Srpska pravoslavna crkva suočava se s nizom pritužbi, optužbi i kvalifikacija koje su postale tematski veoma široke
Međutim, jedna od tema koja se krije iza velikog broja optužbi na račun naše Crkve tiče se geopolitike, u širem smislu, na koju naš narod kroz istoriju nikada nije bio imun i uvek je, na žalost, bio nosilac tereta globalnih lomova
Crkva mora da nađe način da se zaštiti od štete koju joj ovi ljudi nanose, da se od njih ogradi, u tome smislu ako treba i da ih sankcioniše
U protivnom političke podele u društvu i među pastvom postepeno će se, ne dao Bog, pretočiti u crkvene podele što bi za nas bilo pogubno ne samo crkveno nego i društveno. A već vidimo ozbiljne znake takvih tendencija
AUTOR: Vedran Gagić
Jedna takva optužba je da je Srpska pravoslavna crkva proruski orijentisana Crkva. Ta optužba je u suštini jedna kvalifikacija, ocena, navodne ideološke, političke i geopolitičke obojenosti naše Crkve. Ovakvom kvalifikacijom se daje pokriće za napade na Crkvu u ime te iste politike, geopolitike, ideologije ove ili one vrste. Rezultat svega je isti, Crkva je svedena na „legitimnu” metu obračuna sa stvarnim ili umišljenim protivnicima.
Svako ko se makar malo razume u teologiju i međucrkvene odnose i stanje u SPC zna koliko je ovakva kvalifikacija besmislena. Istina, mi imamo bliskost sa ruskom Crkvom jer nas neraskidivo vezuje slovensko poreklo, jezik, kultura i zajednička istorija. To međutim nije nikakva politička, ideološka ili geopolitička veza jer Crkva takve veze ne poznaje. Međutim, ova činjenica ne sprečava, čak i neke ljude koji su formalno crkveni, pa ovo treba da znaju, da slične optužbe na račun naše Crkve iznose ad nauseam. A zašto?
U atmosferi globalne polarizacije, geopolitičkih lomova i promena u vojno-ekonomskoj moći svetskih sila sva sredstva za obračun sa protivnicima postala su „dozvoljena”. Crkva je, kao što sam naglasio, viđena samo kao jedna poluga preko koje će da se vrši pritisak protiv suprotne strane. Kao rezultat mi smo suočeni sa jednim možda ne toliko novim problemom, koliko sa jednim novim načinom rata koji, ovaj put, direktno pogađa Crkvu.
Sve što se dešava na globalnom nivou je bledo preslikano u otadžbini. Domaći pojedinci nastoje da Crkvu uvuku u lokalnu političku arenu prvenstveno u Srbiji, ali i u drugim zemljama na kanonskoj teritoriji SPC. Određene političke opcije u Srbiji, koje su doživele potpuni krah, kroz uvlačenje Crkve u svoju političku agendu vide svoju šansu za ostvarenje boljih rezultata. Na drugim mestima Crkva se percipira kao politička sila koja može da se koristi u vanizbornim političkim procesima, i slično.
Sve ove manipulacije jesu potpuno neprihvatljive za Crkvu, naročito za jerarhiju koja ima zadatak da brine o svakom čoveku bez obzira na politiku. Na žalost, svedoci smo da ima i onih ljudi u jerarhiji i na drugim pozicijama u Crkvi, koji su svesno ili nesvesno podlegli iskušenju i retorikom (a neki i više od toga) ušli duboko u političke obračune i podele. Naravno, mnogi će pokušati da sve opravdaju time što imaju pravo na političko mišljenje, na učešće u dijalogu, na stav, na razmenu stavova, itd. Ili će se pravdati moralnom motivacijom, zalaganjem za principe, pravdu, poštenje, i slično, pozivajući se na neke istorijske primere. Međutim, iznošenje stavova na način koji je politički obojen kao što su nastojanja na rušenju vlasti, ili urušavanje opozicije, ili UOPŠTENA podrška jednim nasuprot drugih, jeste partijaški način delovanja i duboko je suprostavljen etosu Crkve.
Crkva mora da nađe način da se zaštiti od štete koju joj ovi ljudi nanose, da se od njih ogradi, u tome smislu ako treba i da ih sankcioniše. U protivnom političke podele u društvu i među pastvom postepeno će se, ne dao Bog, pretočiti u crkvene podele što bi za nas bilo pogubno ne samo crkveno nego i društveno. A već vidimo ozbiljne znake takvih tendencija.
Sa druge strane, Crkva mora da očuva ne samo nezavisnost nego i percepciju nezavisnosti od državne vlasti. Saradnja Crkve i države mora da postoji, pa je ovde često u pitanju samo percepcija od strane javnosti određenih poteza Crkve i države. Bitno je da se jasno artikuliše zašto se nešto čini. Budući da se Crkva nalazi u stanju neprestanog medijskog linča gde se svaki potez Crkve javno tumači kao negativan, način na koji Crkva komunicira i obrazlaže svoje poteze može u mnogome da se popravi. To bi barem ublažilo razna maliciozna nagađanja i manipulacije.
Ovo je posebno važno kada imamo u vidu da kod nas ne postoji razvijena politička kultura koja bi nam izoštrila sposobnost da razdvojimo pitanja koja su od opšteg interesa od pitanja koja se tiču dnevne politike. Upravo zbog mešanja bitnog i nebitnog energija se rasipa na razne jalove rasprave. U politici mogu i treba da postoje različiti stavovi ali po pitanjima od opšteg značaja mora da postoji visok nivo konsenzusa i tu nema mesta politikantstvu. Takođe, po pitanjima koja se tiču nekog političkog dekoruma, bontona, ili unapređenja odnosa između različitih struktura u društvu i državi, pa u tome smislu i između Crkve i države, ne bi trebalo da postoje posebne nesrazmerne reakcije i podele.
