Te 2007. mnoge delove Srbije i Evrope pogodile su poplave i požari, vođeni su pregovori o budućem statusu južne srpske pokrajine Kosovo i Metohija, Marija Šerifović pobedila je na „Pesmi Evrovizije”, najveće svetske novine pisale su o „srpskom teniskom čudu”, plivač Milorad Čavić osvojio je dve zlatne medalje na Evropskom prvenstvu i počela je da izlazi Nacionalna revija „Srbija”… Tako nekako će buduće hronike pamtiti godinu koja nas upravo napušta. (NR, „Reč pre”, decembar 2007)
MITROPOLIT CRNOGORSKO-PRIMORSKI JOANIKIJE
I ljepota i dobrota
Čitajući i razgledajući Nacionalnu reviju „Srbija” možemo se upoznati sa prirodnim ljepotama Srbije, sa njenim bogatim duhovnim i kulturnim nasleđem, sa ličnostima iz njene prošlosti i sadašnjosti koje su svojim vrlinama i djelima zaslužile često pominjanje i trajno pamćenje.
Sposobnost uočavanja ljepote u njenim neprebrojnim izrazima je veliki Božji dar, a još veći umjeti i znati ljepotu približiti i dati ljudima. Ova revija, nadahnutom riječju i umjetničkom fotografijom, dostigla je antički ideal kalokagatije u kojem se poistovjećuju i prožimaju ljepota i dobrota, a one u svom tainstvenom sadejstvu ispunjavaju smislom ljudski život.
Srbija se u svom dosadašnjem djelovanju otkrila kao uporno traganje za smislom sa izvanrednim postignutim rezultatima. Njenom požrtvovanom uredništvu srdačno čestitamo na dosadašnjim uspjesima sa željom da ga Božja milost osnaži za dalji plodonosni rad.
AKADEMIK PROF. DR DRAGAN NEDELjKOVIĆ (1925–2015), SLAVISTA
Lek i ohrabrenje
Situacija je toliko teška da mi nemamo prava na pesimizam. Nacionalna revija „Srbija” podseća na temeljne i drevne vrednosti čiji smo mi čuvari. Naše vrednosti. Naše manastire, naše stare gradove, naše prirodne lepote koje često ostaju skrivene i nama samima (kao Uvac), naše prijatelje (kao što je bio ruski konzul Ščerbina kome je upravo podignut spomenik u Kosovskoj Mitrovici). To je jedan časopis raskošan u svakom pogledu. Ilustrovan izvanredno, sa isto takvim tekstovima. Ja sam tu pisao, u novom broju, o našim prijateljima koje ponekad olako zaboravljamo. Treba da se ugledamo na narode koji svoje velike prijatelje, one što su im pomogli kad je najteže, upisuju zlatnim slovima u svoj kalendar.
Naš srednji vek, kao i neki drugi periodi naše istorije, dragoceno su nasleđe, „velika svetlost”. Imamo spomenike iz tog razdoblja, ne previše, ostatke ostataka, i to utoliko više treba čuvati, na to ukazivati i domaćima i strancima. To su ognjila i ognjišta našeg duha, naše kulture. Propadaju ne samo mali narodi, nego i veliki ako su zaboravni. Jedna od važnih uloga Nacionalne revije „Srbija” da Srbima ne dopusti dalje zaboravljanje; da iz zaborava probudi vrednosti koje su tamo već potonule. Čak i ako smo privremeno izgubili teritorije i državu, duh i duhovni prostor ne smemo izgubiti.
Vidite, ovde, na trgu u centru Beograda, danas se deli Nacionalna revija, puno je ljudi došlo po ovoj golomrazici. Deli se kao nafora, kao lek. I treba. Zasuti smo crnom i žutom štampom koja nam truje svest i zagorčava život. A Nacionalna revija je lek i ohrabrenje.
(Beograd, Knez-Mihailova, 4. januar 2008)
MILOVAN VITEZOVIĆ (1944–2022), KNjIŽEVNIK
Najsrpskiji
Nacionalna revija je časopis koji se ne stidi Srbije i zbog kojeg se Srbija nikada neće postideti, nigde. Naprotiv. Mi ga pravimo s krajnjom odgovornošću i prema narodu i prema samoj Srbiji. Časopis predstavlja istovremeno lepote Srbije (duhovno-kulturne i prirodne) i sudbinu Srba. Nije lako ocenjivati nešto u čijem nastajanju učestvujete. Verujem da neću preterati ako kažem da je ovo najsrpskiji časopis danas.
(Beograd, Knez-Mihailova, 4. januar 2008)
DRAGAN DAVIDOVIĆ, ISTORIČAR
Enciklopedija svetle Srbije
Kada su prije dvadesetak godina direktor i glavni urednik Mišo Vujović i saradnici osmišljavali Nacionalnu reviju „Srbija”, uspostavili su pravila od kojih ni poslije stotinu brojeva nisu odstupili. To je po sebi poduhvat.
Prvo, srpske zemlje i srpski narod biće predstavljeni kroz lijepe priče o ljudima, institucijama, geografiji, kulturi, istoriji, religiji, jednom rječju o ljepoti i dobroti. Ali ne zato što ne postoje priče o crnoj strani medalje, već zato što je crno ovladalo svim porama našeg života. Zato je uveden stav da je najmanje dobro i lijepo jače od najvećeg i najružnijeg zla.
Drugo zlatno pravilo Nacionalne revije bilo je da se zadrži ćirilica, srpski jezik, srpska istorija, teme o pravoslavlju, srpska kultura i simboli. Naravno, da bi i drugi znali šta je to „lijepo lice Srba”, Revija je prevođena na engleski jezik, jedno vrijeme i na ruski.
Štampa, fotografije i tekstovi morali su biti na najvišem nivou.
I, evo, ta pravila u ovih sto brojeva ne samo da se nisu mijenjala već su se iz broja u broj poboljšavala. To zasigurno znači da će Nacionalna revija „Srbija” ući u istoriju srpskog izdavaštva, ali ne samo kao bibliografska jedinica, nego i, zajedno sa svojom prebogatom arhivom, zaštićeno kulturno dobro srpskog naroda. Uostalom, u pitanju je svojevrsna enciklopedija dobre i lijepe strane Srbije.
