Приредио Милован Шавија:
Папрача на извору Спрече, опкољена брежуљцима, њивама и шумарцима бјеше љепотом својом још у тринестом вијеку привукла Њемањиће да ту сазидају манастир. Изнад манастирске цркве издигла се планина Борогово. О Свецима порта је увек била препуна народа. Ту су се кумови сретали, пријатељи дружили, крштења и вјенчања се обављала, а млади су упознавали свог вољеног будућег мужа или жену. Сви су бивали у бијелом руху, отканом и украшеном везом различитих мустри. Трајало је то скоро седам вијекова.
А онда су дошле оне смутне четрдесете двадесетог вијека. Након ослобођења 1945. комунисти су некадашњу манастирску цркву претворили у коњушницу и магацин, исто као и усташе 1941. По порти се врзмаше војници са петокракама на глави. Около циче прасад, која, отета из неког од околних села, рове њушкама око крстова. Огрејало сунце изнад села запаљених од стране комунистичких активиста из засеока Врела, истих оних које су палиле усташе 1941, 42, и 43. Народ вида ране. У свакој кући је понеко погинуо, брат, отац, син или заклан дједа. Од шековићких комуниста стријељан је најмање по један члан из сваке породице.
Потајно се преживјели надаше да је зло стало, да је настао мир у којем ће се сачувати они који су претекли од рата. Предали се бранитељи српских села партизанима по прогласу Краља уз гаранције да им неће бити суђено, а партизани их побише све редом. На планини Борогову у њивама Кулине лежаше као снопље стријељани испод крушака. Пресијава се усирена крв помијешана са просутим мозгом и цријевима. Наједене вране и гаврани скупљају се после гозбе по оближњем дрвећу.
Мора се живјети, шапатом су говориле жене у црнини. Почеле су косидбе, јер је израсла трава по њивама, прекривши поља хиљдама прелијепих цвјетова. На Пркосима испод Ашћерића раде вриједни косци, а двије младе мајке се упутиле из села да им донесу ручак. Из оближњег окрајка и шикаре искочише пред њих двојица младића, њихови синови, који се нису предали властима када су сазнали за масовна стријељања. Узеше им тепсије са питама са глава и побјегоше. Дознавши за то УДБА их ухапси и везане спроведе кроз село. По кратком поступку, организовано им је јавно суђење на њивама Пркоси, гдје су сав преживјели народ сатјерали да то гледа. Пријеки комунистички суд их је, без иједног доказа, прогласио кривим за сарадњу са домаћим издајницима и осудио на смрт стријељањем. Постројили су се комунисти са митраљезима и након команде пуцали у Јованку и Цвију. Пред окупљеним народом падоше унакажена женска тијела, шикљала је крв на све стране. Јованкино тијело се још неколико минута трзало, бацајући крв у јаким млазевима у вис. Настао је мук. У оближњим окрајцима на обали Спрече распјеване птице престале су да пјевају.
Међу народом Папраче у нарених 50 година није било више мира. Шиканирани од комунистичке власти људи су бјежали куда су стигли. У Срем, Западну Европу, Америку и Канаду. Данас су у Папрачи пропланци и њиве пусти без народа. Птице још увијек не пјевају. У ону цркву за Васкрс и Богојављење уђе само по који старац и старица. Преко 20 села је потпуно пусто без људи.
– – – – –
Ову причу испричао је Љубисав Видаковић, потомак оних Папраћана који се после рата нису разбежали куда су стигли, а кога понекад можете видети како усамљен лута тим пустим крајолицима, тешећи се да њиховој лепоти зло ипак није могло наудити. Уместо са људима дружи се са птицама, помажући им да се опет распевају, затим лептирима и осталим кукцима, срнама, па чак и понеким залуталим вуком самотњаком, који га понекад подсети како су антички народи били окрутни према тој животињи када су у оној изреци: Човек је човеку вук – Homo homini lupus est, вука искористили за оличење зла.
Јер, нема у читавом животињском свету већег зла од човека, тако да би по њему ту изреку требало преиначити у: Човек је човеку човек – Homo homini homo est.
А да не би, барем што се имена тиче, кварио ту злом неукаљану лепоту Љубисав је променуо и име. Сада се зове Зобиштански Сављуб, по националности Грк, јер му се учинило да му није баш много помогло што је, према оној изреци, покушавао да буде човек, иако је Србин.
Читавог живота га је мучило, а мучиће га док буде жив, болно сазнање да је та изрека: “Будимо људи иако смо Срби”, која се приписује патријарху Павлу, још увек актуелна и да би Срби, без обзира ко ју је саставио, требали увек да је имају у виду, да се не би понаво догодило оно што се догодило четрдесетих прошлог века.
