ovaj o rodnoj ravopravnosti po kome se kažnjavaju oni koji   ga ne sprovde,  hajde da usvojimo i zakon o ravnopravnosti maternjeg jezika,pa da se kažnjavaju i oni koji ga ne primenjuju,tj. ne govore maternji jezik.

Kako god da je jedno je sigurno.U svim zakonskim pretnjama i neprirodnim nasilnim radnjama ishod može, kao kod svih jezika koji se ne koriste u svakodnevnom životu, da bude odumiranje istog.

Naravno istu sudbinu odumiranja može da doživi i srpski jezik. Precizni posmatrači u tome vide veću opasnost imajući u  vidu činenicu da u srpskom jeziku već odavno caruju strane raeči .Sudibnu da se naš maternji jezik poptuno potisne stručaci vide u našoj blagonaklonosti i prosto neodoljivoj potrebi za korišćenjem stranih reči čak i tamo gde to nije potrebno. Mladi već uveliko ne kažu da idu na sastanak već na „dejt“,oni „furaju“,oni ono što im se dopada “lajkuju“,ginu zbog „selfija““ za njih je nešto „kul“, “učinkovito“…itd.itd.!

Krajnje je vreme da  tamo negde neko,možda baš na adresi na kojoj se  nalaze institucije kojima se Advokatska kancelarija Radić obraća već duže vemena,u javnost iznese poziciju,strategiju , obavezu….Ma čija da je i kako god tu stretigiju  nazvali u  javnosti  ne bi smelo biti ćutanja o tako važnim stavrima. A važno je jer će jezik koji obezbeđuje Zakon o rodnoj ravnopravnosti na mala vrata  po prirodnom toku stvari rađanja i odsratanja generacijama koje dolaze biti matnjernji jezik.            

                                 Dokle god živi jezik, dotle živi i narod

Ili jeste ili nije  naš nacionalni interes da štitimo  srpski jezik kao naš maternji jezik?A mišljenja is taovi  građana Srbije gurnuta su na marginu.

Da li je mesto i vreme da se  na tim relevantnim adresama  ima u vidu činjenica da je nastanak srpskog jezika vezan za procese  „diferencijacije unutar grupe slovenskih jezika, koja je ubrzana nakon slovenskih seoba tokom 6. i 7. veka, nakon čega je otpočeo proces diferencijacije unutar grupe južnoslovenskih jezika, koji je doveo do stvaranja srpskog i ostalih srodnih jezika.“( https://sr.wikipedia.org/sr- )

Da li negde neko razmišlja,zšto je nebitno što su toliko vekova  generacije Srba uložile truda,znanja želje i energije  da govore, pišu i stvaraju na srpskom jezikzu?! Koja je vrednost tog novog rodno senzitivnog jezika koji nam je podmetnut u zakon kao kukavičije jaje.I  zagarntovana mu je primena  i dalji opstanak.

Obzirom na sve što smo primenom srpskog maternjeg jezika kroz razne vidove stvaralaštva postigli narod bi se upitao pa zašto smo se svih ovih vekova trudili i borili  i  „digao ruke“ od krave koja daje 12 litara mleka ali se ritne i prospe ga.

Izgleda da smo zarobljeni potrebom  makar i na svoju štetu,da se drugima dokažemo,Možda iz ove zabeležbe Akademske srpske asocijacije o tome  šta maternji jezik znači u životu svakog čoveka ipak mopže da se i zv uče pouka : „Maternji jezik je, kako mu samo ime kaže, jezik koji smo naučili od majke ili nama bliske osobe, ali i jezik sa kojim se neka osoba identifikuje, jezik na kome se nauče prve reči, prva slova, jezik na kojem mislimo, kojeg usvajamo prirodno bez da pohađamo časove, i to kao oblik verbalne komunikacije. Maternji jezik je deo našeg identiteta, naroda, naše kulture i tradicije. Značaj maternjeg jezika Vuk Stefanović Karadžić istakao je rekavši:

Jezik je hranitelj naroda. Dokle god živi jezik, dokle ga ljubimo i poštujemo, njim govorimo i pišemo, pročišćavamo, dotle živi i narod koji se može među sobom razumevati i umno sjedinjavati, ne preliva se u drugi i ne propada.