(Banjaluka, 19. septembar 2023)
DRAGAN HAMOVIĆ, KNjIŽEVNIK
Izvor pokretačkih snaga
Samopouzdanje je uslov opstanka i trajanja. Koliko je samo otrovnih i ubilačkih reči usmereno na pojam Srbije, da u nama poništi što već nije uništeno. Koliko smo sami, s uverenjem da tako postajemo otvoreni duhovi, svoje nedostatke i zaostatke uveličavali do mere do koje to niko razuman ne čini. Koliko puta smo, zagledani u daljine, previđali divote nadomak ruke. Koliko snage potrošismo da naličimo na druge, da postanemo drugi – a da nismo prethodno ni pokušali da sebe bolje upoznamo. „Tvoje su svetlo ime brisali, / Da ne znaš ko si među drugima”, pevao je gorko osvešćeni, pozni Dučić. Uz neke endemske odlike, nisu naše mane ni manje ni krupnije nego u drugih naroda. Ali, treba sebe najpre upoznati pa sameravati sa drugima.
Unikatni poduhvat kao što je revija Srbija predstavlja sadržaje našeg života, prirodne sredine i raznovrsnog stvaranja, savremenosti i povesti. Tekstovima i raskošnim foto pričama, približava nam našu bolju, ali verodostojnu stranu. Tačnije, bolju stranu našeg zajedničkog profila, naše kulturne tragove ili bogomdane lepote naših zemalja. Zarad jačanja samopouzdanja i samosvesti. A oni su na neprestanom udaru globalnih, dirigovanih oluja obrušenih na tekovine ljudske akcije i kreacije.
Ne znajući ili ne mareći ko smo, pristajemo na ono što drugi kažu da jesmo.
Prilozi u reviji Srbija otvaraju nas i pred nama i pred onima koji su spremni da nas vide u realnijem osvetljenju. Sagledati pojave i ljude sa afirmativne strane, onoliko koliko ima za to pokrića. A pokrića ima, još uvek, jer duh gradilački, duh samopotvrđivanja nije lako razoriti, takav duh uvek nekako nadjača. Na toj misli, čini mi se, opstojava misija saradnika revije Srbija. Ovakav poduhvat takvog je značenja da bi trebalo da stekne odgovarajuću i bezuslovnu podršku nosilaca naše kulturne diplomatije. Meni samom, zahvaljujući pitanjima urednika Branislava Matića, bila je pružena prilika dublje da razgrnem svoje autorske i životne podsticaje. Tako su delovi iz razgovora za Srbiju, donekle izmenjeni i dopunjeni, preneti u autofikcijski roman Rod oraha koji mi je pričinio lepa iskustva i čitalačke odjeke. Ali, trebalo je prvo zadobiti impuls. Valja se najpre pokrenuti, prema sebi kao svom cilju. Nacionalna revija Srbija zapravo i predstavlja postojani izvor pokretačkih snaga potvrđivanja u doba opšte vladavine negacije.
MIKAN ANIČIĆ, SLIKAR
Za opštu stvar
Postoje nacije i zemlje čija je intelektualna elita dovoljno svesna i samovoljno upregnuta u očuvanje svih nacionalnih vrednosti i njihovu afirmaciju na svetskoj duhovnoj sceni.
Jedna od takvih nacija i zemalja je i Francuska, u kojoj živim skoro četiri decenije. Francuzi to čine uz pomoć svih sredstava javnog informisanja, potpomognutih i velikim izložbenim manifestacijama.
Takvo nesebično požrtvovanje za opštu stvar nalazimo u XV veku u Italiji, kada se jedna porodica u Firenci, na čelu sa Lorencom Medičijem, okružuje najuzvišenijim stvaraocima toga doba, kakvi su Leonardo da Vinči, Mikelanđelo, Sandro Botičeli, Andrea Verokio, kao i filozofima koji su bili nosioci ideje o ponovnom rađanju velike umetnosti i sjedinjenju Platonovih učenja sa hrišćanstvom. Sličnu pojavu u istom periodu vidimo na severu Italije, u Milanu. Opet jedna porodica, na čelu sa milanskim vojvodom Ludovikom Sforcom, angažuje za svoje potrebe i opšte interese najvećeg genija svih vremena Leonarda da Vinčija. Taj isti Ludoviko Sforca, budući da je bio duboko svestan značaja i vrednosti Leonarda, izrekao je jednu nepobitnu planetarnu istinu: „A možda će pored imena Leonarda da Vinčija biti pominjano i ime Ludovika Sforce.”
U našoj malenoj Srbiji takav podvig čini Nacionalna revija „Srbija”, časopis osnovan pre sedamnaest godina s ciljem da jednim orijaškim zamahom predstavi svetu sve duhovne, istorijske i kulturne vrednosti naše zajednice. I ne samo njih već i našu ekonomiju, zdravstvo, sport, graditeljstvo, pa sve do turističke ponude tipične samo za naše podneblje.
Zahvaljujući izvanrednom intelektualnom potencijalu uredništva Nacionalne revije „Srbija”, mi danas imamo retkog poslenika na svetskoj duhovnoj mapi koji raznosi istinu i otkriva najuzvišenije vrednosti našeg naroda.
Osećam se otmeno i počastvovanim pripadnikom svog naroda kada imamo takav časopis koji po najvišim svetskim kriterijumima predstavlja svetu naše stvaralaštvo, našu baštinu i lepotu, napokon i našu istinu.
NAĐA TEŠIĆ (1939–2014), PISAC
Oni su moja Otadžbina
Davno sam otišla i daljine su učinile svoje. Pomišljala sam da moja zemlja postoji još samo u mojim sećanjima. Da je ono što danas znamo pod tim imenom nešto sasvim drugo. A onda je, devedesetih, moj narod izronio preda mnom sa svim svojim unutarnjim prostranstvima. Iako (posle tog strašnog XX veka) mali, izranavljen i desetkovan, tada jedini na svetu imao je smelosti da pred imperijom zla ostane na nogama, ne obori pogled i da kaže svoje ime. Da stane na svoj prag i izgovori: „Ovo je moj dom. Možete doći kao gost, kao prijatelj, uvek ovde možete naći utočište. A na silu možda možete ući, ali nećete izaći.”
Bila sam potresena tim poznim susretom sa svojim narodom, sa sobom. Drevni borac za pravdu i Bog iz njegove himne još su bili živi. Tada sam uspostavila kontakt sa Banetom. Iznenadio me je taj jezik, ta mirna samosvest, ta poezija. Shvatila sam: on zna. I neverovatno dobro to nosi. Ja sam na univerzitetima po svetu, i na najdaljem Zapadu i na Dalekom Istoku, predavala filmsku režiju i scenario, francusku književnost i akademsko pisanje, a on je meni, koja sam godište njegove majke, predavao metafiziku Otadžbine i Hristovu duhovnu revoluciju. Dala sam neobičan intervju-mozaik za Banetov časopis. Tvrdoglava, kakva umem da budem, insistirala sam na sto sitnica. On je bio fini, gospodstven, ali nije uzmicao. Sve je bilo po njegovom. Što je najvažnije, kad je izašlo videla sam da je on u pravu. To je verovatno moj najbolji intervju.
