ZAPISANO PO ČITANjU ROMANA MANDAT ĐORĐA SIBINOVIĆA
AUTOR: Vidak M. Maslovarić
U beskrajnom lavirintu nastajanja i nestajanja od prapostanja akteri se smenjuju po nekom neprikosnovenom usudu, a od prvih zapisa na glinenim pločicama do dana danjeg zapamćena su svedočenja o njihovom tragu ili netragu, o učinku često zametenom istorijskim slojevima, koji se u nekom kontinuumu na margini dnevnog života prikazuju kao davno prošlo, a kao da se nikad iz vidnog polja generacijama nije otimalo. Upravo na toj razini u novom književnom podarju – romanu MANDAT, Đorđe Sibinović parabolično, iz bruja veka u kome živi i stvara, profiliše davno prošle događaje i uvodi ih u paralelni tok sa dogođenim u ovom veku, definišući sveistinu da se u međuljudskom sukobljavanju suštinski ništa nije promenilo izuzev tehnološke napredice u kojoj su sredstva za međusobno poništavanje dovedena do neslućenih razmera, a ovovremene žitelje planete uvela u monomaniju koja ga bliži ništosti, koja ga – izgledno je nažalost, vrlo skoro može vratiti u ledeno doba i tako na mestu početka zatvoriti krug. Otuda su sentencije koje Sibinović strukturiše u ovoj prozi široko razuđenog – antologijskog formata dobar predujam za promišljanje o sudbini sveta kome doista, narodski rečeno, preti propast – On će reći „obezličavanje“ posle kojeg o izgubljenom ili dobijenom nije moguće zboriti, budući da se sve pretvara u banalno sabiranje stvarnog i mogućeg iza čijeg znaka jednakosti ne stoji ništa.
A šta je doista stvarno? Stvarano je i dostojno poštovanja Sibinovićevo nastojanje da učini branu zaboravu kome smo usudno skloni i da iz jednog od davnih nemilih vremena čitaocima približi lik i delo Petra Nikolajevića Molera, slikara (po čemu je dobio nadimak) i narodnog tribuna koji se u Prvom srpskom ustanku naročito istakao u sukobu sa turskim bojovnicima u bici kod sela Jelenče, o čemu Sibinović darom literarnog iskusnika autentično i nadahnuto zbori prateći istovremeno ideju mladog umetnika Meše u nastojanju da studije završi radeći dramu o ovoj znamenitoj istorijskoj ličnosti, da kroz dramsko saopštavanje prikaže njegov ratni učinak, naročito tokom Lozničke odbrane 1813. godine, kada je, zbog nedostatka mastila, svojom krvlju pisao pismo ustaničkim vođama.
U daljem toku saopštavanja Đorđe Sibinović širi pripovedački raspon i nadahnuto, i istorijski utemeljeno, slovi o Molerovim „paralelnim svetovima“ tokom ustaničkih ushita iza koji je maštao slobodu previđajući, pritom, da nije sve za jedan dan, da je do nje, ispostavilo se, bilo dugog puta i smrti na pretek; jer mu se u nekom trenutku izmicala kontrola nad ustaničkim događajima budući da, kako kaže Sibinović „u boju niko ne odlučuje o svojoj sudbini“, razume se ni Moler, posebice ima li se u vidu da je reč o ličnosti koja nije trpela pripadanje bilo kome te ni njega u njemu, jer je ne dugo potom bio obespućen do surovosti. Procenijum na kome se širila njegova slobodarska misao sužavao se a krupni koračaji postajali sve kraći,džs uvodeći ga u besmisao ogrešenja koje nije počinio da je Ona za koju se borio „postala gubilište i rođena tuđina“. U pitanju su indikativni pasaži koji misleće suočavaju sa činjenicama koje nije moguće oponirati – da se krugovi ljudskog usuda otvaraju i zatvaraju bez neke izglednosti da je išta moguće izmeniti. Događaji potkraj prošloga veka koji su nas obeskućili i mnoge proskitali deo su sveistine koju Sibinović inkorporira u tkivo romana, opominjući da tranzitivnost ratnih pohara ne jenjava iz veka u vek.
