Модерна медицина је негација здраваља. Она није организована да служи људском здрављу, већ самој себи као институцији. Уместо да их лечи, она људе чини болеснима поручио је седамдесетих година прошлог века филозоф, социолог, друштвени критичар, ерудита и полиглота Иван Илич у својој књизи „Медицинска Немеза – Експропријација здравља” критикујући Рокфелерову алопатску медицину
ПИШЕ:МИЛОВАН ШАВИЈА:
Један не-просечан седамдесетпетогодишњи Американац по имену Џо појавио се једног дана код породичног доктора ради редовног годишњег прегеледа. Сматра се не-просечним, јер је био здрав и никада у животу није узимао никакав лек, осим понекад, и то веома ретко, аспирин. А осим тога био је атлетски грађен, ни грама сала. Била је то његова прва посета код тог доктора, јер се његов стари доктор пензионисао.
Након што је ушао у просторију за преглед и сео, појавила се сестра, измерила му притисак и пулс и отишла. После неколико минута долази доктор са таблетом ај-пад у рукама и седа поред њега.
Ни добар дан, ни како здравље, ни помоз’ бог, већ му на екрану таблета отвара његов „фајл” и показује на списак свих вакцинација које је до тада примио и каже: „Видим да сте се вакцинисали против тетануса”.
„Јесте, након што сам једном добро посекао руку”, одговара Џо.
„У вашим годинама добро би било да се поново вакцинишете против пнеумоније”, наставља доктор.
„Једном сам је примио, и никада то себи нећу опростити”, одговара Џо.
„Ооо, нее, у вашим годинама постоји велика вероватноћа да умрете од пнеумоније”, наставља доктор и додаје са изразом запрепаштења: „Па ви се нисте вакцинисали ни против херпес зостера. То бих вам препоручио да свакако урадите, а и покривено је осигурањем. Да ли сте ви свесни како је то страшна болест?”
Овај пута Џо није ништа одговорио.
„Сада је управо време за вакцинацију против грипа”, наставља доктор.
„Никада се у животу нисам вакцинисао против грипа, па нећу ни сада”, одговара мирно Џо.
„У вашим годинама се веома често умире од грипа. То је веома опасна болест. Ја бих вам дефинитивно препоручио да је ипак примите.”
„Не, хвала”, одговара Џо.
„Стварно би требао.”
Након што Џо није ништа рекао, доктор са већ мало повишеним тоном примећује: „Видим да нисте примили ни једну Ковид вакцину. Да ли знате да ви ризикујете свој живот уколико се не вакцинишете против Ковида? Стварно је морате примити.”
На то му је Џо објаснио да је он добро информисан о Ковиду и вакцинама, о томе да нису тестиране, о тој крајње сумњивој mRNA технологији, о умирању и тешким последицама код вакцинисаних, те да му не пада на памет да прими ту вакцину.
Већ помало узрујан, доктор му полемичким тоном објашњава да је он на чувеном Јел универзитету (Yale University) проучавао mRNA технологију код професора и доктора Теуфелмејстера и Њумана (F. Teufelmeister and A.E. Newman), и да он добро зна да су те вакцине безбедне и ефикасне.
Џо му је на то одговорио: „Мене не интересује шта сте ви радили на Јелу. Ја се са вашим тумачењем не слажем.”
Након гога доктор је разјарен, изгубивши контролу, узвикнуо: „Када би ми закон дозволио, ја бих те свезао за овај кревет и вакцинисао те са свим тим потребним вакцинама!”
И тако се Џоов годишњи лекарски преглед завршио, пре него што је Џо имао прилику да легне на тај лекарски лежај за испитивање, да се скине до паса, да га доктор, макар формално, прегледа стетоскопом, да му завири у грло и можда уши, како се могло очекивати у таквим приликама. А да се не говори о томе да му постави неко вербално питање, о здрављу, како се осећа, има ли неких здравствених, па чак и других проблема, као што су некада у таквим приликама питали они старински породични и сеоски лекари. Ништа од тога се није догодило, а доктор и Џо су се видели први пута у животу.