Nacionalna revija je moja prava Srbija. Moja „vlada u otadžbini”. Moj pozni mir i moja nada, posle svega. I nije stvar u geografiji, u prirodnim lepotama i turizmu. Toga, ipak, imaš svuda. Stvar je u najdubljim kodovima koji iza toga stoje, u arhetipu i vidu. U plamenom srcu čoveka.
(Njujork, 2012)
LjUBIVOJE RŠUMOVIĆ, PESNIK
Mont Everest
Dragi moji „Nacionalisti”, čestitam vam osvajanje STOTOG „revijalnog” Mont Everesta, u ime krsta časnog i slobode zlatne, a sve na polzu naroda srpskog! Računao sam da pre vas osvojim stotu, ali sebe tešim, i gordim se, da i osamdeset pet nije malo! Pa obećavam da ću se i dalje truditi da vas stignem! Mada i ovako, gledajući vas u leđa, uvek osetim zadovoljstvo kad mi dopadne ruku vaša Revija!
Pozdrav od srca,
Ršum
SANDRA GAGIĆ, PREVODILAC
Ipak je moguće
Stotinu pažljivo klesanih kamenova, lagano i temeljno slaganih petinu veka, grade stvarnost koja daleko prevazilazi nametnute nam obrasce realnosti i svakodnevne pljuskove beskorisnih informacija. Svet u kome živimo, modelovan na temelju broja klikova, informacije koje se pojave, izazovu kratkotrajne intenzivne reakcije, i zaborave odmah nakon pojave novih sličnih informacija, nisu jedino što imamo. Postoji i nešto mnogo dublje, šire i više od toga. A postoje i mediji koji dotiču tu drugu, dublju i širu stvarnost, u kojoj imamo vremena i da zastanemo, pročitamo, promislimo, shvatimo suštinu. Mediji koji umesto apokaliptičnih vizija bliske budućnosti, sreće koja se zasniva samo na besomučnoj kupovini i posedovanju materijalnih dobara, crnim hronikama sa detaljno opisanim događajima, zaziranju od drugih ljudi i usamljeništvu, prikazuju budućnost koja se temelji na znanju, učenju, rodoljublju, ljubavi prema bližnjem, zajedništvu. Takav je i ovaj naš: Nacionalna revija „Srbija”. Njegovi uvodnici blistava su svetlost i vodilja u gustom mraku u koji smo skliznuli ni sami ne znajući kako, ni u kom trenutku nam se to dogodilo, a razgovori i priče o velikim pesnicima, piscima, slikarima, vajarima, vojskovođama prenose nam optimizam i nadu da je ipak moguće menjati svet i da sve zavisi od svakoga od nas.
Mi smo se tokom ovih dvadeset godina menjali, učili, zaboravljali, novi životi su dolazili na svet, mnogi nas zauvek napustili, ali ono što smo izgradili sa stotinu kamenova postojano stoji i sa svakim novim kamenom sve je čvršće.
JOVAN PEJČIĆ, ISTORIČAR KNjIŽEVNOSTI, KNjIŽEVNI KRITIČAR
Identitet kao vrednost
Ime je znak, štit, glas – simbol. Znak: da krsti i omeđi, štit: da brani i čuva, glas: da zna (pamti), vaspostavlja (potvrđuje), gradi i razvija (otvara za sutra) – simbol: da izrazi temelj u njegovom jedinstvu neprolaznih i nesvršivih pojedinačnosti i svenarodnih težnji.
U istorijskome, geografskom, rasnom, verskom, duševno-duhovnome, naučnom, umetničkome…, u opštem meta-fizičkom poimanju i svesti našeg naroda, takvo ime je – Srbija.
Povest srpske periodike osvedočava to na sebi svojstven, dostojan način. „Srbija” je početno ime njenoga rađanja i trajanja do danas: prvi naš revijalni časopis je – Slaveno-serbskij magazin (1768), prvi hronikalni list – Serbskija povsednevnija novini (1891). Od tog starog doba do juče, pokrenuli su Srbi, na stranom tlu i u svojoj zemlji, na svom i tuđim jezicima, više od 250 glasila sa srpskim pozivom u naslovnom nazivu.
Među njima je Srbija: nacionalna revija (2007).
No, osim što je dete svoje epohe i, kao takva, slika živoga nacionalnog a odraz svetskoistorijskog duha, sadašnja Srbija se od magazina, almanaha, zabavnika, cvetnika, revija prethodnih vremena razlikuje još po tome što uporedno, u nepromenjenom vidu, izlazi i na dva inostrana jezika, ruskom i engleskom.
Nema sumnje, vredno je svake pohvale ovo nastojanje da se i okolnim narodima, da se svetu u celini, Srpstvo i država Srbija prikažu u njihovoj geoistorijskoj, materijalnoj i kulturnoj, civilizacijskoj sveukupnosti.
Ideja o tako širokom predstavljanju vlastite nacije nije, uostalom, od juče. Štaviše, stara je koliko i srpska periodika: u „Predisloviju” jedinoga broja Slaveno-serbskog magazina urednik Zaharija Orfelin, izloživši prethodno sadržinski i grafički plan časopisa, naglašava da je sveobuhvatni temelj njegovog preduzeća „opšta korist” srpskih i inih čitalaca.
Srodna, ako već ne istovetna prosvetiteljska volja, što je plod novih prilika, prožima, nepuna dva i pô veka kasnije, osnivačke tekstove Nacionalne revije „Srbija”: njeno će, prema urednicima, biti da „spoji vreme za nama sa vremenom sadašnjim i vremenom koje dolazi”, da u pokolebanim svetskoistorijskim okolnostima sledi „nalog ’duha vremena’ danas i ovde”, da uobliči „jedno novo kolektivno prepoznavanje – u duhovnosti, kulturi, tradiciji” (Mišo Vujović), da, pored ostalog, obeležava i naznačuje veliki nacionalni put „povratka sopstvu”, da srpski svet iznova navikne „na sopstveno državno ime”, na „emocionalno poistovećenje sa sopstvenim simbolima”, da nas uči da „prepoznajemo ono pozitivno, dobro i lepo u svojim sopstvenim životima, gradovima, na ulicama i trgovima, u zdanjima, na licima ljudi koje svakodnevno srećemo”, da, najkraće, bude slovo „ocelovljene Srbije” (Branislav Matić).
