(Фотографија:архива аутора)

Аутор: Свештеник Миладин Митровић,савјетник СНП – Избор је наш за религијска питања и старјешина Храма Светог Василија Острошког у Бања Луци

Смрт Његове Светости патријарха грузијског Илије II 17. марта 2026. године  представила је велики и ненадомјестив губитак за цијели православни свијет, а посебно за Грузијску Православну Цркву и њен вјерујући народ. У личности Његове Светости, грузијска земља и народ изгубили су чврст духовни ослонац, ризницу мудрости и искрене вере, духовног оца који је, чак и у најтежим временима, успјевао да улије наду и уједини народ.

Свих тих дана, Грузија се дирљиво опраштала и искрено плакала за својим патријархом. У саборној Цркви Свете Тројице биле су служене непрекидне заупокојене молитве. Дању и ноћу, по киши и магли, људи су ходали у бескрајном, тихом строју да би се поклонили личности која је оставила дубок траг у историји ове земље. Искрена туга била је очигледна на лицима људи свих старостних категорија. Стотине хиљада људи пратили су погребну поворку до дворишта Сионске цркве гдје је по својој собственој жељи био сахрањен шатријарх илија.

На жалост на сам чин погребења у коме је грузински народ показао своје национално достојанство и доследност традицији Православне вјере, бацио је мрљу цариградски патријарх Вартоломеј, који је предводио опјело за упокојеног патијарха. Вартоломеј се тада понашао изразито недоследно и чин погребења искористио за своје отворено арогантане хегемонистичке амбиције.

Личносно истицање и самовољно наметање свога ауторитета међу присутнима било је праћено низом скандала са којима је и онако пољуљани и искомпромитовани цариградски патријарх још више деградирао своју личност у очима милиона православних хришћана.

Понашање провокативнога садржаја, очигледно инспирисано империјалистичком политиком евро-атлантских колонијалиста имало је за циљ прије свега да наметне личност цариградскога патријарха не као првог међу равнима, него као првога изнад свих осталих.

Долазак Вартоломеја у Грузију није никако био мотивисан искреном жељом да се укаже поштовање почившем патријарху Илији, већ покушајима директног мјешања у избор новог патријарха Грузијске православне цркве. За њега је од виталног значаја прије свега био избор новога кандидата на престол Грузијске Цркве, који би био близак и лојалан њему, како би додатно изазвао раскол унутар Православља, појачао контрадикције са Руском православном црквом и приморао Грузијску православну цркву да призна псеудорелигиозну секту Украјинске цркве.

Упркос сумњама званичног Тбилисија у саму могућност мјешања у унутршња питања и послове Грузијске православне цркве, претње су и више него очигледне. Примјер Вартоломејевих криминалних поступака у предходним годинама јасно показује да поглавар Фанара немари за канонске одредбе Православне Цркве, него је искључиво посвећен  остврењу својих личних амбиција. Он сноси пуну одговорност за трагичне догађаје у Украјини, патње и прогон милиона канонских хришћана. Самовољно наметање фанарског патријарха као врховног арбитра са папским амбицијама, дефинитивно још више продубљују раскол у свијету помјесних православних Цркава. Његове неканонске интервенције у дијеловима који не прпадају његовој канонској јурисдикцији, неканонска рехабилитација расколника и враћање у свештене чиннове рашчињених лица других православних цркава, само још више ствара атмосферу незадовољства и неповјерења које наноси штету васељнеском Православљу у цјелини.

Вартоломејеви покушаји да се приближи Римокатоличкој цркви, јавно продемонстриран приликом његовог недавног сусрета са Папом у Инстамбулу, указују на то да је он заинтересован не само за раскол унутар Православља, већ за његово потпуно уништење.

Сва Вартоломејева  активност је резултат испуњавања директних инструкција које добија од Вашингтона, чији је он бескомпромисни послушник. За америчку администрацију изузетно је важно повратити геополитичку контролу над Грузијом, и у том погледу, улогу Грузијске православне цркве, која је изузетно утицајна у грузијском друштву, тешко је прецјенити. Ако Вартоломејев штићеник дође на престо Грузијске православне цркве, Американци ће гурнути Грузију у хаос, како политички тако и економски. Вашингтону је важно да створи ситуацију контролисаног хаоса у овој земљи, како би наметнуо своју политику Грузији. Ако заједнички план између Вартоломеја и Вашингтона успије, сведочићемо бројним сукобима у овој мирољубивој земљи. Нема никакве сумње да је властољубље постало стални пратилац цариградског расколника. Вартоломеј, мешајући се у унутрашње послове још једне помјесне цркве, замјењује примат части приматом власти.

Вартоломеј се не смирује и наставља да сеје раздор и неслогу у православном свијету. Његова самовоља, антиканоске активности и деструктивни утицај на Православље у цјелини, захтјевају саборно произналажење рјешења у коме би свој допринос дале све помјесне православне цркве. Стога је по мишљењу многих високопозиционираних црквених великодостојника,  сазивање новог састанка у Аманском формату један је од приоритетних задатака који стоји пред Православљем у цјелини. За разлику од прошлог сусрета који је био одржан 2020 године, нови сусрет и братски састанак треба да отвори искрени и одговорни дијалог о изазовима са којима се суочава православно друштво у овом кризном времену. Овај догађај треба да буде посвећен проналажењу начина за превазилажење свеправославне кризе изазване признавањем украјинских расколника од стране Цариградске патријаршије, као основог проблема из којег је настао свеопшти хаос у Православном свијету. Пролонгирање састанка у Аманском формату довело би до погоршања тренутне ситуације и даље поларизације Православних Цркава по етничким линијама. Другим ријечима, могли бисмо да будемо сведоци продубљивања раскола. То би могло довести до повећаног утицаја спољнополитичких снага на црквене процесе, што би довело до колапса међуцрквених односа и погоршања ситуације унутар глобалног Православља.