Autor: Hana Kazazović
У једном интервјуу прије пар дана одговарах на питање да ли је корупција ствар менталног склопа који је карактеристичан за нас? Мисли се на она „ситна“ подмићивања доктора и осталог особља са којим се срећемо у животу – шалтерских радника, сестара у амбулантама, полицајаца на улици и слично.
Одговорила сам да мислим како је нама ментални склоп чешће изговор, односно оправдање него што је то стварно тако.
Па сам онда данима размишљала још о томе и продубила то своје мишљење. Сад некако још више вјерујем да нам је то само изговор да не можемо – не знамо другачије.
Из два разлога.
Први је – лакше је уредити правила и „утјерати у систем“ 100 доктора него пар хиљада њихових пацијената. Као што је лакше ставити под контролу 100 полицајаца, него пар хиљада возача.
Просто, бројеви тако кажу. А и систем. Полицајце, докторе, сестре, шалтерске службенике и остале увијек имате у неком систему. Организовани су у радне заједнице, долазе увијек на исто мјесто, њихов број је ограничен и самим тим је лакше њих „уредити“ него хиљаде људи који имају различите ставове, васпитање и слично.
Не знам сад како, да будем искрена. Нисам се тиме пуно бавила, а не знам ни како је то ријешено у оним земљама у којима је ријешено. Знате можда ви, напишите ми слободно у коментарима, занима ме стварно.
Али знам да је полицајца који неће да узме мито јер му то просто налаже закон, воља, пријетња санкцијама и остало, тешко подмитити. И доктора који неће узети коверту него хоће да ради свој посао зато што му је то посао, исто тако.
Ја знам какви су наши људи и колико деценија траје све то, али мислим да се од нечег мора кренути. Једноставније је кренути од тога да примаоци мита престану да га примају – мање их је.
С друге стране, кад смо код менталитета, постоји једна ствар која ме држи у увјерењу да код нас није у питању непоправљива ствар. Свједоци ми причају да наши људи, кад пређу границу и почну живјети у неким уређеним државама – врло лако прилагоде своје понашање. Врло лако тамо у некој Шведској или Данској ни не помисле да полицајцу тутну који еуро у џеп да би им прогледао кроз прсте, као што ни не помисле да доктору понесу коверту. Одједном престану бити Балканци и постану оно што од њих закони те одређене државе захтијевају.
Дакле, није непоправљиво и није до менталитета, него до закона и државе.
Да, опет се враћамо на исту ствар. Знамо да су код нас закони пречесто само мртва слова на папиру. Лакше је рећи „То је менталитет“ или „То је непоправљиво“!
За своју љеност и нерад ће одговорни увијек наћи оправдање.
Зато кажем – у питању је изговор а не узрок.
И вријеме је, чини ми се, да престанемо тражити изговоре.
Шта ви мислите? Каква су ваша искуства и имате ли идеју како би се ове ствари могле ријешити?