Devedeset devet brojeva Nacionalne revije „Srbija”, za sedamnaest godina njenog izlaženja, nesvakidašnji su dokaz da navedene programske reči nisu bačene u vetar. Naprotiv, bogatstvo i raznovrsnost sadržaja: antropoloških, istorijskih, etičkih, estetskih, psihosocijalnih, ličnosnih…, bez izuzetka praćenih likovnim i foto-prilozima vanredne izražajnosti i lepote, pri svem drugom: sadržaja i priloga istrajno biranih ne po suprotstavljanju ili polemičnosti već za afirmisanje istina o Srbiji i vrednosti same Srbije – čini i traži da se stotom broju (broj 100 je, simbolički i mistički, po sebi jedan poseban mikro, to jest makro-kosmički entitet) priđe kao emanaciji one oslobađajuće, vekovečne misli – koja kaže da u ljudskom življenju na zemlji do stvarnoga smisla postojanja, rada, stvaranja dolaze samo pojedinci, samo narodi jasne i duboke svesti o svome individualnom, o sopstvenome nacionalnom identitetu.
Prva i najveća vrednost slavljeničke revije Srbija upravo su, pravo govoreći, te dobrobiti što ih sa svojih stranica, sve vreme dosledno i pregorno, pruža srpskom čoveku na njegovome putu nacionalnog samopoznanja, na polju njegovoga stalnog nacionalno-identitetskog samopotvrđivanja.
ŽARKO DRAGOJEVIĆ, REDITELj
U Serbiji zornjaču tražim
U okolnostima opšte društvene pometnje, u konfuziji slika i reči, najezdi tekstova i intervjua, u srpskom medijskom prostoru, sredinom pretprošle decenije, pojavljuje se publikacija pod nazivom Nacionalna revija „Srbija”. Revija po svemu različita od drugih, posvećena, najpre, zadatku da prikaže – lepo lice Srbije, ili sve ono što je od Srbije ostalo, posle svega, a da nije postradalo, ni „pocrvenelo od stida” (Justin Popović). Da pokaže izvornu Srbiju, lepotu njenih predela, mistiku njene spomeničke prošlosti, njene dobre ljude, pregaoce i stvaraoce, lepotu njenog osmeha i dušu dobročiniteljsku. I sve to odabirano i slagano znalačkom uredničkom rukom Branislava Matića, preciznom u naumu i kristalno jasnom u konceptu. I sve tako, neumorno i bez zastajkivanja, do broja 100. Do jubileja za poštovanje, ili, bolje je reći, divljenje!
„U Serbii zornjaču tražim”, pevao je Miloš Crnjanski, na Krfu, 1925. godine, posle srpske pobede u Prvom svetskom ratu, ali i njenog tragičnog državotvornog i nacionalnog rastakanja, odricanja od svoga imena, svojih granica, svoga narodnosnog i kulturnog identiteta. Ako poređenje nije pretenciozno, a čini mi se da nije, Nacionalna revija „Srbija” i njen urednički tim danas se kreću tragom upravo tog i takvog pesnikovog nadahnuća.
Redakciji, uredničkom timu i saradnicima revije čestitam jubilej i želim sve najbolje u narednih sto brojeva.
DRAGAN LAKIĆEVIĆ, KNjIŽEVNIK
Revija Srbija
Srbija i jeste revija – lepote i dobrote, starog i novog. Da bi se njeno obilje dočaralo u slici i reči, nastala je ova uredna i grafički prekrasna publikacija. Album i prospekt u nastavcima… Tu sam i ja, po pozivu, već odavno počeo da pišem o prirodnim lepotama srpske književnosti i jezika, velike škole pamćenja. Ćirilicom. Da skiciram portrete onih koje sam upamtio i koje sam namenio drugima. S tim licima i slikama u Srbiji i ja ćuživeti večno.
DRAGAN ĆIRJANIĆ, REDITELj
Potomci onih koji se bore
U monaškoj usamljenosti, daleko od buke i svetlosti savremenih medija a opet u svom centru, postoji jedan časopis koji prkosi onome što zovemo modernim, koji neguje i čuva srpsku tradiciju, više i bolje od mnogih institucija. Sa skoro dvadeset godina svog postojanja Srbija – Nacionalna revija svojom upornošću, umećem i samosvešću i sama postade svojevrsna institucija naše kulture. Kao eliksir, pruža nam trenutke zaborava na mučnu sadašnjost i otvara i neguje naše čulo za večnost. To je časopis koji našu tradiciju pretače u sadašnjost.
Šta je tradicija o kojoj se toliko priča i polemiše? Što je više potiskivana pomahnitalom stvarnošću, to je sve jasnije da bez nje savremeni čovek zapada u ćorsokak egzistencije. „Zapad koji zapada” odavno nije stilska figura već dijagnoza čitavog epigonskog, zombiranog sveta koji ga prati, inficiran njegovim „vrednostima”. I Srbija tu nije izuzetak. Tradicija je transpozicija proverenog iskustva prošlosti u sadašnjost, neophodna savremenom čoveku da bi razumeo uzroke pada i savladao protivrečnu stvarnost. Tradicija je ekstrakt, esencija svega pojedinačnog, zgusnuta istorija koja korespondira sa religijom, sa hijerarhijom, sa osećanjem za večnost, sa svim čega u našoj stvarnosti nedostaje. Gledajmo na tradiciju kao na svojevrsni nadzor nad sadašnjošću. Njen najsigurniji orijentir. Tradicija je vera da će sve što je vredelo, što je veliko, biti sačuvano i ugrađeno u budućnost i da će biti moguće ponoviti je. Duboka vera u mogućnost nastanka novih svetih srpskih kraljeva, ponovni podvig kosovskog boja, ponovo Dušanovo carstvo, ponovo Svetosavski religiozni zanos i duh, ponovo Gvozdeni puk, ponovo sve naše srpske vojvode… herojstvo ustanika, novo srednjovekovlje, transponovano i jače nego pre. Ponovo Miloš Crnjanski, Milanković i Tesla u kojima obitava i kroz koje prosijava jedinstveni srpski genije.
Ovi strpljivi posvećenici, bez nade u neposredne rezultate i ishod, brišući granicu između istorije i sadašnjosti, obnavljaju izvore napajanja i inspiracije za sadašnjost, kojoj, kroz mnoge rituale, religiozno pristupamo kao večnosti.
