По ономе шта сами (не само данас) радимо са својим (ћириличким) писмом, ми сами себе–својом званичном вишевековном ћутњом о понављаним стварним суровим геноцидима над српским народом– сами себе подмећемо страним злотворима и насилницима данас у свету да нас ускоро прогласе, у „заузданим“ од белосветских насилника Уједињеним нацијама, „геноциднима“ како би насилници спрали своје стварне понављане геноциде над српским народом укључујући оно српско  најнемоћније: старце с једном ногом у биолошком гробу, силоване па убијане српске старице, српске труднице из чијих стомака су бајонетима вађена још нерођена а зачета деца и понављана протеривања Срба, тј. отимања или паљења њихових огњишта и кућа на њима.

Убијања на милионе Срба у светским ратовима и убилачким насртајима на Србе и српску државу, убијање српског идентитета строгим забранама чистог српског језика и нарочито српског миленијумског (ћириличког) писма, асимиловања покатоличених Срба, посебно после Другог светског рата у комунистичкој Југославији под вођством доживотног владара Јосипа Броза, српског стогодишњег прећуткивања злочина над својим народом све до јасеновачког и других геноцида у НДХ зарад планираног наивног српског југословенског братства-јединства најпре у жељи и глави српског наивног краља Александра у току и, нарочито, после Првог светског рата у коме је српска војска часних српских сељака ослободила Србију и „братске“ јужнословенске народе чији су представници тражили у Скупштини Краљевине Југославије да Србима „плате“ новцем проливену крв за њихово ослобођење и извлачење из Аустроугарске крваве монархије и пре, и у току Првог светског рата.

И српски краљ Александар и Јосип Броз су утицали да се злочинци над Србима у Првом и Другом светском рату укључе у највише државне органе и Војску Југославије као да су помагали идеји правде и слободе, а не да су убијали Срба у логорима, чије су стотине хиљада имена оставили тачније чак и њихови сарадници у Првом и Другом светском рату Немци, а не наши Срби, посебно они Срби који  су се борили за комунизам и власт Јосипа Броза чије се неприајтељство према Србима исказало и у Првом светском рату са сликом из рова за пуцање по Србима у Мачви.

У Југославији део српских комуниста су с непријатељима сатирали Србе у регуларној Војсци Краљевине Југославије и четницима државне војске краља Петра којег су Енглези натерали у Лондону да се одрекне своје државне војске у корист највећих комунистичких злотвора Јосипа Броза како би се страни неприајтеељ искористио у борби против српсског краља и српске и југословенске државе пре Броза. Као што је ДОС искористио непријатељску мржњу према Србима с Милошевићем на челу да се уништи човек који није могао, смео ни хтео да преда српско Косово и Метохију па је натеран тиме да се супротстави и НАТО-у како би српски непријатељи отели Косово и Метохију ради остваривања њихових себичних циљева против сваког међународног права које је најочигледније погажено бомбардовањем Србије да би јој отели њен историски и духовно најсрпскији део у српској државности (Косово и Метохију).

Грехови и грешке српских вођстава

Много је грехова и грешака починило српско вођство, па посредно и  многи представници српскога народа нарочито у оквиру Југославије и постјугословенске Србије, над својим српским народом. Комунистичко вођство је од Брозовог политичког „мајсторлука“ дуго навлачено на познату идеју сваког злотвора над другим народима кроз идеју „завади па владај“. Зато многи слободни историчари налазе да су српски комунисти с Брозом на челу побили много више Срба него што је окупатор пострељао српског народа као одговор „сто за једнога Немца“ када су тог једнога Немца убили комунисти намамљујући Хитлерову солдатеску да се свети српском народу за њиховог убијеног војника. Броз и комунисти су „мудро“ убијањем појединачних немачких војника у окупираној Србији из заседе спроводили своју борбу за будућу власт у ослобођеној Србији после Другог светског рата. За такву злочиначку антисрпску борбу за будућу власт у току окупације Србије Броз је у Србији заслужио награду – вечну кућу у „Кући цвећа“ на Дедињу, која се тако и данас зове уместо „Куће злотвора српском народу“. Онај ко је тој вечној кући Броза дао име „Кућа цвећа“ дубоко се огрешио о пострадали српски народ којему су се сетили данашњи насилни „зауздавачи“ Уједињених нација да српске милионске жртве прогласе „геноцидним народом“, чега се ни Хитлер није сетио, чиме је доказао да је и он био „часнији“ од данашњих умножених белосветских Хитлера.