Kako bismo očuvali maternji jezik, potrebno je da se on govori na govornom području koje nosi taj jezik, ali i širom sveta gde su maternji govornici tog jezika, potrebno je poštovati svoj jezik, čuvati ga i negovati kroz svakodnevnu upotrebu. Ne zaboravimo naše dijalekte, arhaizme, a sa rezervom usvajati i koristiti nove reči, tuđice i sve učestalije anglicizme.“

Dakle,ukoliko  mi  ovdašnji Srbi budemo dosledni Srbima od pre stotinjak godina, novi zakon i njegov nekršteni jezik može i bez odluke Ustavnog suda koja nikako da stigne, da ne zaživi u željenom obimu.

Ali taj zračak optimizma veoma brzo se urušava pred poznatom potrebom među nama da se delimo(što ovaj zakon uveliko pospešuje ) , a  dublje posmatrano „serviran“ je baš u vreme dubokih podela u našem drutšvu.To naše postojeće žalosno stanje opsednutosti, što ličnom promocijom da budemo avangarda,što potrebom za zaradom  na lak i jednostavan način,pod uslovom da je na tuđu štetu,  poslužilo je mnogima da i u ovom terenu kulkulišu i prave  strategiju razaranja društva. Jezik je za to veoma plodno tle.

                            Pobeda  u borbi bez protivnika

Podosta je čudnosti u donošenjeu ovog Zakona. Utisak je da, kao što „Kasno Marko na Kosovo stiže“,su i institucije i reakcije na ovaj zakon  zakašnjele .Od 2021.kada je pomenuti zakon usvojen do danas moglo se daleko više i sadržajnije uraditi. Na ćutanje institucija sistema,bez obzira na uspešno održan  naučni skup   pod nazivom  „Srpski identitet,srpski jezik i Zakon o rodnoj ravnopravnosti”,uvek se možemo upitati a zar je trebalo toliko vremena da se saberemo?“Jer obično čovek kao r azumno biće češe se tamo gde ga svrbi,leči to štop ga boli,bori se za to što voli.U ovom slučaju naš maternji jezik i njegovo zatiranje nije nam zasmetalo. Na sve,pa i ovo što koliko toliko pišem, može se gledati kao naše čuveno,nema problema.

A problema,ipak,ima. Jer neizvesnot opstanka srpskoh jezika je ipak izvesna. Možda zvuči preterano paranoično,ali  sve liči na to da je zapravo i bio cilj stvoriti i nedoumice  i haotičnost i mogućnost različitih tumečenja i stavova, pa sve do podsmejavanja apsurdnosti ovog zakpona. Međutim korovu to ne smeta.

O produbljivanju podela verć se pominju razne „šeme“. Pitanje sa početka ovog teksta o nemogućnosti pravdenog kažnjavanja onih koji ne poštuju ovaj zakon u javnosti može,kao što je pomenuto, da proizvede velike podele,netrpeljivosti, ali i da izaziva sumnje i mogućnost otvaranja rasprava i sudskih procesa po sisetmu „psi laju a karavni proleze“ tako što se uvek može postaviti pitanje kako je „državni organ“ znao da je neko  prekrišio zakon usvojoj porodici, u restoranu sedeći sa prijateljima, frizerskom salonu,bolnici,na pijaci. Već se može čuti od „uvek dobro informisanih“ da će    država uz pomoć naprednih tehnologija organizovati prisluškivanje putem telefona. Ali i da će se i zroditi veliki broj doušnika. A ukoliko se doušnici sami ne organizuju, državi jedino što preostaje da sama napravi mrežu „prisluškivača“/ “prisluškivačica“(oni koji će pomno pratiti naše izgovaranje i u trenutku kada se uveri da ne koristimo novi jezik, prijavće nas. Tog trenutka „prisluškivač“ /“prisluškivačica postaje „prijavljivač“/“prijavljivačica“i šta drgo nego shodno Zakonu o senzitivnom jeziku brzom brzinom uslediće izalazak na teren „uterivača“/“uterivačica“-kazne.

Napomena:„prisluškivači“/“prisluškivačice koji postaju „prijavljivač “ /“prijavljivačica morali bi biti neprimetni ,ali to zadire u neke druge sfere, pa nije isključeno da se i postojeći zakon koji garantuje slbodu kretanja ukine ili da se novi stavi iznad Ustava kao špto je stavljen i ovaj o rodno senzitivnom jeziku.