Srpska snaga i preobilje mogu podneti trenutke, i čitave periode prekida, pa snagom svoje vitalnosti, nadoknaditi, nadomestiti i ponovo izgraditi sve što je životu potrebno. Srbi poseduju energiju opstanka i čitave registre memorije za različite izazove savremenosti. Kao što fenjer osvetljava put samo onome koji ga nosi, tako i srpska tradicija osvetljava put samo njenim baštinicima.
Pogrešno je i zaludno čekati mirne trenutke sređenosti i spokoja. Zahvalimo i jedinstvenom mestu naših ljubavi i borbi za opstanak, mestu koje zovemo Srbija, što nam daje životnost i oštri naša čula. Bez te stalne opasnosti, umrli bismo od udobnosti, u bezličnosti egzistencije. Prigrlimo svoju stvarnost kao večiti rat, kao našu pravu sreću, našu privilegiju. Mi smo potomci onih koji se bore.
Preko ovakvog časopisa-riznice, sazreva vreme i vaspitava se ličnost koja će se kretati ka stvaranju monumentalne istorije Srbije, da upotrebimo Ničeov termin, one istorije koja je namenjena izuzetnim pojedincima da razumeju suštinu naše kulture i prošlosti, da bi tvorili život koji je zasnovan na onom najboljem što čini Srbiju. Stvarati monumentalnu sintezu duhovnih i materijalnih težnji Srbije kroz vreme, zahteva posebno umeće i razumevanje. To neko mora razumeti, taj tajni šapat naših hramova, njihov jezik i poruku. Smisao našeg herojstva i ogromnih žrtava. Smisao karakteristično srpskog kontinualnog podviga.
Dosta nas čeka u budućnosti da stvaramo i oblikujemo. To je ona monumentalna istorija što hrani naše samopouzdanje za velika i smela dela, dostojna naših najboljih predaka koji su prihvatali izazove i borili se protiv parališućih impulsa uvek i svuda oko nas. Tako da, paradoksalno, na neki način, mi bismo morali biti zadovoljni i razumeti što nam je sudbina dodelila patnju i težak život, jer samo na takvom tlu izrastaju izuzetni pojedinci koji uspostavljaju i održavaju veličinu duhovne vrednosti. Ta istorija nije antikvarna, prigodna i dekorativna, već životodavna. Surova. Svako istinsko postojanje traži žrtvu. To je ona prava lepota života.
Plodno tle za takvu monumentalnu istoriju Srbije, njeno kulturno jezgro, čini riznica časopisa Nacionalna revija. Podvig njegovog postojanja uliva nadu da će i takva istorija uskoro biti stvorena. Posvećeni rad bez obzira na ishod, formula je preživljavanja u ovom teškom vremenu.
NIKOLA MALOVIĆ, PISAC
Srpska pisana institucija
Nacionalna revija „Srbija” je srpska pisana institucija.
Nema takovih mnogo. Je li to uvijek sljubljena s vlašću i zavisna od nje – Politika? Jeste, ali su Politika i Srbija članovi dva skupa, ne samo zato što je Politika dnevni list od 1904, a Srbija dvomjesečnik star sumalo 20 godina, čiji jubilarni 100. broj slavimo.
Nacionalna revija je projekat rafiniranih umova koji su za sve ovo vrijeme uspjeli da naprave, formatom magazinsko, ali sadržinom enciklopedijsko čudo.
Na moderno dizajniranim i opremljenim stranicama visokog kvaliteta, u punom koloru, Nacionalna je revija ugostila sva imena koja nešto znače u savremenoj srpskoj kulturi, umjetnosti, nauci, imena iza kojih stoji djelo koje ih preporučuje.
Da li Nacionalna revija može dočekati 200. broj zavisi od nastavljača preteklih kroz iglene uši uništenog školstva kad i od geopolitike, jer ako Kolektivni zapad odgovori strateškom nuklearnom bombom na iznuđenu rusku taktičku, tada će Srbija da bude ideološki i fizički, ma ne daj Bože, samlevena, o čemu ni jedna revija neće smjeti da piše, jer Srbije više neće biti.
Budući Primorac od MDCXCIV, sklon sam da polemišem s Njegoševom mišlju po kojoj ko na brdo ak’ i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom. Dakako, Njegoš je mislio na rakurs svetosavskom grančicom okalemljenog monaha-vladara, no u vremenu u kome su Srbija i Crna Gora postale demokratije kolonijalnog tipa, život s nulte nadmorske vidi svijet drukčije: vidi da je Srbija jedna od rijetkih tzv. landlocked zemalja, zemlja okružena kopnom, osuđena stoga na polako umiranje ako se ne pokori ideologiji Kolektivnog zapada koji je steže, baš kao i Rusiju, Anakondinim zagrljajem.
Neko bi rekao da se potpisnik ovog teksta javlja s rubnog prostora srpske geografije i kulture.
Zagledan svakog dana u Miholjsku prevlaku, ostrvu kad je plima, u Tivatskom zalivu, u Boki Kotorskoj, u mjesto na kome je Sveti Sava 1219. glavom i bradom osnovao Zetsku episkopiju, preteču današnje Mitropolije crnogorsko-primorske, nisam tek čovjek koji sobom i djelom izlazi na more. Ja ovdje deboto stojim ukotvljen. I delam.
(Herceg-Novi, 29. avgust 2023)
DEJAN ĐORIĆ, LIKOVNI KRITIČAR
Ona bolja Srbija
Zašto pišem za časopis Nacionalna revija „Srbija”? To pitanje, koje može da se postavi, izravno se odnosi na njegov ugled. Nije reč samo o spoljnim obeležjima, činjenici da je to već duže vreme najluksuzniji, elitni srpski časopis, koliko o unutrašnjim razlozima. Pisati za ovu reviju vid je duhovne slobode koja se ne iscrpljuje u odnosu urednika prema saradnicima. Kao ostrvo, oaza, koja bi po ideji ovog glasila trebalo da bude cela Srbija, u moru užasa i haosu postdemokratske istorije bez spasa, ovaj magazin lišen je bilo čega olakog, uličarskog i komercijalnog. Njegova specifična težina je u lepoti i smislu, što je danas osnovna pretpostavka duhovnog zdravlja. Bilo je sličnih pokušaja u istoriji srpskog izdavaštva (setimo se sjajnog časopisa Raška, čija su dva broja izašla između svetskih ratova, ili Lepe Srbije). Ma koliko izuzetni, oni su samo prestupnički sa svojim jednim do dva objavljena broja. Samo Nacionalna revija „Srbija” traje i unapređuje se, sve bolja i veća u grafičkom oblikovanju, štampi, obimu i zasnovanosti. To je časopis koji se nikada ne baca i ne iseca, umetnici i kolekcionari žude da se u njemu nešto objavi o njima i to je odgovor iz moje, likovne oblasti, na pitanje da li je ovaj magazin ostavio neki trag. Druga njegova lica, drugi fenomeni u koje dosledno i istrajno zadire, još su raznovrsniji i bogatiji. To je izdanje koje pre svega ima sadržaj. Njegovih 100 brojeva predstavljaju ga kao svojevrsnu neformalnu i prelepu enciklopediju srpske kulture, istorije, nauke, geografije, religije, književnosti i umetnosti, i kao rečnik biografija istaknutih Srba, od kojih su mnogi spaseni od zaborava ili sagledani na nov način zahvaljujući naporima urednika i saradnikâ. Pozvan sam da to kažem i kao saradnik od prvog broja. Izraz je to one bolje Srbije, koja i nestaje i nastaje, koja je večna samo kao izraz etike i estetike, dara i mara, vere i nade.