„Политикина“ антићириличка политика на ћирилици

 Србима и данас српско (научно, лингвистичко и владарско) вођство наносе грех српском народу тиме што, на пример-газећи у српском правопису и српским законима јасан за нормалне, мисаоно здраве људе став први Члана 10. Уставе Србије- задржавају само за Србе чисту азбучку шизофренију (проф. В. Ђорђевић) од два писма (српска ћирилица и хрватска латиница), чак присвајајући хрватско писмо на штету српске ћирилице и лажући огавно Србе и даље да латиница од 30 слова коју је састављао Људевит Гај за Хрвате у 19. веку као замену српској ћирилици није хрватско писмо него кажу за то писмо да „и латиница је наша“, а не занима их то да је и председник Одбора за стандардизацију српског језика дописни академик АНУРС-а проф. др Срето Танасић изричито нагласио научну истину у листу „Политика“ у интервјуу 16. августа 2018. (на стр. 1. с наставком на стр. 13) оваквом јасном констатацијом научне истине да латиница није српско писмо: „А најважније је, и због тога и јесте таква уставна одредба, чињеница да је само ћирилица српско национално писмо“ и да, зато туђег националног писма латинице: „У службеној употреби (је) неће бити и не треба да је буде.“

Нажалост, остали лингвисти у српским језичким институцијама то гледиште у складу с Уставом и праксом у Европи и широм света не само да нису јасно подржали у већини, те је зато на снази и даље противуставан Правопис српскога језика са два писма (српским и хрватским) као у време српскохрватског језика у складу с комунистичким договором на скупу у Матици српској (1954) када је планирано постепено замењивање српске ћирилице хрватском латиницом, што је до данас у Србији остварено 90 одсто у писању српског језика. То је чист српски грех према српском писму и српском народу. Тако се, захваљујући и српским властима и српским лингвистима такав понижавајући положај ћирилице међу Србима у Србији и данас задржава, и  поред повремених вербалних подршки српској ћирилици и од лингвиста и од власти, што је буквално потпуно празна прича у пракси. Тако задужени за спровођење Устава и бригу за (о)чување српског писма у Србији у српском језику буквално утичу на спровођење самоћирилицоцида (напуштање српске ћирилице у језику Срба) данас.

Тако су српски представници и у науци и у власти прећуткивањем више чистих геноцида над Србима, зарад „братстава-јединства“, као и неподношењем ни до данас предлога никакве декларације у Уједињеним нацијама о више геноцида почињеним над српским народом у  свим ратовима против њега навукли бивше геноцидне државе (нпр. Хитлерова Немачка и Павелићева НДХ, али и многе друге данас сличне њима) да се кроз чисту освету неких Срба за геноцидне радње других против Срба, ратни злочин  у Сребреници прогласи за српски „планирани геноцид“  — духовно и морално унакази праведнички српски слободарски и неправично жртвован народ који би поднео последице за стварне гоноциде које су други чинили српском народу, рачунајући и онај његов најнемоћнији део.

(А када је већ реч о поменутој ћириличкој “Политици”, тај лист је некада био већи љубитељ истине у вези с ћирилицом. Раније је дозвољавао да се у Погледима објављује истина зашто, како и ко је задужен, плаћен и обавезан  данас за стварно у пракси спасење српског писма, а ти задужени за то задржавају српски правопис и законе који су и противуставни и директно антићирилички у стварности. Данас “Политика” води политику како  да се сакрива од народа права истина о томе зашто српска назови “борба за ћирилицу” данас нема никакве позитивне резултате у пракси.

О самоћирилицоциду овде и увек говоримо заједно с дугим издајама Косова и  Метохије од комуниста, јер су они који су издавали српску ћирилицу увек  издавали и српску кужну покрајину и тамошње Србе који је данас на свету народ који у Европи једини нема готово никаква права за основну егзистенцију човека и народа.)

Време пребацивања труђих геноцида на Сребе

Реченим вишевековним очигледним геноцидним радњама, што је најбоље доказивао Швајцарац Арчибалд Рајс у Првом светском рату, српским прећуткивањем геноцида над Србима у Првом светском рату (на пример), када су Срби преко свог вођства ушли у заједничку државу и с онима који су убијали српску нејач и који су, онда, поново спремили нож у леђа оних који су им донели слободу.

Тако испада да смо ми Срби (тј. српско вођство), свакако из људске и добре наивне намере Божјих праведника- према ономе шта сами (не само данас) радимо са својим (ћириличким) писмом, ми сами себе – својом званичном вишевековном ћутњом о понављаним стварним суровим геноцидима над српским народом – сами себе подмећемо страним злотворима и насилницима данас у свету да нас ускоро прогласе, у „заузданима“ од белосветских насилника, Уједињеним нацијама, „геноциднима“ како би насилници, безбожници и највећи злочинци против правде и истине спрали своје стварне геноциде над Србима и још неким народима по логици „напад је најбоља одбрана“.

Правда је за Србе данас, чини се, недостижна. Поуздајмо се у Бога као коначног Праведника који ће сигурно, кад то буде макар крајње неопходно, пресудити као српски Марко Крааљевић – који је некада, по цену и свог живота, (пре)судио ни по бабу ни по стричевима слушајући савет праведне мајке која га је родила.