Ljudi češće govore o onome što misle nego o onome što osećaju. I to stvara distancu, otuđenost između ljudi. A između najbližih ljudi treba da postoji takvo poverenje da se ne plašimo govoriti o svojim osećanjima. Time bliski ljudi postaju još bliskiji. Kada s nekim podelimo nešto skriveno, postajemo svoji. Počinjete da razumemo jedno drugo, sukobi su sve ređi i ređi. Postajemo jači i zajedno rastemo.
Psiholog Irina Rahimova:
Prava ljubav ne nestaje u potpunosti. Ona je poput Sunca – čas se sakrije, čas se ponovo pojavi. Tačnije, ona prelazi na novi nivo.
Neophodno je pomagati joj da se vrati, konstantno dodavati drvca u vatru ljubavi: praštati, izlaziti u susret drugom bez obzira na sve. Trudite se da distanca između vas ne raste. Čim primetite i najmanju hladnoću u odnosima, odmah se potrudite da sami tražite pomirenje ne misleći o tome ko je kriv.
Treba čuvati bliskost na svim nivoima – na fizičkom, na duševnom i na duhovnom. Na fizičkom nivou važno je održavati taktilne kontakte. U ljutitom stanju čovek je veoma napet. Ta napetost se može odstraniti običnim zagrljajem, nežnim dodirom. Priđete i kažete: „Sunce moje“ – i nežnom rečju, verbalnim kontaktom ste odstranili deo napetosti. Naročito snažno oružje protiv naše sujete su tri čarobne reči – „oprosti“, „molim te“ i „hvala“. Ako je to još praćeno dodirom – otuđenost je prekinuta.
Jedanput sam u vozu obratila pažnju na to kako je jedna žena komunicirala sa svojim sinčićem. Ona je u njemu videla ličnost i razgovarala je sa njim kao sa odraslom osobom. On je, kao i svako dete, postavljao gomilu pitanja, a ona mu je odgovarala: „Izvini, sine, vidiš kako je bučno u vagonu, ništa te ne čujem.“ Ili: „Sine, ustani, molim te, ovde izlazimo.“ Kratko smo putovali zajedno, svega dve stanice, ali za to vreme je bila vidna kultura komunikacije! Nažalost, kod nas češće biva suprotno.
Treći, duhovni nivo odnosa čini molitva. Kada nas obuzimaju emocije protiv drugog čoveka, mi, pre svega, treba da pobedimo zlo u sebi i tu nam pomaže molitva.
Glavno pitanje je – odakle se javlja ta hladnoća? Otud, što mi ne umemo da izrazimo svoja osećanja. Nemamo kulturu komunikacije. Ako ti se nešto nije dopalo na drugom čoveku, ne plaši se da to izraziš, ne skupljaj u sebi nezadovoljstvo.
Vernosti nema bez poverenja. U jednom od evropskih jezika, čini mi se, u norveškom, postoji jedna ista reč za označavanje pojmova „veran“ i „snažan“. Poverenje jednog prema drugom nas čini snažnima i hrabrima. Mi ne treba da se plašimo da jedni drugima kažemo: „Znaš, meni je veoma neprijatno što si tako postupio sa mnom.“ Treba umeti delikatno reći: „Bole me takve stvari!“ Jer, drugi čovek često i ne sluti da nas nešto boli. A kada mi to govorimo, uključuje se mehanizam saosećanja i čovek nam izlazi u susret. On je mislio da si ti snažan i da te može opteretiti još i još; a sada počinje da shvata da si slab i uči se da razmišlja o tvojim osećanjima. A ti tako shvataš da mu možeš verovati: pokazaćeš mu svoja osećanja i on će te razumeti. Umesto toga, mi se u sličnim situacijama najčešće ljutimo: „Ti si tako grozan!“, jer ne verujemo čoveku i ne očekujemo razumevanje. Ili trpimo, skupljamo u sebi, čekamo kada će sve to negativno prokuljati iz nas.
Uopšte, mi češće govorimo o onome što mislimo nego o onome što osećamo. I to stvara distancu, otuđenost između ljudi. A između najbližih ljudi treba da postoji takvo poverenje da se mi ne plašimo govoriti o svojim osećanjima. Time bliski ljudi postaju još bliži. Kada s nekim podelite nešto skriveno, vi postajete svoji. Vi počinjete da razumete jedno drugo, sukobi su sve ređi i ređi. Vi postajete jači i zajedno rastete.
Ni ja to nisam lako naučila. Jednom sam kod nekog svetog oca pročitala da prilikom svake uvrede treba govoriti „oprosti“. I kada mi je bilo neprijatno, kad sam bila uvređena, poput papagaja sam beskrajno ponavljala: „Oprosti!“, „Oprosti!“ A sada mogu da kažem šta mi se ne dopada. Kako drugačije? To su moji bližnji! I isto tako mogu izdržati svaki emotivni naboj s njihove strane, oni takođe znaju da ću ih shvatiti. Ja razumem da njihove emocije nije izazvana našim odnosom, već da ih, možda, nešto boli, brine, možda imaju neki problem na poslu ili u odnosima sa nekim drugim. Oni znaju da meni mogu reći apsolutno sve! I čak, oprostićete, mogu nekoga tamo i da ispsuju. Ranije sam nekako moralisala u tim situacijama: „Kako možeš to da kažeš, to nije lepo!“ I razgovor ne bi imao smisla. A sada shvatam da je čoveku potrebno da izbaci upravo ono što mu leži na duši. Kome drugom da se obrati tako?
Ovo se ne odnosi samo na supruga, nego i na decu. Ako ih ne budemo slušali sa saosećanjem, oni će svoje emocije iskazivati nekom drugom. Ako ipak želiš da kažeš da čovek nije u pravu povodom nečega, bolje mu kaži kasnije – tada će sve imati više efekta. Ako si dostigao nivo razumevanja ljudi, onda će i oni tebe razumeti i deliti s tobom svoje vrednosti i ubeđenja. Oni nikada neće zaboraviti da si ih podržao i shvatio u trenucima kada su oštro osećali svoju slabost, kada im je bilo loše.
IZVOR: https://prijateljboziji.com/%d0%bf%d1%80%d0%b0%d0%b2%d0%b0-%d1%99%d1%83%d0%b1%d0%b0%d0%b2-2/
Preuzeto sa: https://naukaikultura.com/prava-ljubav/