Čitaocu će posebno biti zanimljiv porodični ram u kome funkcioniše pragmatičnost oca Radovana i unutarnja pobuna njegovog sina Meše, talentovanog umetnika prema „potiskivanju“, prećutkivanju istorijskih nezaobilaza (Moler je jedan od njih) pred „komformizmom“, previđajući pritom da smo i u ovakvim izglednim ovovremeniim okolnostima neprestano izloženi „samovolji i tiraniji“svetskih i domaćih moćnika, a to nas, nažalost – neprestano iz veka u vek suočava sa činjenicom da se svako sa svojom mukom „zabavlja“ ne verujući da, kako Sibinović zapisuje na prvim stranicama romana, „čovek čoveku duguje ljudskost, a u nju staje sve što se može pomisliti“. Ali, istorijski gledano, nije niti će ikada biti tako. Jer, kako sentenciozno slovi Artur Šopenhauer „da je čovečanstvo oduvek bilo razumno, istorija ne bi bila dugačka hronika gluposti i zločina“. Da je drugačije. svaki ljudski stvor bi za vreme svog životnog mandata učinio brojna blagodarja i ne bi pri svakom iskoraku na najrigidniji način bio oponiran trud koji ga čini uspravnim, ne bi se „kolevka slobode i smrti“ neprikosnoveno njihala u paralelnom smeru.
Đorđe Sibinović dobro razume učinke „pakosti, zavisti i sujete“ i upravo divitom isteklim iz njegovog opominjućeg pera svedoči i čitaoca podseća na pogubni učinak takvih ljudskih ustopnika na svekoliki život, pre svega onih koji su nalik Molerovom nastojanju pokušavali da sačuvaju čast i dostoijanstvo, a završili zaogrnuti tamom istorije.
Suštinska zapitanost o činjenju i ne činjenju, budući da se i jedno i drugo kvalifikuju kao radnja, mogla bi da bude svedena u na recepciju pravde i nepravde, na moć uzimanja i davanja, ima li se u vidu da su, filozifski gledano, prirođene i neodvojive od ljudske suštosti, bez obzira na pravila koja su često strukovno definisana i deluju kao limitirajući faktor u tematskoj problematizaciji koju u ovoj kaži, recimo, mlađani Meša nsastoji da demontira i uvede u realan poredak, bez obzira na pragmatičnu roditeljsku oporuku, razumevajući da „sudar ne može značiti novi život ni za one kojki ga prežive“. Jer, izvesno je da su u međuljudskom sukobljavanju, bez obzira na izglednost njegovog kraja, sve strane na gubitku.Upravo na toj misaonoj ravni Sibinović uvodi u zapitanost „gde su nestali ljudi“, valjda oni koji bi realno mogli da obznane besmislenost „šizele“ i „smirele“ potkraj dvadesetog veka koji je pečatio svekolikost i istovremeno proizveo studnost pri pomisli da i u vremenu demokratije koju smo živeli i živimo svi „čekamo pripadajući geler“, a čitaoca upućuje na pomisao dase sociografija hroničara od prapostanja do dana danjeg nije menjala, da su ratovi i postradanja neprestani ljudski socijus.
Međutim, i u takvim okolnostima Đorđe Sibinović ne čini postraničnom moć emocionalnog učinka, onu mladalačku uznetost koja nadrasta sve frigidnosti ovovremena i projektuje odnose izvan svakoga zla, i u onim trenucima kada se oglašava vazdušna opasnost i jedno u nizu obezdušenja koje smo živeli u betonskim grudobranima, neko će reći grudobolima, u kojima je voljno i nevoljno nastupajuće proleće „probijalo opnu napetosti“.
Sibinovićevo metaforično otvaranje na prvoj stranici romana, situirano na flotacijskom jalovištu, opredmećuje, skoro bi se sa sigurnošću moglo reći – celoživotno ljudsko tumaranje kroz „živo blato“ u kome, ili na kome, kako kaže, uspeva samo „sirova nagota“ .
OBAJVLjENO U NOVOM BROJU KNjIŽEVNIH NOVINA