Imajući u vidu napred iznete brojke o mogućem broju stanovnika Srbije koji će što grešiti što ne prihvatati novi jezik a oba slučaja podležu kazni svi su izgledi da bi državna kazna bila više  napunjena nego što je onomad sa penzionerima bila.

Istovremeno to bi bilo prvi put da Srbija ima  koristi od podela.        

Sve u  svemu druge strategije a  efikasne od ove za sada još nema. A obzirom da je Srbija ozbiljno prišla ovom problemu na šta ukazuje  poprilična nezainteresovanost  zakonodavca i Ustavnog suda na zahteve i predloge da se ovaj zakon ukine makar one koje je podnela Advokatska kancelarioja Radić,izgleda da je rešenost države da se odneguje taj novi jezik,pa makar ga umesto maternji zvali maćehin jezik.  Iskreno mislim da, bez obzira na trud i ljubaznost maćeha, deca maćehe nikad nisu doživljavale  sa toliko topline,a u ovom jeziku bar u ta 72 rodna naziva  (džendera) oseća se veliki nedostatak srodstva sa ljudskim osobinama,suvoparan,  je nekako svemirski i apstraktan. Dok  čitate te „džendere“ imate utisak da su  spremani za život na nekoj planeti.Jednostavno nisu iz našeg roda i poroda,onog toplog materinjeg gnezda. A ako ga budete govorili i verovali u njega sigurno je da  nećete ni pomisliti da vas je majka rodila. Uostalom  kad pogledate i u pozadinu usvajnja i predloga videćete da se  ministarka, koja nam ga je izlegla, ponašala  kao maćeha. Donela je novi jezik, zakucala ga  u zakon i kao što ptica kukavica svoje jaje postavi u tuđe gnezdo druge ptice,pa joj ona odneguje ptića,optišla. Ostao nam je,ne samo jezik nego i obaveza i pretnja pod kaznom ako ga ne koristimo bez obzira što malo šta razumemo,kad ga izgovaramo ništa ne osećamo,osim da smo otuđeni, ništa nas oplemenjuje,pa mu dolikuje i naziv da je jezik iz  kukavičijeg gnezda u čija72 rodna naziva  (džendera) nema čoveka.

Primetno je  da  nema naznaka da je  država isto toliko rešena da poštuje činjenicu da treba da zaštiti postojeći jezik koji,ako ništa drugo a ono bar  to da po nepisanom prečem pravilu uticaja da naš postojeći matnjernji jezik treba zaštititi. Jer,kao što u Zahtevu Advokatske kancelarije Radić Predsednku Države i Vlade  stoji da  i ovaj novi  jezik ,kao i svaki drugi maternji jezik,ima: „presudan uticaj na nacionalni identitet-kulturu, tradiciju, jezik, obrazovanje, tradicionalnu porodicu, religiju i sl. počinje 20. maja 2024. godine, stupanjem na snagu i potpunom primenom čl. 37. i 44. Zakona koji se odnose na obaveznu, a istovremeno nezakonitu i neustavnu promenu svesti i vrednosnih kriterijuma – obrazovanjem, vaspitanjem i javnim informisanjem.“

U daljem tekstu Zahteva stoji i ovo:

Pre tri godine, Zakon o ravnopravnosti polova zamenjen je Zakonom o rodnoj ravnopravnosti – Draft Law on Gender. Odmah zatim Vlada je usvojila i Nacionalnu strategiju za ostvarivanje rodne ravnopravnosti od 2021-2030. godine. Tim povodom, 14. oktobra 2021. godine, Vlada je javnosti poslala sledeću poruku:

„Vizija koja se ostvaruje Strategijom je rodno ravnopravna Republika Srbija u kojoj su žene i muškarci, devojčice i dečaci, kao i osobe drugačijih rodnih identiteta ravnopravni…”.

Koje su to “osobe drugačijih rodnih identiteta” Vlada do danas nije saopštila, a u javnosti se spominje privremeni spisak sa 74 rodna identiteta?