PROTOJEREJ JOVAN PLAMENAC
Ideja Matice i štit
U posljednjih dvadeset godina ubrzanog tehnološkog razvoja čovječanstva način života je promijenjen više nego u prošlosti za dva vijeka. Prvi broj Nacionalne revije „Srbija” odštampan je u aprilu 2007. godine. Tada još nije bilo androida ni ajfona. Još nije bilo „Instagrama”, „Vibera”, „Tviter” je tek bio osnovan, upravo su zaživljavali „Fejsbuk” i „Jutjub”…
Revija je projektovana i zasnovana na sličnoj ideji kao prije bezmalo dvjesta godina Matica srpska, najstarija srpska kulturna i naučna institucija, ideji podsticanja, njegovanja i očuvanja srpskog nacionalnog kulturnog i duhovnog sopstva i njegove afirmacije kod drugih naroda. Od samog svog rođenja, ona na medijskoj sceni Srbije, uzavreloj na plotni raznih političkih, ideoloških, poslovnih i drugih interesa i potom iskipjeloj u mejnstrim informisanje, blista kao princeza obučena u vrhunski grafički dizajn i štampu, ukrašena pismenim i vaspitanim tekstovima i velemajstorskim fotografijama, i njegovana filigranskom uredničkom rukom.
U vrijeme života Revije zavisnost od društvenih mreža uveliko je nadmašila zavisnost od duvana, kocke, alkohola i droge, a čitanje i pisanje svedeno na tvitove, SMS, viber i druge srodne poruke. Za to kratko vrijeme, razlivajući se prvenstveno društvenim mrežama, novopaganska ideologija zapadnjačkog globalizma uveliko je zahvatila i srpski narod, njegove medije, školstvo, socijalne ustanove, nauku…, nagrizajući njegovo kulturno i duhovno biće, osobito se ustremivši na srpsku porodicu.
Svaki taj udarac u biće srpskog naroda Nacionalna revija „Srbija”, čvrsto se držeći tradicionalnog vrjednosnog sistema, na kojem je srpski narod opstao kroz sve vjekove svoje istorije, prima kao klin u svoje tijelo.
(Bar, 7. septembar 2023)
NATAŠA VELjKOVIĆ, PIJANISTKINjA
Bez samosvesti se ne može
„U novinama se najbolje vidi duh doba.” Istinitost ove rečenice me je pokrenula na razmišljanje. Koliko često u poslednje vreme vidimo da ljudi čitaju novine, pogotovo one sa tekstovima koji nas duhovno obogaćuju, podsećaju da smo iz jedne bajkovite zemlje „na brdovitom Balkanu”? Ne baš tako često. A nikada nije bilo potrebnije biti informisan na drugačiji način, suptilniji, istorijski zanimljiv, gde svakodnevicu potiskuje prepoznavanje dubljih vrednosti jednog društva i podsećanje na njih. Upravo tako nastaje drugačija aktuelnost – iz dvogleda okrenutog ka prošlosti i njenim prostranstvima strpljenja, drugačijeg poimanja vremena, iz misli pisane na papiru i umilnih zvukova lauta i ptica. Nikada nije bilo potrebnije setiti se prošlosti i ljudi koji su nosili tu prošlost, i osvajali Olimp budućnosti svojom duhovnošću i umom.
Držim u ruci Nacionalnu reviju „Srbija”, prisećam se ranijih vremena, i istovremeno imam najaktuelniji pregled događaja u jednoj zemlji! Prelistavajući stranice ove dvomesečne revije idem na razna uzbudljiva putovanja, planinarim, šetam. Dok čitam ove tekstove, čini mi se kao da sam istovremeno dalekovida i oka oštrog za filigranski detalj, gledam iz prizme prošlosti u budućnost, i radujem se svakom broju.
Skoro dvadeset godina rada uloženo je u dosadašnjih sto brojeva Nacionalne revije „Srbija”, jubilej vredan slavlja! Otkrivanje poezije jedne zemlje na najsuptilniji način, oda duhovnosti i zemlji Srbiji – zar to nije misija koja nam predstoji? Zar to nije najbolja odbrana od „ružnog, prljavog i zlog”, od šunda kojim smo zagušeni? Čarolije slika, sa tekstovima koji nas vode u skrivena bogatstva zemlje, uma, prirode, kulture, dolaze mi u susret dok čitam Nacionalnu reviju „Srbija”. Srećem književnika i poliglotu Vladana Desnicu, pesnikinju i monahinju Jefimiju iz XIV veka, velikog zadužbinara Vlajka Kalenića, upamćenog po skromnosti i plemenitosti… I onda čujem jedan dobri, tihi glas koji mi došaptava: „Neće sve umreti.” „Non omnis moriar.” I saznajem ono glavno: bez kulture i negovanja samosvesti se ne može.
(Beč, 12. septembar 2023)
GOJKO RAIČEVIĆ, GLAVNI UREDNIK PORTALA IN4S
I ne da
Istorijski hod srpskog naroda svjedoči decenije i vjekove mukotrpnog trajanja koji je obilježila bespoštedna borba, prije svega, za slobodu. Takve prilike propraćene su brojnim podvizima i bljeskovima srpskog duha. U vremenu sumorne i neizvjesne svakodnevice, i neprihvatljivo uzdrmanog i izblijeđelog sjećanja na blistave primjere našeg postojanja kao naroda, plamti svjetlost blistave Nacionalne revije „Srbija” – bori se, odolijeva, trpi, svjedoči i ne da!
