Matrica koju danas vidimo na delu, a u kojoj se najpre srpsko, pa istorijski posmatrano samo malo kasnije i sve rusko proglašava za nepoželjno, varvarsko, divljačko, okrutno, nasilno i nedostojno modernog sveta prisutna je odavno.
AUTOR: Igor Milosavljević
U toj vatikansko – jezutskoj matrici srpska vladarska loza Nemanjići, definitivno jedna od najuglednijih, najduhovnijih i najbogatijih evropskih porodica predstavlja se za genocidnu. Navodno su činili Srbima taman isto ono što i ustaše polovinom 20. veka: ubijali, pokrštavali, raseljavali. Izmišljaju se jednako njihova navodna koketiranja, pa čak i katolička krštenja i krunisanja. O članovima te porodice govori se kao o potpunim varvarima kojima nije strano da oslepe svoje sinove, da se žene devojčicama, falsifikuju novac, osvajaju tuđe teritorije, ugnjetavaju na razne načine ljude, jednom rečenicom oni se uglavnom predstavljaju kao bezobzirni tirani, prostaci i divljaci kako su uostalom i prikazani u, ako mene pitate, sramnoj srpskoj seriji Nemanjići.
Ko to izmišlja, ko to piše i gde to piše?
Piše u navodnim papskim pismima, inače reč je o definitivno najfalsifikovanijim istorijskim dokumentima ikada, zatim u raznoraznim beleškama zapadnjaka koji uglavnom nisu bili svedoci događaja, a njihove već sumnjive beleške su dodatno prošle redigovanje i dopisivanje od strane Jezuita. Logično da oni koji su falsifikovali istoriju čitavog jednog naroda ( srpskog) koga doseljavaju iz nekakvih ukrajinskih močvara na Balkan u 6. i 7. veku, oni koji su potom izmislili pojam Sloveni, nemaju ikakav problem da izmisle šta god je potrebno za vladare našeg naroda i da to potkrepe nekakvim istorijskim izvorima u kojima prepravljanje samo jedne reči može promeniti suštinu i takvih primera ima mnogo. Matrica falsifikovanja i izmišljanja najgora je i najcrnja baš prema onima koji su najviše uradili i doprineli razvoju srpske države u teritorijalnom, duhovnom smislu i svakom drugim smislu, pa se među Nemanjićima, najstrašnijim prikazuju obnovitelj srpske državnosti Stefan Nemanja, potom kralj Milutin i car Dušan.
I kao što rekoh na početku matrica se istorijski vrti tako da se samo nešto kasnije slična, gotovo identična priča pakuje i ruskim vladarima, konkretno ovde mislim na ruskog cara Ivana Četvrtog kome je tendenciozno od Jezuita izmišljen i dat a inda i nemilice rabljen, dok to svi nisu zapamtili, nadimak Grozni i to u izrazito negativnom kontekstu, potpuno suprotno duhu tadašnjeg vremena. Ovde treba, pre svega, reći da je zaista došlo vreme i da bi bio red da i Rusi konačno priznaju ono što više čak nije ni tajna, da je Ivan Vasiljevič nazvan Grozni srpskog porekla i po muškoj i po ženskoj liniji, te da je zapravo u krvnom srodstvu sa srpskom porodicom Nemanjić, a kome trebaju izvori za ove tvrdnje, može ih lako pronaći na internetu, jer je reč o vrlo ozbiljnim genealoškim dokazima koje je izneo magistar istorijskih nauka Dejan Tanić iz Istorijskog arhiva u Jagodini, koji je ujedno i preveo na srpski delo Vječeslava Manjagina „Apologija cara Groznog”. Pored ostalog iz ovog dela a i drugih ovde nenavedenih, saznajemo da je Ivan Grozni, očigledno svestan svoga porekla, uzeo “Žitije Svetog Save” za vlastitu normu.
Tako nastaje knjiga „Letopisni licevoj svod”, ruski carski letopis i najveći književni poduhvat u Rusiji tog doba, u kome je sva pažnja usmerena na lik i delo Svetog Save, događaje oko Kosovskog boja i Srbe uopšte. Želja Ivana Četvrtog bila je da se u letopisu nađu žitija i drugih srpskih svetitelja, jer su oni na tadapnjem ruskom dvoru bili izrazito poštovani o čemu govori podatak da su u Arhangelskom saboru Kremlja živopisana četiri obrisja koja ne pripadaju Rusima od kojih su tri posvećena Srbima i to Svetom Simeonu, Svetom Savi i knezu Lazaru. O svakoj vrsti pomoći Hilandaru koju je godinama upućivao Ivan. Četvrti je već više puta rečeno od strane raznih autora i verujem da je to poznato mnogima.
Ono što se izvesno može reći o Ivanu Četvrtom nazvanom Grozni jeste da je bio jedan od najobrazovanijih ljudi svoga vremena, da se u njegovo vreme Rusija nalazila na vrhuncu vojne i ekonomske moći. Izgradio je više od 150 novih gradova i utvrđenja, izvršio sudsku i prosvetnu reformu, pokrenuo štampanje knjiga, formirao prvu regularnu vojsku. Rusija se tada prostirala od Buga do Tihog okeana. Ivan Grozni, dakle, uvećao je teritoriju Rusije dva puta a u vreme njegove vladavine broj stanovnika Rusije se uvećao za gotovo polovinu. Zanimljivo, Petra Prvog koji je vladao Rusijom sto godina kasnije nazvali su Veliki i Dobrotvor i to verovatno isti oni koji su i Ivanu Četvrtom dali nadimak Grozni, iako se u vreme Petra Prvog Velikog broj stanovnika Rusije smanjio za 40%.