Pre usvajanja spornog zakona, a nakon okončanja elektronske javne rasprave od 19 dana, Ministarstvu i Vladi stigao je predlog zabrinute dece, odnosno „Dečijeg fonda Ujedinjenih nacija – UNICEF-a”, da engleska reč „Gender” dobije sledeće značenje:

„rod označava društveno određene uloge, mogućnosti, ponašanja, aktivnosti i atribute, koje određeno društvo smatra prikladnim za žene i muškarce uključujući i međusobne odnose muškaraca i žena i uloge u tim odnosima koje su društveno određene zavisno od pola.”

Bez primedbi i bez javne rasprave, tako su usvojeni i u Zakon uneti engleski pojam „Gender” i pojmovi nastali iz njega:

„rodni identitet, rodna ravnopravnost, rodno osetljiv jezik, rodno senzitivan jezik, rodno odgovorno budžetiranje, rodna perspektiva, rodna analiza, urodnjavanje, rodno zasnovano nasilje, rodni stereotipi, rodne razlike …

Od tada, pod pretnjom kažnjavanja, svi organi javne vlasti i svi drugi poslodavci, sa preko 50 zaposlenih ili angažovanih lica, moraju imenovati poverenike/komesare uz zakonsku obavezu da Ministarstvu i Vladi, svake godine do kraja januara, pod pretnjom kažnjavanja dostavljaju planove razvoja rodne ravnopravnosti u narednoj godini kao i izveštaje o ostvarenom razvoju rodne ravnopravnosti u tekućoj godini, a da i ne znaju na koga se ti planovi i izveštaji odnose.

Međutim, presudan uticaj na nacionalni identitet – kulturu, tradiciju, jezik, obrazovanje, tradicionalnu porodicu, religiju i sl. počinje 20. maja 2024. godine, stupanjem na snagu i potpunom primenom čl. 37. i 44. Zakona koji se odnose na obaveznu, a istovremeno nezakonitu i neustavnu promenu svesti i vrednosnih kriterijuma – obrazovanjem, vaspitanjem i javnim informisanjem.

Predlog ove kancelarije je:Stavljanje van snage Draft Law on Gender – Zakona o „rodnoj” ravnopravnosti      

Treba verovati da će  tvorci/tvorkinje ovog jezika potruditi se da  ga onima kojima  će to biti maternji jezik  približe i  da bude upotrebljavan na području gde se sprovodi. Zato gore izneti predlog o upošljavanju kamenelona „prisluškivača“ /“prisluškivačica“ koji se istovremeno pretvaraju u  „prijavljivače“/“prijavljivačice“ ima veoma smisla u tako besmislenoj situaciju. Da se zna zaista  bilo je besmisleno uopše razmišljati o predlogu koji je većina država odbila. Ali izgleda trebalo je iskoristiti priliku i biti bar u nečemu prvi.Mar i bez protivnika. Bila je to odlična pobeda  bez borbe. Šta će nam protivnik kad znamo da, koliko god između sebe jedni  drugima zavidmo toliko nas drugi mrze. Neki kažu da je to čak manje od stepena zavidnosti ovih naših prema svojima jer je veoma teško postići veći stepen zavidnosti od onoga koji imamo između sebe.   

Zavidim kucama i macama,pa i ostlim domaćim životinjama.Ništa ne govore a vole svoj jezik i samo zahvaljujući tome što drže do njega , i što ga se ne odriču,dobiju  i imaju to što im treba.Ljubav i hranu. Zato mi ovaj  drugi  jezik koji i ljude i ljubav ne doživljava kao vrednosti liči na jezik kukavičjeg gnezda.

Nametnjem drugog jezika narodu  se oduzima njegovo bogatsvo

Da li je bogastvo jezika i bogatstvo naroda? Ili je jedan narod osiromašen  kad mu protiv njegove volje unište  maternji jezik?

Da li je  adresa za to pitanje uvaženi  prezmenjak ,a nismo rod(bina) gospodin Slobodan Antonić,koji još pre tri godine  napisa da„Što jedan lud zamrsi, sto mudrijeh ne mogu razmrsiti“ objašnjacvajući time donošenje Zakon o rodnoj ravnopravnosti.Tada je g.Antonić upozorio, danas slobodno se može reći svaka mu je zlatna, „da će sto pametnih potrošiti dane ,noći  mesece možda i godine, da objasni bud…ma da to ništa ne valja i da neće moći to kako su oni zamislili“.

