Moderna medicina je negacija zdravalja. Ona nije organizovana da služi ljudskom zdravlju, već samoj sebi kao instituciji. Umesto da ih leči, ona ljude čini bolesnima poručio je sedamdesetih godina prošlog veka filozof, sociolog, društveni kritičar, erudita i poliglota Ivan Ilič u svojoj knjizi „Medicinska Nemeza – Eksproprijacija zdravlja” kritikujući Rokfelerovu alopatsku medicinu
PIŠE:MILOVAN ŠAVIJA:
Jedan ne-prosečan sedamdesetpetogodišnji Amerikanac po imenu Džo pojavio se jednog dana kod porodičnog doktora radi redovnog godišnjeg pregeleda. Smatra se ne-prosečnim, jer je bio zdrav i nikada u životu nije uzimao nikakav lek, osim ponekad, i to veoma retko, aspirin. A osim toga bio je atletski građen, ni grama sala. Bila je to njegova prva poseta kod tog doktora, jer se njegov stari doktor penzionisao.
Nakon što je ušao u prostoriju za pregled i seo, pojavila se sestra, izmerila mu pritisak i puls i otišla. Posle nekoliko minuta dolazi doktor sa tabletom aj-pad u rukama i seda pored njega.
Ni dobar dan, ni kako zdravlje, ni pomoz’ bog, već mu na ekranu tableta otvara njegov „fajl” i pokazuje na spisak svih vakcinacija koje je do tada primio i kaže: „Vidim da ste se vakcinisali protiv tetanusa”.
„Jeste, nakon što sam jednom dobro posekao ruku”, odgovara Džo.
„U vašim godinama dobro bi bilo da se ponovo vakcinišete protiv pneumonije”, nastavlja doktor.
„Jednom sam je primio, i nikada to sebi neću oprostiti”, odgovara Džo.
„Ooo, nee, u vašim godinama postoji velika verovatnoća da umrete od pneumonije”, nastavlja doktor i dodaje sa izrazom zaprepaštenja: „Pa vi se niste vakcinisali ni protiv herpes zostera. To bih vam preporučio da svakako uradite, a i pokriveno je osiguranjem. Da li ste vi svesni kako je to strašna bolest?”
Ovaj puta Džo nije ništa odgovorio.
„Sada je upravo vreme za vakcinaciju protiv gripa”, nastavlja doktor.
„Nikada se u životu nisam vakcinisao protiv gripa, pa neću ni sada”, odgovara mirno Džo.
„U vašim godinama se veoma često umire od gripa. To je veoma opasna bolest. Ja bih vam definitivno preporučio da je ipak primite.”
„Ne, hvala”, odgovara Džo.
„Stvarno bi trebao.”
Nakon što Džo nije ništa rekao, doktor sa već malo povišenim tonom primećuje: „Vidim da niste primili ni jednu Kovid vakcinu. Da li znate da vi rizikujete svoj život ukoliko se ne vakcinišete protiv Kovida? Stvarno je morate primiti.”
Na to mu je Džo objasnio da je on dobro informisan o Kovidu i vakcinama, o tome da nisu testirane, o toj krajnje sumnjivoj mRNA tehnologiji, o umiranju i teškim posledicama kod vakcinisanih, te da mu ne pada na pamet da primi tu vakcinu.
Već pomalo uzrujan, doktor mu polemičkim tonom objašnjava da je on na čuvenom Jel univerzitetu (Yale University) proučavao mRNA tehnologiju kod profesora i doktora Teufelmejstera i Njumana (F. Teufelmeister and A.E. Newman), i da on dobro zna da su te vakcine bezbedne i efikasne.
Džo mu je na to odgovorio: „Mene ne interesuje šta ste vi radili na Jelu. Ja se sa vašim tumačenjem ne slažem.”
Nakon goga doktor je razjaren, izgubivši kontrolu, uzviknuo: „Kada bi mi zakon dozvolio, ja bih te svezao za ovaj krevet i vakcinisao te sa svim tim potrebnim vakcinama!”
I tako se Džoov godišnji lekarski pregled završio, pre nego što je Džo imao priliku da legne na taj lekarski ležaj za ispitivanje, da se skine do pasa, da ga doktor, makar formalno, pregleda stetoskopom, da mu zaviri u grlo i možda uši, kako se moglo očekivati u takvim prilikama. A da se ne govori o tome da mu postavi neko verbalno pitanje, o zdravlju, kako se oseća, ima li nekih zdravstvenih, pa čak i drugih problema, kao što su nekada u takvim prilikama pitali oni starinski porodični i seoski lekari. Ništa od toga se nije dogodilo, a doktor i Džo su se videli prvi puta u životu.
