Razgovarala MILA MILOSAVLjEVIĆ
Da li je globalizam preko ideologije postmodernizma sprečio vaskrsen»e smisla?
,,Da li nas određuje nacionalni usud, ili politička realnost, ili je naša egzistencija samo neuspeo pokušaj bežanja od obadvoje? Nedovoljno hrabri da se otrgnemo od kukavičlukom preoblikovanih mitova, nedovoljno odlučni da krenemo u susret strahu i gorkim saznanjima, nedovoljno iskreni prema sebi i previše uplašeni od istine. To je definicija mislećeg čoveka u vrtlogu srpske istorijsko-političke realnosti, a istovremeno i sudbina likova u romanu „Mandat“, zapisao je pored ostalog književni kritičar Petar Arbutina o najnovijoj knjizi našeg sagovornika Đorđa Sibinovića.
Prvi utisak posle čitanja romana MANDAT je da ste nužnost istorijskog ponavljanja pretvorili u sugestiju poente. Da li je vaš književni junak, naš savremenik, lik ili reinkaernacija, katalog neostvarenih formata ili redizajnirani pobunjenik. Ko je Meša Zec?
-Razlika između esencije i egzistencije čini neponovljivi okvir Sveta i Teksta koji ga imenuje, opisuje, razumeva, arhivira i postaje njegov neraskidivi deo. Svaka od nabrojanih funkcija otvara zaseban korpus individualnosti koji ličnost indukuje do samosvesti i epohalnog prepoznavanja. Svako od nas živi prvi i jedini put ali, ne nosi teret zasnivanja iskustva koje ponavlja. Naš donos nije prejudicijelna zaliha iz koje biografija izvlači dobitne oznake kao praznična lutrija. Život je sastavljen od raskoši ponavljanja na jedinstven način. Svaka sličnost sa poznatim likovima je slučajna. Označava fenomen “već viđenog”. Meša Zec je običan do trivijalnosti. Epohe stimulišu buntovnike, apostrofiraju nadarene pojedince. Njegova autentičnost dolazi iz eventualne mogućnosti da u čitaocu probudi strast prema svemu onome što se sudara na granici čulnog opažanja sa istinski preživljenim. Emil Sioran je izrekao ključnu rečenicu: sve što znam sa šezdeset, znao sam i sa dvadeset godina, ali, za pogrešno potrošeno vreme nema povratka. Karakter se ne menja. On se ispoljava u saglasju sa istorijskim okolnostima i razvojem ličnosti. Narativna uzbudljivost sakrivena je u načinu stilizacije poente u duši čitaoca koji otkriva meru hrabrosti likova da ispolje karakter i spreče pogrešan protok vremena. To je Meša Zec.
Kako i na samoj korici Vašeg novog romana ,,Mandat,, , na kojoj stoji i tabla sa nazivom Molerove ulice, kao i natpis znan nam s kraja devedesetih koji potpisuje,,Otpor,, , ,,Gotov je,, , tako i u samom štivu prepliću se i susreću sudbine tragičnih junaka svog vremena. S jedne strane, tu je Moler, sa druge pak imamo i bivšeg predsednika republike, Slobodana Miloševića. Na samom dnu naslovnice nalazi se i fotografija kontejera na kojem je napisano:,,Zabranjeno bacanje žara,,…Šta je pisac hteo da kaže? U kojoj meri je i samo pisanje ove knjige bilo zapravo,,bacanje žara,,?
-Nisam imao nameru da instiranjem na istorijskom ponavljanju izjednačavam likove i značenja. Posebno nisam sklon shematskom mišljenju. U tom smislu, ograđujem se od eventualnih zaključaka da su likovi u romanu isprepletani potrebom interaktivnog dovršavanja. U romanu ne postoji lik predsednika a događaj izručenja samo je simbolički transfer predaje okupatoru. U romanu, na tom mestu sazreva književni junak, Meša Zec, kojem Molerova sudbina i njegova latentna budućnost, bivaju konačno razjašnjene. Svaka druga sličnost ili rad teksta ostaju u zoni lične odluke, samim tim i odgovornosti čitaoca. Inače, ne branim se od mogućih čitanja. Ništa nije po sebi predodređeno. Da sam hteo da uporedim, poistovetim ili da u poenti udružim istorijske likove, to bih izričito učinio. Slažem se sa Vama, sav žar je u pisanju.