Da li je suština ove podmetačine po sitemu kukavičijeg jajeta i zamešetanije sprovedene pod varjačom izvesne ministrake koja je sela  u ministarsku fotelju za manjine i dijalog  nakon što je  na izborima dobila nenadmašnih 0,32% glasova,  da se sada osećamo ne samo kao nepraktičnost,nakaradnost već smo i pokradeni-uništeno nam je vekovno bogatsvo-pirodno stečena dobit,pri tom neporcenjive vrednsoti  koju naš maternji jezik ima?!

Da se razumemo.Znam da ima i onih koji će ustvridti da maternji jezik u današnje vreme nije suština kvalitetnog života i bogatsvo koje ovde nagalašavam,ali evo predlažem vam. Probajte da nekog  majstora  koji vam, posle popravke  kola,ili struje u kući najljubaznije  ispostavi cenu svoje usluge,a vi umesto da platite oterate ga  u materinu ili ga bilo kojom drugom reči koja nije adekvatan odgovor na njeogvu ispostav      ljenu cenu uvredite videćete kako je jezik važna stvar i sredstavo koje  utiče na svest ,kako diktira ponašanje,proizvodi radnje onih koji se tim jezikom služe. Zbog pogrešno  izgovorene reči, dakle čak i kod nenamernih uvreda padale su žrtve.

Mi koji govorimo srpskim jezikom danas smo primorani da prihvatamo rodno osetljivi uz to nerazumljiv jezik,pa pošto svaki jezik ima moć da nam menja mišljenja saznanja, shvatanja, poimanja i tako  utiče na naše odluke i ponašnje ne znajući kakva će dejstva proizvesti. Svaki jezik proizvodi praktičnost.Radnju. Sprovodi odluku. Npr. kako da protumačite ženu koja vam u razgovoru kaže da je „davačica“,da li će vaše misli odlutati tamo gde ta reč upuće da je davačica ljubavi.Zato budite oprezni pre nego joj ponudite  hotel , tražite da li ima člansku kartu  možda je  dobrovoljna davačica krvi. Ovaj zakon zna i za kazne,koje vam takođe mogu promeniti mišljelje ,čak do tog nivoa da se upitate da li ste to što jeste i što ste do sada bili.

Ili da pitamo Ustavni sud Srbije sa malo proširenim pitanjem .Ako je bogatstvo jezika bogatstvo i jednog naroda pitanje bi moglo da glasi:

Pošto je narodu Srbije nametnut Zakon o rodnoj ranopravnsoti i time mu  se planski,a izgleda i na neustavan način, oduzima deo njegovog bogatstva-jezik, ko će da snosti  troškove izgubljenog bogatstva ovog naroda? Jer tim činom  ovovom narodu je uskraćena mogućnost daljeg raspolaganja stečenim bogatsvom i istovremeno uvećanje istog.Činjenica  je da to ovaj narod može realizovati  samo na svom maternjem jeziku.

Potupak Ustavnog suda te godine kada je taj zakon u skupštini uguran narodni poslanik Đorđe Komlenski je za skuptinskom govornicom izjavio: „Koliko je meni poznato, 2015. godine odustalo se od ovakvog naziva zakona, jer je vladin Sekretarijat za zakonodavstvo ukazao tadašnjem tekstopiscu ili eventualno predlagaču zakona da Ustav ne poznaje kategoriju rodne ravnopravnosti. Koliko ja znam Ustav se nije promenio…“

Ali ,ništa od toga“.Kao što nema adekvatnog odgovora i reakcije na Zahteve i primedbe  Advokatske kancelarije Radić.Npr. u dopisu od 18.04. 2023. od Ustavnog suda  ova kancelarija zatražila je odgovore na pitanja zašto:  „ Ustavni sud od 1. juna 2021. godine do danas nije postupio po našim inicijativama za ocenu ustavnosti Zakona o rodnoj ravnopravnosti (Law on Gender Equality – prema zvaničnom Vladinom nazivu) i Zakona o izmenama Zakona o zabrani diskriminacije – krovnih zakona za promenu svesti i identiteta našeg naroda“,Zašto se  Narodna skupština, od decembra 2021. do danas, nije izjasnila na zahtev Suda u vezi podnetih inicijativa.“

