Пише: Милан Гајовић, Подгорица
„…Хазрети – Мухаммед је послан да уједини све народе, да одстрани све разлике које се медју њима налазе као: народност, боју, језик, расу и остале различитости, да покаже прави пут читавом човјечанству.“(„Кур’ан часни“ (коментар); „Стварност“, Загреб,1985.)
„Ми Турску доживљавамо као своју мајку, која је прије сто година, зато што је морала, оставила своју дјецу. Сада долази да нас види, Босну као најстарије дијете, ово албанско што је ојачало и нас у Санџаку, као најмлађе дијете, које се највише воли. Кад имате такву браћу и ојачане родитеље, то је предиван осјећај.“ (Муамер Зукорлић, 1970-2021, главни муфтија Мешихата Исламске заједнице у Србији и потпредсједник Народне скупштине Србије (2020-2021); дневни лист „Дан“, 22.септембар 2010.)
„…Tурска је Косово и Косово је Турска…“ (Реџеп Тајип Ердоган, турски премијер, на јавном скупу у Призрену, 23.октобар 2013.године)
Геополитика проучава узрочно-последичну повезаност политичке моћи (државне власти) и географског простора, односно утицај и дјеловање географског положаја (геопростора), као и културних, демографских, војних, природних и економских фактора неке државе на њен међународни положај. То је интердисциплинарна наука јер обухвата политичку географију, историју, економију, право, социологију…Уже схватање геополитике подразумијева географски детерминизам, односно да географски фактори условљавају или одређују државну политику. Шире схватање геополитике обухвата сваку повезаност географије и политике државне власти.
Практична геополитика је борба за контролу географског простора.
Геополитику као науку утемељио је Фридрих Рацел (Friedrich Ratzel,1844-1904, њемачки географ, етнограф и професор географије на Универзитету у Лајпцигу). Инспирисан Дарвиновом теоријом еволуције, државу је упоређивао са живим суперорганизмом који се рађа, расте, достиже свој врхунац (пуни развој), опада и умире. Главна обиљежја државе су: политика = моћ и простор = народ. Да би држава опстала, мора не само да штити своју територију и ресурсе, него да тежи да их увећа, односно да заузме свој животни простор (њем. Lebensraum). Ширење државних граница је одраз здравља једног народа. Борба за животни простор се своди на борбу за опстанак. Народ и тло одређују карактер државе и њен политички живот.
Термин „геополитика“ потиче од шведског политиколога Рудолфа Кјелена (Ћелена) (Rudolf Kjellen,1864-1922), (из 1899.године) и један је (географски) од пет елемената његове теорије државе. Тумачио је да је геополитика наука о држави као живом, географском организму који се мијења и развија у простору или као појави у простору који заузима према другим државама.
Геополитика ислама исходи из „Курана“ (Кур’ан), Божје (Aлахове) Објаве Посланику (арап. Небиј) Мухамеду (почетком 7.вијека). „Куран“ је и Божја наредба за све муслимане. Ислам (арап. „преданост Богу“) је религија која прописује укупни живот вјерника, а муслиман је онај који се потчињава, покорава Богу.
„О vjernici! Bojte se Boga istinskom bogobojaznošću i (kad vam dodje vrijeme mrijeti) umrite samo kao muslimani.“ („Kur’an časni 3:102)
Ислам је истовремено и вјера и држава (арап. дин ва давла). Он је неодвојив од политике, јер се спроводи и остварује као државно уређење и државна политика по религиозном (шеријатском) праву.
Цитираћу неколико ајета(реченица) из „Курана“ („Kur’an časni“, „Stvarnost“ Zagreb, 1985, са коментаром Dželaluddina Čauševića, четвртог реис-ул-улеме и муфтије (вјерског поглавара муслимана), за вријеме краљевине Југославије):
„„Код Бога је (права) вјера само ислам…“ (3;19) Коментар: „…Ислам који је природна вјера човјекова био је вјера свих Божјих посланика…“?!
А Божји посланици, по „Курану“, између осталих, били су и Адем (Адам), Нух (Ноје), Јакуб (Јаков), Муса (Мојсије), Илјас (Илија), Јахја (Јован Крститељ) и Иса (Исус)! Из оваквог тумачења „Курана“ исходи да је ислам био (природна) вјера првог библијског човјека, као и родоначелника јудаизма (Мојсија) и хришћанства (Исуса Христоса), иако је ислам утемељен вјековима послије Божјих Објава тих религија?!