Međutim, mi smo prošle godine imali nešto sasvim suprotno. Imali smo jednu potpuno besmislenu hajku na Svjatjejšeg Patrijarha i Sinod SPC zbog dodele ordena Predsedniku Republike Srbije. Ovo nije bio postupak koji ugrožava interese Crkve, niti je to bilo nešto što ugrožava interese društva, niti bilo koga na bilo koji način. Naprotiv, dodela ordena je, pored simbolike o potrebi nastavka saradnje Crkve i države na 800 g. autokefalije naše Crkve, potencijalno mogla da posluži da se ta saradnja produbi na poljima od opšteg značaja. Umesto svega toga dobili smo histeriju. Histeriji su se priključili i pojedini koji po svome zvanju i funkciji ne bi smeli da u takvome nečemu uzimaju učešća. Na ovaj način Crkva je uvučena u srž dnevnopolitičkih prepucavanja i podela. Dato je zeleno svetlo raznim grupama da mogu da krenu u pljuvanje na Crkvu, jer ako to mogu ljudi iz Crkve, tim pre mogu i ljudi izvan Crkve. Ovo se nastavlja do danas, a sve je počelo potpuno iracionalno, zbog dodele ordena. Ironično, videli smo da se niko nikada nije uznemiravao zato što je Patrijarh Vartolomej, na primer, preko svojih arhonta dodeljivao ordenje Bušu starijem, Gorbačovu, Bajdenu itd.
IKONA „U PAKLU“, LAVA TOLSTOJA
U svetu koji je sve više i više razdeljen, SPC ne treba da dokazuje bilo kome bilo šta. Ne treba da se dokazuje političarima niti da se meša u dnevnu politiku. Ne treba da dokazuje Grcima, da nije ruska, Rusima da nije grčka ni Amerikancima da nije zainteresovana za geopolitiku. Ni na lokalnom planu ne treba da dokazuje novonastalim nacijama da nije baš toliko “srpska” ne bi li onima koji imaju neplemenita osećanja prema srpskom imenu postala bliža. Ona je srpska po istoriji i po zvanju i po svojoj najbrojnijoj pastvi i tako će ostati, a otvorena je za sve koji traže Hrista kao što je uvek bila.
Umesto navedenog SPC treba da svedoči sama o sebi ne obazirući se na šta ko voli ili ne voli da čuje. Jer ono što SPC ima autentično, jevanđeljski, da posvedoči svakome dobronamernom biće sasvim dovoljno. Onima koji nisu dobronamrni svejedno ništa neće biti ni dobro ni dovoljno, šta god uradili. SPC je dakle pozvana da svedoči kakva jeste, a ne da svedoči kakva i čija nije.
Zbog svega ovoga, ono čemu naša Crkva treba da posveti posebnu pažnju jeste unapređenje svoje unutrašnje organizacije, misije, i tzv. kadrovske politike, sa posebnim osvrtom na položaj naše Crkve u svim državama u kojima je prisutna. Da bi bila spremna da adekvatno odgovori na izazove s kojima se suočava, kao i da bi bila sposobna da u dijalogu sa svetom zastupa svoje legitimne interese.
U međunarodnim i međucrkvenim odnosima SPC ne sme da se usteže da kaže koji su njeni interesi i da ih upravo tako predstavlja i zastupa pred sagovornicima u dijalogu. Zapadni svet, naročito, jasno razume jezik interesa.
Interes naše Crkve je takav da on nije u suprotnosti sa interesima ni jednog civilizovanog društva i zbog toga nemamo razlog da ga se stidimo. Crkvi je jednostavno potrebna sloboda da vrši svoju službu i misiju. Ta misija nije ni nacionalna, ni politička, ni ideološka, niti je usmerena protiv bilo koga, nego je jevanđeljska misija, poučavanja pastve reči Božijoj i života po toj Reči. Po nekim pitanjima Crkva može da ima dijametralno suprotan stav sa određenim segmentima društva, ali je tekovina svih demokratskih društava da svako legitimno može da iznese svoje stavove, pa tako i Crkva.
Svedočanstvo Crkve i dijalog je uvek otvoren čak i prema onima koji se ne slažu sa njenim stavovima. Crkva nikada druge ne odbacuje niti sama sebe marginalizuje, niti se polarizuje po političkim i drugim podelama, uprkos ispadima pojedinih njenih članova. U neslobodnim i opresivnim društvima i epohama Crkvu su drugi marginalizovali, pod prisilom. Nadam se da niko ne želi novo opresivno društvo koje će povlačiti slične poteze protiv Crkve i koje će pod vidom ideoloških i drugih podela vršiti napad na Crkvu.
Pored svega, Crkva sa eshatološkim optimizmom nastoji da svetli ovome svetu blagovešću Jevanđelja pružajući ljudima utehu, po našem ubeđenju, jedinu autentičnu i konačnu utehu, tj. samog Hrista, koji je put, istina i život večni. Neka tako bude i u buduće.
IZVOR: https://vidovdan.org/aktuelno/vedran-gagic-crkva-i-podele-u-drustvu/
Preuzeto sa: https://naukaikultura.com/crkva-i-podele-u-drustvu/