Ne da rijeci zaborava našu kulturu, naše pismo, naše junake, naše blistave umove… Boreći se za sve i za njih, bori se i za nas danas. To je borba protiv užasavajuće lakoće polupostojanja, protiv neprestane trke sa vremenom i nejezgrovitim trenutkom. Nacionalna revija „Srbija” je jedan od onih posljednjih listova koji prkosi jesenjoj buri, koji čvrsto stoji uz svoje drvo i na svom drvetu, trpi vjetrove i neumoljivu surovost prirode. I, zato, vjerujem, ako i kada sve presuši, ako i kada ostanemo kao narod sami pred pošasti savremenog doba, ni tada nećemo biti sami. Postojaće pojedinci, postojaće njihovi štitovi i putokazi jednom cijelom narodu u jednom strašnom vremenu. Upravo takve ljude i takve snažne duhove okuplja na jednom mjestu vaša i naša Srbija, koja danas obilježava jedan ovako lijep i značaj jubilej – događaj koji nam svima govori da, parafrazirajući stihove jedne pjesme, nije sve bruto i neto, nešto je i sveto.
Uvaženi prijatelji, u ime redakcije portala IN4S, vašeg saborca u borbi za istinu i za srpski narod, čestitam vam jubilej, naš zajednički praznik i granitni dokaz da ne smijemo nikada odustati, ma koliko bilo teško. U ovom smutnom vremenu, moramo biti podvižnici. To je naš nacionalni zadatak.
MIRJANA KUSMUK, NOVINAR
Vera u nas same
Nije važno da je novinar pismen, već da je dobar čovek! Tu definiciju novinarstva i novinara davno je napisao jedan od njih, Jug Grizelj, i to je, po meni, suština ove profesije. Suština novinara Miša Vujovića.
Kada je pre dvadeset godina Mišo Vujović, i pismen i dobar čovek, krenuo u borbu za „Lepo lice Srbije”, ni slutio nije koliko će taj put biti težak i koliko će ta bitka biti značajna.
Na tom putu sustigla nas je era tabloidizacije, rijalitija, crnih hronika. Novinarstvo je ubila borba za klikove, za čitanost, koja vuče oglašivače. Što crnje to bolje, to čitanije. Što krvoločnije, to ekskluzivnije. To profitabilnije. Oglašivači su postali stvarni urednici iz sene, a istina, pa ko još za to mari kada za svaku laž postoji cenovnik.
E u tom i takvom medijskom ambijentu praviti ozbiljan časopis, časopis koji promoviše istoriju, kulturu, sport, najbolje koje ima i koje je srpski narod dao, bitka je vredna divljenja.
Samo velika snaga i vera u ideju, vera u „Lepo lice Srbije”, Miša Vujovića i njegovih saradnika, njihova upornost da ispune misiju mogla je da održi Nacionalnu reviju kroz ovih dvadeset godina i kroz svih stotinu brojeva.
Ostala mi je tuga i razočaranje što nije uspeo svojevremeni pokušaj da Nacionalna revija zaživi i u Srpskoj. Ali znate već nas: interesi, sujete i ljubomora… A moglo je bolje!
Ali da se vratim tamo gde sam počela.
Dugo sam bila urednik u medijima. Znam koliko je taj posao težak, stresan, zahtevan. Posebno kada se njim baviš na način da ne recikliraš, da ne prerađuješ sadržaje, nego da pokušaš da slediš osnovnu misiju medija: da edukuješ naciju i uobličiš njenu kulturnu i njenu istorijsku svest. Upravo sledeći taj uređivački princip Nacionalna revija „Srbija” uspela je da nam vrati veru u nas same, da nas sabere i da nam da nadu da znamo ko smo i kuda idemo.
Na mnogaja ljeta! Na radost i zadovoljstvo lepe Srbije.
(Banjaluka, septembar 2023)
ALEKSANDAR LAZIĆ, GLAVNI UREDNIK „STANjA STVARI”
Za popravljanje Srbije
Niste morali držati u ruci svaki od prethodnih 99 brojeva da biste shvatili da Nacionalna revija „Srbija” izgleda bolje nego sama Srbija; ali, luksuzna oprema i znalački birani tekstovi nisu u funkciji odsecajuće i mrtve kritike već su blagi prekor, kao kada ostarelom roditelju sa ljubavlju kažemo „možeš ti to bolje” ili „možeš kao nekada”. Tako nas Nacionalna revija „Srbija” podseća na staru slavu i najavljuje novu, istovremeno pokazujući da „nije sve propalo kad propalo sve je” i da smo i danas bolji nego što bi se na prvi pogled moglo zaključiti.
Dok nam sa svih strana nameću kukavičke stavove da „ovo nema nigde” i da „ako baš nismo najgori, tu smo negde”, Nacionalna revija dvadesetak godina svedoči drugačije i pokazuje čisto i umiveno lice Srbije. A za napredak su nam potrebne „žrtve i nade” (nadnaslov broja 98), neodustajanje i svest da angažman ima smisla i onda – NEĆE SVE UMRETI (kako su podvukli na naslovnici istog broja). Zato je Nacionalna revija „Srbija” blagotvorna za vaskoliko Srpstvo i subverzivna za njegove protivnike: shvatiti ko si bio, ko jesi i kuda ideš – te dokle možeš da stigneš – može biti početak jednog lepog Popravka/Oporavka.
ACA SELTIK, „ORTODOKS KELTS”
Legenda o Slaviji i Srbiji
Nekada davno, u osvit vremena, živela je Slavija.
Slavija je bila vredna, radna, otresita i odlučna, neki bi rekli i tvrdoglava ali, pre svega, ponosna i hrabra.
Slavija je bila bogata.
Njeno bogatstvo nije bilo od ovoga sveta.
Ne.
Njeno bogatstvo su bila njena deca.
A imala ih je mnogo.
Imala je mnogo sinova i jednu ćerku.
Ona je volela majku više od svih ostalih zajedno.
Ime joj je Srbija.
Godinama su je obilazili razni prosci, nudeći joj sve i svašta, brda i doline, blaga sa svih strana sveta, ne bi li nekako izmolili njenu ruku.
Braća su je, u početku, štitila ali su prosci bili sve izdašniji u ponudama.
I, kako je vreme prolazilo, jedan po jedan, braća su nasedala na nepristojne ponude prosaca da nekako ubede sestru da pođe za nekoga od njih.
Odlazili su jedan po jedan.
Od sestre, od majke, od sebe.
Vreme je prolazilo, sinovi su polako postajali ono u šta su se odmetnuli.
Poprimili su sve što im se serviralo na pločniku dobrih namera.