Medicinska Nemeza
Ta priča na prvi pogled liči na neki vic, čak nalik onim vicevima o Muji i Hasi, gde je sasvim svejedno da li je Džo bio Mujo ili Haso. Međutim, ta priča je izgleda istinita. Ona je deo jednog članka, koji je napisao Edvard Kurtin (Edward Curtin), objaviljenog na uglednom sajtu Global Research: https://www.globalresearch.ca/if-it-was-allowed-id-hold-you-down/5822355
Taj Džo je njegov dobar prijatelj, koji mu je ispričao tu svoju avanturu sa novim porodičnim lekarom, koga verovatno neće više nikada videti. Na kraju tog članka se navodi da je Edvard Kurtin poznati istraživač i sociolog iz Zapadnog Masaćuseca i da je pridruženi istraživač u Centre for Research on Globalization (CRG), te da je nedavno objavio veoma interesantnu knjigu: „Seeking the Truth in a Country of Lies”. O toj knjizi je pohvalni komentar dao Robert F. Kenedi, a također i holivudska zvezda Oliver Stoun.
Kada su se kasnije Edvard i njegov prijatelj Džo, junak one priče koja liči na vic, sreli u jednom kafeu Edvard mu je pokazao knjigu: „Medical Nemesis: The Expropriation of Health”, (Medicinska Nemeza – Eksproprijacija zdravlja) koju je napisao Ivan Ilič, a koju on smatra jednom od najboljih knjiga ovog savremenog doba. Džo je uzeo knjigu i počeo da je prelistava. Nakon nekoliko minuta zaustavio se na jednom mestu jer mu je privukao pažnju jedan deo teksta koji je bio podvučen onim žutim markerom i koji je glasio:
„Ritualizacija krize, glavna osobina morbidnog društva, omogućava medicinskim funkcionerima tri važne privilegije. Ona im daje ovlaštenja koja jedino vojska može imati. Pod pritiskom krize medicinski profesionalci su uvereni da su oni preuzeli komandu i da zbog toga nisu obavezni da poštuju uobičajena pravila pristojnosti i pravde. Onaj koji je umislio da je on taj koji odlučuje o životu i smrti nije više ljudsko biće. Jer, kao jedini koji je odgovoran za procenu hitnosti i određivanje vrste potrebnog tretmana nad pacijentom, on čak i njegovo ubijanje smatra delom svoje dužnosti proistekle iz novonastale krizne situacije.”
Robert F. Kenedi je u pomenutom komentaru na onu Edvardovu knjigu „Potraga za istinom u zemlji laži”, naveo na kraju da u posmatranju svega onoga što se oko njega dešava „Ed Kurtin ima osećaj pesnika i oko orla.” Verovatno se te njegove osobine mogu naslutiti u načinu na koji je požljivo izrežirao susret njegovog prijatelja Džoa sa tom proročanskom opaskom Ivana Iliča, sa kojom je još pre pedeset godina na elegantan način opisao ono što će se dogoditi prilikom njegovog redovnog godišnjeg lekarskog pregleda, ali i sve ono što se dogodilo pre tog pregleda. Možda je Džo tek nakon što je to pročitao shvatio da onaj lekar nije bio ljudsko biće.
Ivan Ilič
Za Ivana Iliča (1926-2002), se može reći da je bio filozof, sociolog, društveni kritičar, erudita i poliglota. Kažu da je govorio 14 jezika. Ono po čemu je ostao upamćen je njegova bespoštedna kritika svih mogućih devijacija u kojima se polako gušilo takozvano moderno zapadno društvo tokom XX veka, pogotovu u svojoj drugoj polovini u kojoj je Ivan Ilič dostigao svoju punu kritičarsku zrelost. Ono što ga čini originalnim je da je on čitavog života, pored svih onih nabrojanih zanimanja i titula, bio i katolički sveštenik. Tako da se za njegovu kritiku ne može reći da je bila sekularna, već hrišćanska, što je on stalno naglašavao.
Međutim, njegova kritičarska oštrica i doslednost dovešće ga u sukob sa crkvenim establišmentom. Ostalo je upamćeno da je nakon što je u Brazilu vojna hunta nasilno preuzela vlast napisao pismo tadašnjem papi Pavlu VI, koje započinje rečima: „Sveti oče, moram vas ukoriti zbog vašeg ćutanja”. Nakon sve češćih sukoba sa crkvenim vrhom tražio je da ga razreše svešteničke dužnosti, što mu je i udovoljeno. Nakon toga on je za sebe nastavio govoriti: „Ja sam sveštenik, ali ne vršim svešteničku dužnost.”
društvo koje ti je potrebno upravo ono u kojem živiš)
Mnogi ga smatraju začetnikom antiglobalizma, jer je mnogo pre nego što je taj pokret inaugurisan i dobio svoje ime zapazio kakve štetne posledice će doneti globalizacija i postao njen oštar kritičar. Oni levičari, koji će se kasnije prikloniti liberalizmu, su ga obožavali i stalno citirali, što predstavlja paradoks, jer je njegova kritika bila usmerena i prema njima. Zbog svega toga dobio je nadimak Sokrat globalno sela. Njegova pojava će sama za sebe predstavljati paradoks, jer će zahvaljujući njemu ostati zabeleženo da je jedan katolički sveštenik bio pionir antiglobalizma.
