Писма са села којег више нема
Пише: Емило Лабудовић
Сјећа ли се још неко Шока? Највећи број читалаца се већ овог тренутка пита не ко је већ шта је то, а они ријетки, којима ова ријеч буди асоцијацију на давно прошло вријеме, из магле сјећања покушавају да оживе представу о особи коју су некад знали и препознавали по том имену.
И знам да се многи од њих питају откуд сада та људска ископина и чиме је завриједила ове скоро па археолошке редове. Јер, ријеч је о нечему што је већ одавно мртво, чему су истекли сви рокови и што више ни сва модерана медицина, а још мање алхемија, не могу да оживе. За оне који појма немају о коме, заправо о чему, говорим објашњење: ријеч је о лицу које је у матичне књиге и званична документа уписано као Михаило Радојичић, а које јавност једно вријеме препознавала као Шока. И да допуним: надимак је стекао по лику једне своје бурлеске којом се, у вријеме када је то било популарно и профитабилно (он је ту карактеристику времена умио да препозна као што хијене нањуше мирис рањеног лава) грдне паре, а и славу, згрнуо и стекао карикирањем лика Шиптара. Шок (на албанском – друг) у његовој интерпретацији, захваљујући тадашњој политилкој клими и нарастајућем шиптарском иредентизму, пунио је сале широм Србије. И не само сале, пунили су се и његови џепови.
У међувремену, слава настала на једном тренутну обично траје колико и сам тренутак. Промијењене друштвене околности у којима се на шиптарски шовинизам више није могло иронијом, прекриле су пепелом заборава и монодраму и аутора. Са славом, пресахли су и дотоци новца, па се дотадашњи Шок упорно настојао вратити на јавну сцену истим маниром: спрњом на нечији рачун.
И као што сам већ истакао његову главну људску особину – њух крвожедне хијене који непогрешиво води ка крвавом залогају, Михаило, у међувремену скраћен у Миљо, нову прилику налази у нарастаћем антисрпству које је почело да плави друштвену јавност Црне Горе. Нањушивши шансу да се додвори владајућој гарнитури која се одржавала растакањем српског националног ткива и продубљивањем јаза између дојучерашње браће, Шок је наставио да глуми Шока. Истим оним жаром и приземношћу којима се некада обрушавао на Шиптаре, сада се почео обрачунавати са Србима. Требало би повише хартије да се попишу све његове ријечи и реченичне конструкције којима се настојао обрачунати са свиме што је макар и мирисало на српско.
Неспорним талентом за пљување у даљ, Миљо се у почетку настојао спрдати а како је вријеме одмицало и како је већ почео да слути крах режима мржње и подјела, његове опсервације су се почеле претварати у испљувке пуне пријетњи и мржње. А што се више трудио да, онако омотан црвеним шалом, често заставом, опонаша боема ријечи, испод фасаде се све очитије указивао његов стварни лик: лик гњиде која не бира жртву већ би само да на туђ рачун до бесвијести испија крв. Настојећи да у својој мржњи према својим коријенима испредњачи испред протува типа оног Живковића, Шок је дубоко уронио у свој чемер и јад и отуда, као из клозетске јаме, свакодневно рудари бласфемију за бласфемијом.
Како више није било сала испуњених до задњег мјеста, аплауза на отвореној сцени, крцатих благајни, кад су му затворена сва врата телевизијских кућа (матичну је успио да ојади за велику суму), гњида се дочепала портала и друштвених мрежа и наставила да се продаје. Тонући све дубље у оно чему се некад изругивао и на чему је стекао (пролазну) славу, Шок је чак и наручиоце свог отрова почео да шокира дубином своје мржње и арсеналом пријетњи. Изгубивши осјећај за мјеру, свјестан сјенке рефлектора у коју неминовно залази, „Миљо“ је, грчевито се држећи за опскурно уже националшовинизма, тонуо све дубље у муљ и клоаку сопствених бљувотина. И самим тим почео да смрди до неиздрживости.
Можда сам се овим редовима огријешио, али не о њега већ о етичко здравље баш оних које даноноћно испљувцима пуним мржње покушава да досегне хумориста у покушају и националиста на заласку. Његов укупан допринос мраку који никако да одани „поврх Горе Црне“ је толико занемарљив да не завређује помена. Таман ни колико гњида спљескана између два нокта. Он је само илустрација за читаве колоне оних који су, докле се могло, музли краву у Србији а онда се онередили у ведро. Али, смрад њиховог измета којим би да окуже дојучерашње ухљебљење не иде даље од њих самих. Окужени и окружени тим смрадом, отупјелих чула за реалност, и не могу ништа друго већ да смрде. Да лају иза колца и из брлога у који им наручиоци њиховог лајања, с времена на вријеме, баце понеку мршаву коску. Оно што Шока издваја из те колоне је његов усуд који га је, за шаку динара, марака и евра, довео у стваралачки нужник. Јер, поштено је рећи, имао је талента за много више домете од „урадака“ који су га, умјесто ка врхунцима, вукли на дно. Да ништа више није написао нити изговорио послије оне култне новинарске реченице, изговорене у микрофон 15. априла 1979. да је до земљотресом порушеног црногорског приморја „проходно само небо“, било би довољно да остане у самом врху плејаде црногорског новинарства. Али, грк је новинарски хљеб и од њега, поштено зарађиваног, нико се није наситио. Дубока корита су далеко од таквог новинарства и да би се она користила човјек – новинар мора да постане – свиња. Или, у најгорем случају, гњида спремна за свачији врат. До тог и таквог статуса не стиже се небом него пузајући и четвороношке. Шок, алијас Миљо, а може и обрнуто, управо на тај начин силази са сцене, и као човјек и као новинар.
Mirupafshiim, sok!!!
Можда многи неће разумјети, Шок би требало да разумије, јер сад им је ближи него икада прије.