Ivan Grozni je bio muzički obrazovan, malo se zna da je komponovao crkvene himne, dakle istinski pravoslavac posvećen veri koji je do detalja poznavao pravila crkve, a uz to i podatak da je izgradio oko 100 pravoslavnih hramova. O njemu su ispevane silne pesme u ruskom narodu koje veličaju njegovu pravednost, pravičnost i doslednost. Ruskom narodu očigledno on nije bio grozan.
Pa zašto je onda Ivan nazvan Grozni i ko ga je tako nazvao?
Možda je nadimak dobio zbog toga što se kao što to zapadnjaci, odnosno bečko-berlinska istorijska škola govori i za srpskog cara Dušana “samovoljno” krunisao za cara. Možda zato što je nadimak nasledio od prethodnika, možda zato što su mu oči bile “grozne” odnosno kod neprijatelja izazivale strah, možda zato što je boljarima u Rusiji tada bio grozan, a možda samo zato što je u vreme kada se rodio napolju bilo strašno ili grozno nevreme. Svakako da su forsiranju nadimka grozni i njegovom stavljanju u negativan kontekst najviše doprineli poznati jezuita i papin izaslanik Antonio Posevino i nemački agent Hajnrih fon Štaden, zakleti neprijatelji cara Ivana koji su i smislili te proširili priču o navodnom sineubistvu koje je izvršio Ivan Grozni u navodnom nervnom rastrojstvu, slično kao što je osmišljena priča o oslepljivanju sina srpskog kralja Milutina, Stefana, kasnije nazvanog Dečanski, za koga se ispostavilo da i nije bio slep, kao što se za sina Ivana Groznog jednako ispostavilo da nije ubijen tupim predmetom kako je zapisano od nekoga ko nije bio svedok događaja, već da je otrovan, verovatno živom.
Klevetanju prvog ruskog cara, posebno u ruskoj javnosti, doprineo je istoričar Nikolaj Karamazin otvoreno prozapadno opredeljen a koji je očigledno izmišljenu priču smestio i u udžbenike istorije. U vreme komunizma, najpre je 1944. po nalogu Staljina snimljen iznenađujuće veran film o životu i delu Ivana Groznog, koji je i prikazivan odmah po okončanju rata, ali se zato posle smrti Staljina u Sovjetskom Savezu 1958. stvar preokrenula, te je snimljen i prikazan još jedan, drugi film o caru Ivanu Groznom a u kome je za razliku od prvog, on prikazan u divljačko – tiranskom kontekstu. Jasno je posebno posle događaja u poslednjih nekoliko meseci vezanih za Rusiju da budući da se Ivan Grozni suprotstavljao evropskoj politici, to ga je učinilo glavnim neprijateljem navodnog„civilizovanog sveta”, kako to kaže Manjagin, a to možda najbolje dokazuje činjenica da su u njegovo vreme, opet slično današnjim događanjima, Rusiji uvedene prve ekonomske sankcije sa zapada. Ruski istraživač kulture koji je završio Lenjingradski institut Vječeslav Manjagin upoređujući brojke i datume veoma uverljivo dokazuje da su gotovo sve strašne optužbe protiv Ivana Groznog bile zapravo neverovatne izmišljotine, apostrofirajući pogrom pd 10. 000 ljudi koji se Ivanu stavlja na dušu, a za koje je ispitivanjem kasnije jasno utvrđeno da nisu ubijeni već da su umrli od kuge. Manjagin ističe da je epoha Ivana Groznog predstavljala stvaranje moćne velikoruske pravoslavne imperije i objedinjujuće nacionalne ideje, a što se, dodao bih, očigledno nije svidelo zapadu i pre svega Vatikanu i Nemačkoj. Narod ruski nije trpeo, nego je cenio i voleo Ivana Četvrtog, o čemu svedoči i podatak da su sve do 1917. godine na njegov grob u Kremlju dolazili obični ljudi, simbolično moleći za pomoć i pravednu presudu zaključuju i naš pomenuti magistar istorije Tanić i Manjagin.
I kao što Dušan nije ni samovoljnik, ni okrutan, ni silnik kako su ga predstavljali, tako ni Ivan nije Grozni ili možda jeste, ali samo za neprijatelje ruske države. Za Ruse je car Ivan osnivač, obnovitelj i pre svega častan, pravednik i vernik kao što je za Srbe to isto car Dušan. Zanimljivo i Dušan Silni i Ivan Grozni slično su skončali misterioznom smrću koja je imala slične manifestacije a došla je ničim najavljeno i u oba slučaja u najboljim životnim godinama, te se povezuje, opet u oba slučaja, sa trovanjem.
Konačno sa današnjeg aspekta posmatrano, za Ruse je Putin baš ono što jeste i Ivan Četvrti, kao što je to isto i za verovatno 90 % Srba, a za zapad je Putin taman isto ono što su bili i Dušan Silni i Ivan Grozni, dakle Putin “grozni”.
IZVOR: Pametnik
Oreuzeto sa: https://naukaikultura.com/falsifikati-protiv-srba-i-rusa-od-nemanje-do-ivana-groznog/