Zaborav je došao sam od sebe.
Zaboravili su sestru, majku, sebe.
I šta su i od koga su.
Srbija je ostala uz majku.
Negovala je i sanjala da se nekada ponovo ujedini sa braćom pod jednim krovom.
Ali…
Braći nisu dozvoljavali da se sete.
Ni ko su, ni šta su, ni odakle su.
Srbija je tugovala.
I Slavija je tugovala.
Toliko da je jednog dana rešila da ode u manastir sopstvene duše.
U aleju sećanja.
Srbija je ostala sama.
Slavije se danas niko više i ne seća.
Niko je i ne pominje.
Osim…
Srbije!
Srbije koja je i dalje najlepša i najbolja od svih devojaka na svetu.
I jedina koja se svoje majke seća.
I koja je i dalje voli jednakom, neizmernom ljubavlju koja nije od ovoga sveta.
Srbije koja je i dalje ista kao i njena majka: vredna, radna, otresita i odlučna, neki bi rekli i tvrdoglava ali, pre svega, ponosna i hrabra.
Srbije koja zna ko je, šta je i odakle je!
I koja i nas čuva od zaborava i čini da znamo ko smo, šta smo i odakle smo!
Srećan nam svima 100-ti!
GOCE SIMONOSKI, OHRID
Poštovanje i bratska ljubav
Kada sam pre petnaest godina upoznao gospodina Mišu Vujovića i video uzorke Nacionalne revije „Srbija”, moj prvi utisak je bio: vredan i pošten čovek koga mi je Bog poslao u fazi razvoja programa promocije Ohrida u Srbiji. Hvala vam što ste nam pomogli da premašimo zacrtane ciljeve i da konačno napravimo vrhunsku promociju u najpoznatijim srpskim medijima, kao i sajamsku promociju, što je rezultiralo enormnim povećanjem posete srpskih turista Ohridu. Svaka čast ekipi i saradnicima Nacionalne revije „Srbija”, sa kojima se može pričati o bilo čemu, osim o kvalitetu, jer TO SE PODRAZUMEVA! Želim vam dalje velike uspehe i rast vaše Revije, koja svojom afirmativnom tematikom budi duh i uliva poštovanje i bratsku ljubav prema narodima bliskim po veri, običajima i kulturi.
Iskrene čestitke!
(*Rukovodilac za turizam i lokalni ekonomski razvoj Ohrida, Makedonija)
IVAN MIHAJLOVIĆ, ČITALAC SA KOSOVA I METOHIJE
Bez premca, na žalost
Nacionalna revija „Srbija” list je koji, nažalost, nema takmaca u srpskim zemljama. Nažalost, jer bi radost bila da ih je više takvih, ili bar sličnih. Kao prvo, retki su ovako luksuzni i raznovrsni časopisi štampani na ćiriličnom pismu. Drugo, zato što je u objavljenim tekstovima, sortiranim i pisanim jezikom da ih usvoje i akademik i zemljoradnik, skinuta magla zaborava sa tolikih srpskih velikana. Treće, što su u Reviji objavljivane najlepše fotografije – žive slike naše lepe Srbije. I četvrto, što se u svoj toj lepoti i šarenilu, našlo mesta i za stradanje Srba širom bivše Jugoslavije, a pogotovo na našem Kosovu i Metohiji. Ako je istina da će lepota spasiti svet, lepota i istina objavljeni u Nacionalnoj reviji „Srbija” pomoći će da se spasi naša Otadžbina.
(Čitalac rodom iz Mušutišta, Metohija, sada nastanjen u Barajevu, koji ima sve brojeve „Nacionalne revije”, uključujući i specijalna izdanja)
MILORAD PAVIĆ (1929–2009), PISAC
Diverzija
Naravno da sam video i čitao Nacionalnu reviju.Ne bih drugačije mogao prihvatiti da govorim za nju. Šta sam video? Ozbiljni su ljudi i zato umeju da se igraju. Umeju da se dive a da ne budu patetični, umeju da se bave teškim a da nisu namrgođeni, umeju da te odbiju a da te ne povrede, znaju a ne gnjave. Ima u njima nešto suštinski slovensko i nešto važno vizantijsko. Znam urednika od ranije, sarađivali smo još devedesetih u SKC-u. Kad sam ga pitao da mi objasni suštinu svog sadašnjeg magazina, rekao mi je dve izvanredne stvari. „Biće to”, kaže, „visokostilizovana diverzija u kolonijalnoj kulturi.” Iznenadih se. Kakva diverzija, čime? upitah. „Diverzija lepotom i samopoštovanjem. Dodaćemo, prema potrebama, i smeha.” Šta ćete sa smehom? „Smehom ćemo razgoniti budale i demone.”
Odgovorio sam na njihova pitanja. Dao sam im i fotografije iz porodičnog albuma. Biću u bolnici kad to izađe (znaš već, zakazali su mi operaciju). A čim se oporavim, predložiću im dve zanimljive stvari. Siguran sam da će prihvatiti…”
(Iz privatne prepiske, jun 2009)
MOMO KAPOR (1937–2010), SLIKAR I PISAC
Dug
Vijali su me po Sajmu ovi moji momci iz Nacionalne revije. Traže da parafiram neke papire kako bi mogli da mi uplate pare za tekstove. „Kakve pare, jeste li vi normalni?” rekoh. „Ne dugujete vi meni ništa. Naprotiv, vi odužujete važan deo i mog duga.”
(Oktobar 2008)
MIHAILO MEDENICA, PISAC I NOVINAR
Od nas za nas
Nacionalna revija „Srbija” – međaš i krajputaš, kolevka i raspeće, sve ono što Srbija jeste i što se o Srbiji s najvećom ljubavlju napisati da!
Nije Nacionalna revija tek slovo na papiru već zapis, čuvar nas samih za nas same i korak ka beskraju kojim će bolji od nas prohodati.
Sve ono što jesmo i sve što premila Srbija jeste – to Nacionalna revija brižno, kao kakav molitvenik, čuva među koricama satkanim od slova o slavi i stradanju Srbije i Srbina!
Hvala ti, Gospode, i hvali, Gospode, ove posvećenike, milu braću i sestre, za krst koji u ime svih nas nose, čineći stotinu brojeva ko stotinu godina propovedi o našoj Srbiji!
Neka je ovo tek početak – na mnogaja i blaga leta dabogda bilo!
Hvala Nacionalnoj reviji „Srbija” što najbolje od nas brižno čuva za nas!
Izvor:https://www.nacionalnarevija.com/
Oprema naslova:sedma sila