Медицинска Немеза
Та прича на први поглед личи на неки виц, чак налик оним вицевима о Муји и Хаси, где је сасвим свеједно да ли је Џо био Мујо или Хасо. Међутим, та прича је изгледа истинита. Она је део једног чланка, који је написао Едвард Куртин (Edward Curtin), објавиљеног на угледном сајту Global Research: https://www.globalresearch.ca/if-it-was-allowed-id-hold-you-down/5822355
Тај Џо је његов добар пријатељ, који му је испричао ту своју авантуру са новим породичним лекаром, кога вероватно неће више никада видети. На крају тог чланка се наводи да је Едвард Куртин познати истраживач и социолог из Западног Масаћусеца и да је придружени истраживач у Centre for Research on Globalization (CRG), те да је недавно објавио веома интересантну књигу: „Seeking the Truth in a Country of Lies”. О тој књизи је похвални коментар дао Роберт Ф. Кенеди, а такођер и холивудска звезда Оливер Стоун.
Када су се касније Едвард и његов пријатељ Џо, јунак оне приче која личи на виц, срели у једном кафеу Едвард му је показао књигу: „Medical Nemesis: The Expropriation of Health”, (Медицинска Немеза – Експропријација здравља) коју је написао Иван Илич, а коју он сматра једном од најбољих књига овог савременог доба. Џо је узео књигу и почео да је прелистава. Након неколико минута зауставио се на једном месту јер му је привукао пажњу један део текста који је био подвучен оним жутим маркером и који је гласио:
„Ритуализација кризе, главна особина морбидног друштва, омогућава медицинским функционерима три важне привилегије. Она им даје овлаштења која једино војска може имати. Под притиском кризе медицински професионалци су уверени да су они преузели команду и да због тога нису обавезни да поштују уобичајена правила пристојности и правде. Онај који је умислио да је он тај који одлучује о животу и смрти није више људско биће. Јер, као једини који је одговоран за процену хитности и одређивање врсте потребног третмана над пацијентом, он чак и његово убијање сматра делом своје дужности проистекле из новонастале кризне ситуације.”
Роберт Ф. Кенеди је у поменутом коментару на ону Едвардову књигу „Потрага за истином у земљи лажи”, навео на крају да у посматрању свега онога што се око њега дешава „Ед Куртин има осећај песника и око орла.” Вероватно се те његове особине могу наслутити у начину на који је пожљиво изрежирао сусрет његовог пријатеља Џоа са том пророчанском опаском Ивана Илича, са којом је још пре педесет година на елегантан начин описао оно што ће се догодити приликом његовог редовног годишњег лекарског прегледа, али и све оно што се догодило пре тог прегледа. Можда је Џо тек након што је то прочитао схватио да онај лекар није био људско биће.
Иван Илич
За Ивана Илича (1926-2002), се може рећи да је био филозоф, социолог, друштвени критичар, ерудита и полиглота. Кажу да је говорио 14 језика. Оно по чему је остао упамћен је његова беспоштедна критика свих могућих девијација у којима се полако гушило такозвано модерно западно друштво током XX века, поготову у својој другој половини у којој је Иван Илич достигао своју пуну критичарску зрелост. Оно што га чини оригиналним је да је он читавог живота, поред свих оних набројаних занимања и титула, био и католички свештеник. Тако да се за његову критику не може рећи да је била секуларна, већ хришћанска, што је он стално наглашавао.
Међутим, његова критичарска оштрица и доследност довешће га у сукоб са црквеним естаблишментом. Остало је упамћено да је након што је у Бразилу војна хунта насилно преузела власт написао писмо тадашњем папи Павлу VI, које започиње речима: „Свети оче, морам вас укорити због вашег ћутања”. Након све чешћих сукоба са црквеним врхом тражио је да га разреше свештеничке дужности, што му је и удовољено. Након тога он је за себе наставио говорити: „Ја сам свештеник, али не вршим свештеничку дужност.”