Razlika između događaja i doživljaja, situacije i interpretacije ostaje večno otvoreno pitanje. U toj razlici rađa se umetnost i vaskrsava život.
Glavni junak Vašeg romana je umetnik, zapravo student umetnosti koji svoj završni rad o Moleru priprema u vreme neposredno nakon NATO agresije na Srbiju i Crnu Goru. Elan, entuzijazam mladog čoveka koji se odriče komfora koji bi mu obezbedio vođenje očevoglanca pekara zarad nepokolebljive ljubavi prema umetnosti, nastoji da dovede u pitanje i njegov mentor, koji ga ubeđuje da „vreme u kojem živimo samo je po surovosti naklonjeno inspiraciji”, te da „realni prostor na koji umetnost može da računa ne postoji”. Koliko je ova tvrdnja blizu istine? Šta kao stvaralac, književni, muzički, kao umetnik mislite o ovome?
Razlika između događaja i doživljaja, situacije i interpretacije ostaje večno otvoreno pitanje. U toj razlici rađa se umetnost i vaskrsava život. Važno je da se autentičnim konstituisanjem sadržaja na dugi rok brani pojam i obnavlja legitimitet. I kada izlaze jedan iz drugog, i kada se podudaraju, razlika donosi osobenost a pojmovna difuzija prisustvo. Ako nema razlike nema ni umetnosti jer je život, pre svega kao predmet, svaka- ko stariji. Ali ako nema umetnosti, život ne može biti sagledan kao trajanje. Dakle, produžava se samo kao ontološka pukotina koja tone u nihilizam, grob nicu svake kreativnosti. Zbog toga treba braniti razliku između Sveta i Teksta. Najveći neprijatelji života i umetnosti, su oni koji pokušavaju da ponište identitete i svoja ograničenja i mediokritetstvo sakriju u nejasne granice ili u prostore koje volun- taristički označavaju kao ekskluzivne. Lepo je kriviti kifle u tatinoj pekari. Ali mnogo je lepše i uzbudljivije stvarati svoju umetnost o tome.
Fatalnom greškom predaje vatre onima koji je nisu upotrebili da svet zagreju nego da ga sprže, Prometej je poništio učinke herojstva i sveo ih na ugarke gordosti u kojoj i danas umire.
U prilog ograničenjima umetničke slobode „broje” se i reči jednog od junaka koji savetujući svog sina kaže da je njegova dužnost kao umetnika da „problematizuje i optužuje, da sudi, da se bori, ali samo u interpretaciji dela koje stvara”. Da li je nešto tako uopšte moguće, da li se, po vama, pak praktikuje kao vid kompromisa zarad različitih benefita?
Poznata je priča o čoveku koji nije izdržao razgovor sa mudracem jer „savetuje kao otac, a prigovara kao sin“. Svaki stvaralački čin u sebi sažima krajnje pozicije logosa i neizrecivog koje preispoljenu volju za moć sprečava da zagospodari ljudskim svetom. Naime, metafora napetosti oca i sina, otvara prostor nepredvidljivom raspletu koji donosi sklad ili razara sjedinjenje. Glas Radovana Zeca, oca glavnog junaka, ali i glas profesora Filipa Majera, kao njegova terca, zvuče u saglasju uma i razuma prema uvek otvorenom modusu potrebe da se dosegne iskustvo, koju reprezentuje figura sina. Da svaki pojedinac ne bi prolazio Golgotu raspeća, umetnost se bori za povlašćeni prostor u kojem će to učiniti za sve nas. Nema nikakve lične koristi od umetnosti! Oni koji je u tom polju ostvare nisu umetnici nego snalažljivi berzanski agenti na tržištu simbola koji su vrlo slični istinskim umetničkim rezultatima.
