Опроштај… или сјећање на моје драге другаре

Аутор: Хана Казазовић

Прошла су мало више од два мјесеца од најтеже и најтужније седмице у мојој 2015. години. Два мјесеца ја у себи носим ријечи које ћу покушати да испишем данас, јер ме пеку и жуљају и носећи их тако на души знам да ми не чине ништа добро. А не успијевам да их напишем јер кад год само и помислим на то распем се на хиљаду дјелића и онда ми требају сати да дођем себи.

Први јануар је, 8:38 ујутро док ово пишем. У мислима се враћам на те задње дане мјесеца октобра и већ осјетим дрхтање. То је седмица у којој сам изгубила 3 пријатеља и кад год помислим на њих задрхтим јер ме бол коју осјетим подсјети на то колико сам осјетљива и колико у ствари не знам да се носим са губитцима.

3 пријатеља без којих мој боравак, односно живот на овом мјесту на којем живим нешто више од 6 година није исти. Један од њих је Реx и о њему и његовој смрти сам већ писала. Исти дан кад се то десило истресла сам своју тугу на папир и подијелила је са свијетом, мислећи да је то врхунац боли коју ми октобар спрема. А онда смо у пар дана који су услиједили остали без Реxових другара, друга Меденог или Меканог, како га је ко већ звао а муж и ја смо га звали Тетак. И остали смо без Реxове другарице, Бијеле или Доге како сам је ја звала, пса који је 2-3 године живио испред продавнице Бинго.

Испоставило се да су сво троје отровани. И то је онај дио који ме посебно боли. То је онај дио у којем задрхтим од језе свјесна да постоје људи који су у стању намјерно дати отров живом бићу са намјером да га намуче и напате и да на крају умре.

Јер немате појма у каквим мукама умире животиња која је тако отрована. Ја знам само дио и кад год се сјетим тога плачем к’о кишна година. Ја знам само дио јер сам дио проживјела са Реxом и Бијелом. А замислите колико зна моја комшиница која је провела задњих пар сати са Меканим, од поноћи до 4 ујутро покушавајући му олакшати те задње тренутке док се распадао, и од болова и буквално.

Бијела се најдуже борила, јер је била најјачи пас којег сам у животу упознала. И стварно сам мислила да ће се извући. Покушавам мислити на њу онакву каква је била, скочица која ми никад није дала проћи без да ме не ухвати шапама за ногу отимајући се за још понеки загрљај и порцију мажења. Покушавам да је замислим како трчкара испред продавнице реагујући само на оне за које је сигурна да је воле.

Покушавам, али ми се умјесто тих слика стално враћа она у којој са њом лежим на поду гараже милујући је док прима инфузију и молећи је да оздрави. И да ми бар она преживи. Гледала ме тужно док сам јој обећавала да никад више нећу загаламити на њу чак и ако ме испрља, само ако оздрави. Заспала је након те инфузије и ја сам била увјерена да ћемо се видјети и ујутро и да ће бити ок.

Какав зајеб. Није ни она издржала. А ја од тог 30. октобра избјегавам проћи испред Бинга и кад год могу идем са задње стране зграде јер још увијек очекујем да ће се затрчати од некуд према мени. И кад је не видим расплачем се на сред улице.

Тешко ми је да пишем све ово али сам обећала себи да ће и Бијела наћи мјесто на блогу, скупа са Меденим, јер знам да је било много људи који су их вољели. И зато што сам их ја вољела. Њих троје су у ствари били једини који су ми се увијек радовали кад бих долазила кући. Имала сам увијек загарантовано радостан и весео дочек и неког ко ме окупа љубављу само кад ме угледа.

Немате појма како ми то фали. И колико је тужан и празан мој комшилук од како их нема.

Једну добру ствар сам научила и спознала у тој седмици октобра 2015. Спознала сам и упознала како имам око себе, ту у комшилуку неколико феноменалних људи. Комшиница која је провела задње сате са Меденим и која га је, скупа са другарицом, закопала без обзира што је то посао изазован и за мало јаче мушкарце. Комшије које су Бијелу примили код себе покушавајући јој помоћи у тим задњим данима и сатима, пружајући јој топлину, сигурност и гомилу љубави. Комшија који је био ту кад год је требало неког од њих понијети, пренијети и сл. И сви они који су плакали кад су схватили да им не можемо помоћи. Сазнање да живим окружена и таквим људима ми је заиста помогло и било једина утјеха у свему овом што се десило.

Јер ето, поред свих нас који их волимо био је један који је у стању убити слабијег од себе. И то на такав начин да се по ко зна који пут питам зашто човјек спада у к’о фол вишу врсту.

Два мјесеца ја вртим у глави и размишљам о томе ко би могао бити тај који их је убио. И након пуно времена сам схватила да је вјероватно боље да то не знам. Боље, јер то незнање мени обезбјеђује мир. Не бих вољела сретати такву особу и знати да је она та која ми је убила пријатеље. Ја му свакако не бих могла ништа осим презриво га погледати и знам да то није нешто што би такву особу насикирало.

Али сам му милион пута у себи пожелила, онако истински, дубоко и од срца – да осјети у свом животу љубав. Да заволи неког пса или мацу или зеца или било шта толико да му никад више у главу не буде могло стати да неком од њих одузме живот. Желим му да му се срце отвори и прими у себе неку од тих напаћених душа. Само једна је довољна да из његовог срца истјера то зло које га је навело да учини оно што је учинио. А само онај ко је способан за искрену љубав може чинити добро на овом свијету.

Реx је био најљепши пас којег сам знала. Медени је био мекани, умиљати добрица којег нисам стигла ни сликати јер је вјечито скакао и трчкарао и бојао се. Сад видим да је итекако имао разлога. Бијела је била многима ружна. Онима који гледају очима. Мени је била једна од најљепших. Јер сам је гледала кроз очи до срца. Милион пута ме изнервирала јер ме није пуштала да прођем ако је добро не измазим. Сад ми је жао што то нисам радила дуже и чешће.

Срце ме боли што су се патили толико на крају и вјероватно ћу цијели свој живот носити у себи ту мисао да смо можда могли и више учинити. Иако знам да нисмо. Једноставно ме то жуља због несклада између оног колико смо добили од њих, а колико смо им дали.

Будите ми сретни и мирни тамо негдје, другари. Не прође ни дан да не помислим на вас и знам да нисам једина. Знате и ви колико вас је људи вољело овдје и свима нам недостајете. Једина добра ствар у свему је што сте горе скупа, а знам колико сте се вољели и како сте се играли заједно. Ја знам да ћу, ако постоји тај неки други свијет, тамо иза дуге, у њега улетити наглавачке јер ће ми се Бијела залетити у леђа кад ме види и оборити ме на земљу. И знате шта, то је најбољи улазак који себи уопште могу замислити и пожелити.