Piše:Prof.Biljana Kovačević:
U pesmi Manasija Vaska Pope zograf piše fresku, zlatnim bojama je ukrašava. Iz daljine dopire glas turske konjice koja viče da nema drugog boga do Alaha, ona se približava manastiru, juri kao na konjičkim trkama, a zograf ‒ smireno i smerno ‒ nastavlja da stvara, u tišini, netremice. Ova pesma nije samo ‒ pesma, ona je jedna slika u kojoj se prepliću mirovanje i kretanje, smisao i besmisao, ili stvaralaštvo i umiranje.
Setila sam je se danas dok sam razgovarala s igumanom manastira Banjska. Otac Danilo blagim i ljupkim glasom ‒ na moje pitanje: kako ste ‒ odgovara dobro, uređuje dvorište i nada se da će ovo zlo proći. Kao i svaki dan ‒ moli se Bogu.
Već danima bih kožu da rasporim, strašno je kad je čovek nemoćan i ponižen, samo zato što živi na svojoj zemlji i govori svojim jezikom. Prizor je groteskno skrojen ‒ na svetilištu pojavili su se zli demoni i sužavaju obruč kako bi pokazali ono što je davno utvrđeno, da Kosovo i Metohija više nisu srpski, niti su ljudi koji tamo žive Srbi, već narod izgnan iz svog kraja, premda se nikud nije pomerio.
Ipak, u dobrom glasu oca Danila čula sam jutros mir i nadu, i sasvim neobično, ona je doprla sa onog mesta koji je u ovom času ‒ čini se ‒ beznadeždan. Kako uopšte neko ko je u Beogradu, glomaznom i beščujnom gradu, može da čuje glasove izdaleka, što dopiru sa svete zemlje koja je od davnina okupirana i koja se još uvek na da istrgnuti iz srca jednog slabašnog naroda? Kako iguman koji je svih prošlih dana čuo više pucanja nego svetih zvona, u kaljuzi svekolike bezočnosti i ljudske podlosti, može da sačuva smirenje? Možda zato što ono nekad ne dolazi samo od Boga. Smirenje ovog puta dolazi iz zagledanosti u Boga.
Mnogo toga se na ovom svetu događa s Božjim dopuštenjem i u ovom času lakovernici uveravaju druge, a ponajviše sebe, kako su stradanja znak da se mora odustati, jer tako će biti manje žrtava i manje patnje. Međutim, patnja i stradanje pogrešno se razumeju kao poraz. Iako se gube glave i plamte srca, iako stišani jecaji ne bivaju uspavani, kosovska golgota nas iz dana u dan podseća kako ne možemo zasuti brdo peskom i pomeriti krstove, oni su posađeni duboko u zemlju iz koje neće nići cveće ako se tlo dobro okopa. Iz ove crnice niče starozavetna priča o Jovu, koji nosi svoj krst uprkos mukama, on je ‒ zagledan u Boga. Iako obuzet tminom i neizrecivim jadima, njegove kosti čuvaju njegovo telo i ne dozvoljavaju da se ono raspadne. Jov je ‒ kao i čovek danas na Kosovu i Metohiji ‒ okrenut u nebesa, odasvud čuje zvuk molitve.
Biti zagledan u Gospoda ne znači samo podnositi patnju s Bogom, već činiti onako kako je činio njegov Sin ‒ žrtvovati se za preobražaj onih koji se ljubavi još nisu primakli. I to je teško. Kako se uopšte može izdržati ljudska zloba, a da se ne ustane i odgovori istom merom? Kud nas može povesti poniženje do ‒ u osvetu?
Golgota je oduvek bila mesto uzvišenog stradanja i Kosovo i Metohija ‒ kroz vekove, a danas naročito ‒ postaju taj sveti stub uznošenja ka Bogu. Kao što Isus strpljivo trpi, tako bratija manastira Banjska podnose svaki dan, ne od juče, od pamtiveka, jer znaju kako ne treba da se pomere, a osećaju da će drugi pokušati ugroziti njihov mir. Oni jesu Popini zografi, veličanstveni u tamnim odorama. Žive skromno, njihova su srca čista, i podnose nemir za sve one koji bi iz svoje kože iskočili.
Manastir Banjska postao je svih ovih dana naša živa rana, a iguman Danilo kao da kaže ‒ ovo se i ne može rešiti tu gde smo sada. Osećam već dugo ‒ oče! ‒ da bi tako moralo biti, jer Kosovo i Metohija su vekovima bili tuđi, i nikad ništa drugo do srpski. Ne gleda se kog je imena pleme i jesu li žene na ulicama golih glava. Gleda se u nebo, da li se ono pomrači kad se monah pomoli Bogu ili se nakupi naslagama oblaka?
Nikad nisam bila u manastiru Banjska, ali znam ‒ tamo je svih ovih dana nebo najvedrije.