Koje danas Petar Nikolajević Moler?
On je danas sve ono što nije bio u svom vremenu: velika, odložena simbolika neostvarenih mogućnosti! Gledano ka pojedincu, mogućnost obretenja, u odnosu na zajednicu, snaga promene ponašanja. Gestovima zasnivamo svrhu. Ali, svrha nije smisao. Bez velike odlučnosti, bez spremnost na sve, bez herojstva i žrtve, nije moguće postizati velika dela, slobodu pre svega. Problem počinje kada u dostignutim rezultatima prestane potreba za ekstremnim osobenostima i kada je potrebno da svrha proizvede smisao. Ako ostane usamljena, nedorasla odlučujućem sjedinjenju sa smislom, epoha se ne javlja kao model uzornosti, ostaje samo činjenica. Moler je u svakom od nas, u onom pokušaju da sličnost sa savremenicima ne shvatimo kao krajnji domet postojanja a da napor promene ponašanja pretvorimo u ideal. Ako je to uopšte moguće.
Nema nikakve lične koristi od umetnosti!Oni koji je u tom polju ostvare nisu umetnici nego snalažljivi berzanski agenti na tržištu simbola koji su vrlo slični istinskim umetničkim rezultatima
U romanu „Mandat” ustali ste protiv postmodernizma. Kažete: „Stvoriti Tekst umesto Sveta. Narativ, Laž koja liči na život, težak i nedostupan, za koji se treba boriti, žrtvovati i postepeno ga dosezati, beskonačno ponavljati laž koja ulazi u Tekst kao utvara u praznu psihu i traje kao odjek ničega u pustoj nigdini. Tekstom tumačiti sva postojanja. Tekstom poništiti iskustvo. Preduzeti sve da u stvarnosti ne ostane ništa što bi moglo da ispuni sećanje. Onemogućiti prošlost i tako konačno jednom zauvek učiniti da nije bilo ono što je bilo. Izmišljati nove reči, nerazumljivim označavati nepostojeće. Ukinuti pojmove i termine a uzdizati kovanice i neologizme.” Imate li nešto da dodate?
U ovom stavu sadržena je sublimirana demistifikacija postmodernizma koji se pokazao kao ideološka, a ne kulturološka pozicija. Naime, postmodernizam je dočekan kao logična, hronološka i preobražajna eta- pa modernizma u trenutku kada Svet više nije mogao da artikuliše efikasan i smislen odnos vrednosti i stvarnosti. Veliki rat objavio je smrt modernizma. Epoha koja ga je omogućila izgubila je poslednji raz- log legitimiteta. Period do sledeće kataklizme poslužio je za rastanak sa paradigmom koja je donela ogromne učinke i ponudila atavističko prisustvo do rađanja drugačijeg modela. Dužnost je nalagala dobro- došlicu. Radoznalost otvoreni um za novum. Međutim, na žive rane Sveta previjen je ideološki Tekst dekonstrukcije kao prva pomoć poljuljanoj veri da je rečnik Sveta izgubljen. On je, međutim, bio ispisan nerazumljivim za nepostojeće kao Manifest globalizma koji ukida, poravnava i obesmišljava. U modernizam su na mala vrata ušli fenomeni koji su ga kao realizovane celine razorili. Postmodernizam je na velika vrata uveo dekonstrukciju zahvaljujući kojoj niko nije mogao da proveri pozicije a uz nametnutu dvosmislenosti značenja ljudskih ge- stova njegovi kreatori uvek su mogli da efikasno kontrolišu pobunu. Udruženi besmisao uništio je modernizam; globalizam je preko ideologije postmodernizma sprečio vaskrsenje smisla. Dekonstrukcija znakova realnosti, preko simulakruma kao ikone postmodernizma, obznanjuju „kraj istorije”. Zaustavno vreme curi.