                                Jezik kao vanbračno dete

Možda je neko zadovoljan odgovorom  Predsednice Vlade, da: „Zakoni su u potpunosti u skladu sa Ustavom i našim društvom, našom otvorenošću“;

Možda jesmo otvorerni,ali šta to znači,da naše osobine treba maksimalno iskoristiti,da to  nije možda zloupotreba,i nametnuti nam,teret je  lagana kategrija! Možda su to te evropske vrednosti koje se seju samo u Srbiji. Ili smo samo slepi kod očiju,gluvi kod ušiju.A podsećanja radi,kučići i mačići znaju i bez jedne jedine reči da traže da jedu, da idu u šetnju.I vekovima srećni su.Mi ne znamo ni jednu jedinu reč novog zakona a treba da ga prihvatimo i još da budemo zahvalni što nas smo kažnjavaju.Samo da ne traže još više od toga!

Priznajem da sve ove pisanije o problemima koji nas čekaju u narodu još nisu dospele do nivoa  zabrinutosti. Po sitemu odlaganja problema,a malo ih je,navikli smo da preživljavamo sve do sudnjeg dana. Sudnji je u maju ove godine kada će svi ovde pomenuti a koje smo smatrali dužnim da nam daju odgovor,a pogotovo da donesu rešenje , govoriti pa to je Vlada usvojila,to je zakon,a zakon mora da se poštuje.

A to što narod niko nije pitao na čistom srpskom jeziku  da li ste za to da menjamo  srpski ejzik u rodnooosetljivi ili rodniosenzitivni ejzik,nije  bitno.  Bito je toliko da bi i tome trebao referendum da se sprovede,a ne  kao mnogo šta do sada završava kao ned…..no!

Ili  možda  treba da sledimo onu poruku  Aleksandra Lambrosa  „Uporan, kao Gordana Čomić na državnoj sisi“i mi treba da budemo uporni. Da tražimo i branimo  svoje najveće bogatsvo -jzik, jer samo njime,  dok još ima onih koji ga razumeju, možemo  da objasnimo  kakva je sudbina   naroda koji nema svoj jezik.

Ustavni sud konačno i definitivno jer Ustav garantuje,kako  garantuje primenu srpskog jezika, status porodice, slobodu veroispovesti, i očuvanje dostignutog nivoa ljudskih prava itd.tako što  i jedan Zakon  usvojen mimo narodne volje  stavlja iznad njega. Zašto je to bitno? Zato što Propisi moraju biti hijerarhijski usklađeni sa Ustavom, jer  “viši propis po snazi ruši niži propis po snazi” lex superior derogat legi inferiori).

I ono možda najvažnije koji će jezik biti  maternji  jezik onih koji se rode 20.maja 2024.godine i nadalje još je nepoznanica. Ministarka koja to više nije ali je jaje podmetnula u tuđe gnezdo (možda ovu zemlju ne oseća kao svoju) i iz koga se izleglo njeno   „ vanbračno dete“ koje čak ni ona neće moći da nauči govoriti novim rodnosenzitrivn.

Ko zna koliko  u ovom tekstu ima pogreših reči?!Po novom zakonu.

Najnoviji Zahtev Advokatske kancelarije Radić Ustavnom sudu Srbije

Treba da znate i ovo:

Inače  naš još uvek važeći  maternji jezik ima i svoj dan 21. februar. Tog dana su u Istočnom Pakistanu (današnjem Bangladešu)mladi reformatori protestvovali  što njihov maternji jezik (bengalski) nije proglašen kao zvanični. Tokom sukoba nekoliko studenata podnelo je žrtvu i bilo ubijeno, a na stotine njih bilo je ranjeno. UNESKO je 17. novembra 1999. godine proglasio Međunarodni dan maternjeg jezika koji se obeležava svake godine 21. februara, s ciljem negovanja, očuvanja i poštovanja jezičke i kulturne raznolikosti i višejezičnosti. Hrabri studenti uspeli su da se izbore za svoj maternji jezik, a na nama ostaje da ih se sećamo i s ponosom obeležavamo Dan maternjeg jezika.“

Tek toliko da se zna kako se čuva maternji jezik.