Piše: dr Srđa Trifković

Treba, ipak, haškom sudu biti zahvalan za oslobađanje Gotovine i Markača. Time je konačno lišena svakog kredibiliteta ne samo ta institucija, nego i njeni beogradski apologeti, drugosrbijanski korifeji samomržnje. Trajno su sa dnevnog reda skinute tlapnje o suočavanju sa srpskim gresima i krivici, pokajanju, izvinjenju i pomirenju. Sada je i poslednjem čitaocu Blica i gledaocu Javnog servisa jasno da je svaki pobornik saradnje sa haškom inkvizicijom ili vucibatina ili ludak. I to je nešto…

Pre skoro 12 godina, u tekstu objavljenom u prvom broju Geopolitike, napisao sam da „moralnost u ideološkoj paradigmi savremenog Zapada nije više funkcija objektivnog ponašanja datog činioca. Ona postaje potpuno zavisna od položaja svakog pojedinačnog aktera na unapred zacrtanoj skali ideološkog vrednovanja“.

Oslobađajući hrvatske generale Gotovinu i Markača svake krivice za tragična zbivanja iz leta 1995, Međunarodni krivični sud za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji dao je konačnu potvrdu navedene tvrdnje. Posle kraha krvavog cinizma u ime dijalektičkog progresa čovečanstva, dobili smo liberalni cinizam pod maskom univerzalnih ljudskih prava. U Hagu je 16. novembra 2012. otpevana posthumna oda Novog svetskog poretka crveno-crnim totalitarizmima XX. veka.

Aleksandar Solženjicin svojevremeno je opisao Čeku kao jedinu kaznenu instituciju u istoriji ljudskog roda koja je u istim rukama spojila istragu, optužbu, hapšenje, saslušavanje, suđenje i izvršenje kazne. Operativci Feliksa Đeržinskog imali su na raspolaganju ničim sputane instrumente prinude, od zatvora neograničenog trajanja (bez suđenja, naravno), do metka u potiljak. Optužbe su bile ideološki motivisane, a ishod postupka unapred zacrtan, u zavisnosti od političkog profila optuženog, a ne od njegovih stvarnih postupaka.

Solženjicinov citat datira iz vremena kada još nije bio stvoren Haški tribunal. Sada u istoriji imamo ne jednu, već dve institucije sa navedenim atributima. Taj tribunal vazda je bio ilegalna tvorevina, stvorena u cilju pružanja kvazipravnog pokrića bezakonoj balkanskoj politici, koju na ovim prostorima još od ranih 90-tih vode zapadne sile predvođene SAD. Ilegalnost tog suda datira od samog njegovog nastanka. On je stvoren Rezolucijom 827 Saveta bezbednosti UN od 25. maja 1993, a ne odlukom Generalne skupštine, koja bi ga učinila legalnim. Politička svrha jasna je i iz dosadašnje prakse: od orvelovske, na milion Srba primenjive formule „zajedničkog zločinačkog poduhvata“, preko etničke disproporcije u optužnicama i presudama – hiljadu godina robije Srbima, a manje od stotinu krivcima za zločine nad Srbima – do skaradnih presuda u slučajevima Gotovine i Markača, Ramuša Haradinaja, Nasera Orića i Rasima Delića.

Haški naslednici Čeke uzdaju se ne u snagu zakona, već topuza, pa su im i tragovi tome shodni. U proleće 1999, kada su se čuli zahtevi da Tribunal povede istragu protiv lidera zemalja-članica NATO zbog vođenja ilegalnog rata protiv Srbije, portparol zapadne alijanse Džejmi Šej odbacio je takve sugestije podsetivši nas da Tribunal postoji političkom voljom NATO sila. Sami tvorci haškog suda vazda su ga videli kao oruđe političke volje zapadnih sila. Autor nacrta povelje Tribunala Majkl Šarf tako je još pre 17 godina istakao da je „u očima američke administracije Tribunal korisno oruđe politike i jako propagandno sredstvo, jer će optužnice imati za cilj da izoluju nepoželjne lidere i da jačaju međunarodnu političku volju da se upotrebe ekonomske sankcije ili sila“. Praksa je Šarfu dala za pravo.

Treba, ipak, haškom sudu biti zahvalan za oslobađanje Gotovine i Markača. Time je konačno lišena svakog kredibiliteta ne samo ta institucija, nego i njeni beogradski apologeti, drugosrbijanski korifeji samomržnje. Trajno su sa dnevnog reda skinute tlapnje o suočavanju sa srpskim gresima i krivici, pokajanju, izvinjenju i pomirenju. Sada je i poslednjem čitaocu Blica i gledaocu Javnog servisa jasno da je svaki pobornik saradnje sa haškom inkvizicijom ili vucibatina ili ludak. I to je nešto…