Da li je to uvod u epohu „zločina bez kazne” u kojoj danas živimo kao nemi i nemoćni svedoci razaranja vrednosti i svega postojećeg demonstracijom bezlične i nezaustavljive sile poništavanja ljudskog iskustva, prava na razmišljanje, propitivanje i glas smisla izvan pobune?
Slažem se, ali mislim da se ne radi o uvodu nego o završnom činu umiranja sveta koji je započeo prometejskim podvigom. Prometej je bogovima ukrao vatru i sebi obezbedio povlašćeno mesto u mozaiku dosega. Fatalnom greškom njene predaje onima koji je nisu upotrebili da svet zagreju nego da ga sprže, poništio je učinke herojstva i sveo ih na ugarke gordosti u kojoj i danas umire. Ko je danas kandidat za ordenje; možda dron koji nije oboren, ili „posthumno” oboreni dron koji je ubio najviše ljudi i razorio najviše dobara? Čovek sigurno nije. Da li će novi svet oblikovati isti oni neljudi koji su spremni da u ime zaštite komada zemlje za koji veruju da im isključivo pripada, ognjem i mačem uništavaju sve pred sobom dok u pauzi ubilačkih pohoda otvaraju ambasade siledžijski otetim vekovnim posedima. Ouod licet Iovi,non licet bovi! Da li oni koji minijature sopstvenih grehova pretvaraju u razloge konačne presude malim i nezaštićenim? Možda oni koji Svet vide isključivo u funkciji krajnje konsekvence sopstvenih poremećaja. Ko ? Ljudi iz zaveta blaženopočivšeg patrijarha Pavla zasigurno neće. Ne mogu da se otmem utisku da je energija dekonstruisanog znaka realnosti ugasila svetlost celine i istine, pomračila razum, poništila iskustvo i iz života zauvek proterala zdravu pamet koja, uprkos svemu, vidi besmisao i ostaje potpuno nemoćna da bilo šta učini.
Pišete, dakle, deo ste srpske književnosti. Da li vas pogađa stanje u kojem dominira odsustvo kriterijuma i prisustvo voluntarizma, da li se osećate izmeštenim iz duhovnosti i tvrdo pozicionirani na tržište napisanih proizvoda pod dejstvom zakona koji nemaju književno poreklo?
Učešće u javnom razgovoru već dugo nije oslonjeno na kompetenciju i relevanciju. Svoje knjige video sam kao retke povode da u njemu učes- tvujem. Nisam se koristio tim prilikama da popra- vljam nedostatke u pisanju nego sam iznosio princi- pijelne stavove. Odustao sam od takvih skrupula. Pišem zato što moram da pišem. Sve više i dublje osećam povezanost i pripadnost sa rodom i duhovnom i književnom baštinom. Međutim, sve manje želim da budem deo vremena u kojem pišem. Znam da je to nemoguće i na izvestan način nezrelo. U pravnoj nauci postoji aksi- om koji zabranjuje raspravu o notornim stvarima. Stanjeu našoj književnosti je jedna od tih stvari.
Čemu se nadate u vašoj književnosti i našem životu?
Pojednostavljenju. Preučio sam a nisam postao bolji. I moje pisanje je takvo, opterećeno znanjem koje nadima. Moj pradeda koji je poginuo u Velikom ratu bio je nepismen. Ne mislim da je dobrovoljno zalaganje života dokaz vrline. Posebno u okolnostima rata. Poverenje u ljudskost donosi više od bilo kakvog znanja. Tome se nadam. Krajnji oblik epistemiološkog otuđenja je veštačka inteligencija. I pored savršenosti tog izuma, aktivira ga onaj ko je sve to smislio. Veštačka inteligencija mu ne može doneti željno očekivani konačni bilans pohlepe, kao ni spasenje duše. Izgubljeno poverenje u ljudskost može. Jer čovek nije zver i kada, kao u našem vremenu, čini nepojamna zverstva. Nadam se da ću i ja i naš svet povratiti poverenje u ljudskost.
Izvor:https://www.pecat.co.rs/2024/03/zustavno-vreme-curi/