Ali od svih predmeta njegove kritike, ukoliko se njegova pojava i životno delo posmatraju iz današnje perspektive, dve decenije nakon njegovog odlaska, svakako da će najveću važnost i vrednost imati medicina. A to je upravo predstavljeno i ovekovečeno u onoj knjizi koju je Ed Kurtin poturio svom prijatelju Džou, kada su se sreli u kafeu. Sa svojom kritikom Rokfelerove alopatske medicine Ivan Ilič se takođe može smatrati jednim od pionira, ako se uzme u obzir da je knjiga pisana početkom sedamdesetih pošlog veka, kada ni izbliza nisu bile toliko očigledne i lako primetne sve one devijacije i sva ona patologija, koju je on na temljit način predstavio, prokomentarisao i izvrgao kritici i ruglu u knjizi „Medicinska Nemeza – Eksproprijacija zdravlja”.
Na koji način je to uradio može se videti iz sledećeg citata:
„Umesto da leče stare, medicinari proizvode nove bolesti, jatrogene prirode. Njihova tekovina su razni pesticidi, antibiotici, droge, kontracepcijska sredstva, sedativi, farmakomanija, pogrešne dijagnoze i terapije. Lekarska efikasnost je iluzija. Zdravi i bolesni su pretvoreni u žrtve medicine. Sam život je postao bolest, a svi ljudi i čitav svet pretvoreni u bolnicu. Nekontrolisanom medikalizacijom čitavo društvo je postalo bolesno. Ljudi su na veštački način pretvareni u pacijente.”
da služi ljudskom zdravlju, već samoj sebi kao instituciji.
Umesto da ih leči, ona ljude čini bolesnima.
Kada se danas čita ta Iličeva knjiga o eksproprijaciji zdravlja stiče se utisak de je on samo nagovestio ono što će se na najvulgarniji način dogoditi tek pola veka kasnije. Lekari iz vremena kada je knjiga pisana nisu bili ni izbliza tako bezobzirni prema pravilima pristojnosti i pravde, takvi neljudi i tako fanatično uvereni da je ubijanje pacijenata njihova dužnost, kao što će postati 2020. godine, i to na najogoljeniji način, bez maskiranja i prikrivanja, kada će za samo nekoliko godina stradati milioni ljudi, a da niko neće odgovarati za taj zločin, dok će oni koji se tome budu usprotivili biti smatrani neprijateljima čovečanstava.
Mrtva se glava po sokaku valja, pa se i goremu nada
Ali čak ni to nije sve. Potrebno je da se doda još jedan detalj, pa da se u potpunosti ostvari ona slika, koju je Ivan Ilič predstavio u onom podvučenom i markiramom citatu. Kako bi se narodski reklo: Mrtva se glava po sokaku valja, pa se i goremu nada. Tim detaljem bi trebalo da se i onaj jadni Džoov doktor oslobodi muka, da više nikada ne bude onako provociran od pacijenata i da može po zakonu da mu radi šta god mu padne na pamet. Na tom detalju se upravo radi. A kada se i on reši, neće se više moći desiti da kod doktora dođe nevakcinisan pacijent, da se šepuri da puca od zdravlja, da nikada nije bio bolestan, i nikada uzimao lekove, pa još i da doktoru soli pamet.
Ali, Ivan Ilič je u svojoj knjizi najavio mogućnost da ipak postoji spas iz tog medicinskog pakla, a to je grčka boginja odmazde Nemeza, koja je, kako su antički Grci verovali, imala zadatak da prati ljudske ludorije i obest, pa da ih, kada preteraju kazni odmazdom. Ivan Ilič se nadao da ona prati sva zla koja medicina sa doktorima na čelu čini čovečanstvu i da će ih kad tad morati kazniti. Ta nada je ugrađena i u sam naslov knjige. Kako je ispalo, čak pola veka od kada je knjiga napisana, Nemeza se još ne javlja, a zla se gomilaju sve većom brzinom, tako da ih je sve teže pratiti i nabrajati.
A onima koji su se, zahvaljujući Edu Kurtinu, setili Ivana Iliča i Nemeze, ostaje da budu strpljivi i da čekaju, ali i da ne budu baš previše pasivni dok čekaju, već da pokušaju da ulože dodatni napor kako bi zlo bilo zaustavljeno, pa da Nemezina intervencija i ne bude potrebna. Možda ona zbog toga tako dugo čeka, pre nego što se konačno umeša.