друштво које ти је потребно управо оно у којем живиш)
Многи га сматрају зачетником антиглобализма, јер је много пре него што је тај покрет инаугурисан и добио своје име запазио какве штетне последице ће донети глобализација и постао њен оштар критичар. Они левичари, који ће се касније приклонити либерализму, су га обожавали и стално цитирали, што представља парадокс, јер је његова критика била усмерена и према њима. Због свега тога добио је надимак Сократ глобално села. Његова појава ће сама за себе представљати парадокс, јер ће захваљујући њему остати забележено да је један католички свештеник био пионир антиглобализма.
Али од свих предмета његове критике, уколико се његова појава и животно дело посматрају из данашње перспективе, две деценије након његовог одласка, свакако да ће највећу важност и вредност имати медицина. А то је управо представљено и овековечено у оној књизи коју је Ед Куртин потурио свом пријатељу Џоу, када су се срели у кафеу. Са својом критиком Рокфелерове алопатске медицине Иван Илич се такође може сматрати једним од пионира, ако се узме у обзир да је књига писана почетком седамдесетих пошлог века, када ни изблиза нису биле толико очигледне и лако приметне све оне девијације и сва она патологија, коју је он на темљит начин представио, прокоментарисао и извргао критици и руглу у књизи „Медицинска Немеза – Експропријација здравља”.
На који начин је то урадио може се видети из следећег цитата:
„Уместо да лече старе, медицинари производе нове болести, јатрогене природе. Њихова тековина су разни пестициди, антибиотици, дроге, контрацепцијска средства, седативи, фармакоманија, погрешне дијагнозе и терапије. Лекарска ефикасност је илузија. Здрави и болесни су претворени у жртве медицине. Сам живот је постао болест, а сви људи и читав свет претворени у болницу. Неконтролисаном медикализацијом читаво друштво је постало болесно. Људи су на вештачки начин претварени у пацијенте.”
да служи људском здрављу, већ самој себи као институцији.
Уместо да их лечи, она људе чини болеснима.
Када се данас чита та Иличева књига о експропријацији здравља стиче се утисак де је он само наговестио оно што ће се на највулгарнији начин догодити тек пола века касније. Лекари из времена када је књига писана нису били ни изблиза тако безобзирни према правилима пристојности и правде, такви нељуди и тако фанатично уверени да је убијање пацијената њихова дужност, као што ће постати 2020. године, и то на најогољенији начин, без маскирања и прикривања, када ће за само неколико година страдати милиони људи, а да нико неће одговарати за тај злочин, док ће они који се томе буду успротивили бити сматрани непријатељима човечанстава.
Мртва се глава по сокаку ваља, па се и горему нада
Али чак ни то није све. Потребно је да се дода још један детаљ, па да се у потпуности оствари она слика, коју је Иван Илич представио у оном подвученом и маркирамом цитату. Како би се народски рекло: Мртва се глава по сокаку ваља, па се и горему нада. Тим детаљем би требало да се и онај јадни Џоов доктор ослободи мука, да више никада не буде онако провоциран од пацијената и да може по закону да му ради шта год му падне на памет. На том детаљу се управо ради. А када се и он реши, неће се више моћи десити да код доктора дође невакцинисан пацијент, да се шепури да пуца од здравља, да никада није био болестан, и никада узимао лекове, па још и да доктору соли памет.
Али, Иван Илич је у својој књизи најавио могућност да ипак постоји спас из тог медицинског пакла, а то је грчка богиња одмазде Немеза, која је, како су антички Грци веровали, имала задатак да прати људске лудорије и обест, па да их, када претерају казни одмаздом. Иван Илич се надао да она прати сва зла која медицина са докторима на челу чини човечанству и да ће их кад тад морати казнити. Та нада је уграђена и у сам наслов књиге. Како је испало, чак пола века од када је књига написана, Немеза се још не јавља, а зла се гомилају све већом брзином, тако да их је све теже пратити и набрајати.
А онима који су се, захваљујући Еду Куртину, сетили Ивана Илича и Немезе, остаје да буду стрпљиви и да чекају, али и да не буду баш превише пасивни док чекају, већ да покушају да уложе додатни напор како би зло било заустављено, па да Немезина интервенција и не буде потребна. Можда она због тога тако дуго чека, пре него што се коначно умеша.