„…Објављен ми је овај Кур’ан да њиме опоменем вас и онога до кога допре…“ (6;19) Коментар: „Овај ајет нам јасно и отворено каже да Хазрети (Узвишени, Поштовани – М.Г.) Мухаммед…није послан само Арапима који су га видјели и слушали, него да је упућен свим народима да га требају сви слиједитидо којих Кур’ан допре и стигне. Дакле, он је послан читавом човјечанству да га с Кур’аном поведе стазом среће и спаса.“
„…вјерујте Аллаха и Његова посланика, вјеровјесника, неписменога, онога који вјерује у Аллаха и Његове ријечи. Слиједите га да бисте били на правом путу.“ (7;157) Коментар: „Хазрети – Мухаммедово посланство обухвата читаво човјечанство…послан (је) да уједини све народе, да одстрани све разлике које се међу њима налазе као: народност, боју, језик, расу, и остале различитости, да покаже прави пут читавом човјечанству.“
„…(Мухаммед) је Аллахов Посланик и завршетак вјеровјесника…“ (33;40) Коментар: „Послије Хазрети-Мехаммеда се неће више појавити ниједан посланик. С доласком Хазрети-Мухаммеда је вјера усавршена и употпуњена (5;4) и Хазрети- Мухаммед је послан свим народима.“
Дакле, ислам, као „усавршена и употпуњена (коначна)“ и „права и природна вјера“, треба да буде религија читавог човјечанства.
За све муслимане важи шеријатско право (arap. шари’а – прави пут), као скуп прописа вјерског права (фикх) и световног права (кануни) који уређују односе у исламској заједници. Вјерско право се заснива на „Курану“ и Сунету (Хадис– Пророкова животна стаза, његове ријечи и дјела) – изворима права који су Божанског поријекла и сакралне природе.
Вјерско право је трајно, непромјенљиво и важеће за све муслимане свијета. Кануни су важећи само за одређене земље (чак и ужа подручја) и могу се мијењати.
У исламској традицији, геополитичко схватање свијета заснива се на концепцији Уме (арап. Уммах- исламска глобална, наднационална заједница), која обухвата „Дом (Кућу) мира – Свијет вјере“ (арап. Дар ал -Ислам), коме је супротстављена „Дом (Кућа, Свијет) рата“ (арап. Дар ал -Харб). „Дом мира“ обухвата народе и територије које су под контролом муслимана и на којима влада шеријатско право, односно исламско законодавство. То је муслиманско царство. Насупрот томе, „Дом рата“ се односи на народе и територије које нијесу под контролом муслимана. Њих дијели промјенљива граница која зависи од тренутног односа војно-политичких и других фактора. Између њих влада стални и трајни сукоб (ратно стање), све док се „Дом рата“ не претвори у „Дом мира“, односно док се не успостави јединствена глобална исламска држава – калифат и док „Aлах не овлада свим људима и земљама“.
Остварење калифата је обавеза која проистиче из „Курана“ и остварује се борбом – џихадом(арап. борба, рат на Божјем (Алаховом) путу), за остваривање Алахових закона). У „Курану“ пише да „U vjeri nema prisiljavanja“ (2;256), а џихад има више обиљежја и два битна ограничења: забрану прекорачења граница у борби и одбрамбени рат:
„Борите се на Божјем путу против оних који се боре против вас! Не прелазите границе. Заиста Аллах не воли оне који прекорачују границе (онога што је дозвољено).“ (2;190). „…Тко вас нападне, нападните и ви њега онако како је он вас напао…“ ((2;194).
Ali, цитираћу и неколико, томе контрадикторних, ајета „Курана“:
Борите се против њих све док смутња не буде (истријебљена), а вјера у Аллаха (примљена)…“ (2;193) Коментар: „…Циљ је борбе и ратовања коју муслимани воде „да вјера буде само у једнога Бога“ (Алаха – М.Г.)…“
„О, наш Господару, не стављај нас на кушњу невјерницима (не дај им власт над нама, па да нас ставе на кушњу казном)…“ (60;5)
„Невјерници ће искусити казну и на овом свијету, али их чека и у вјечности још већа – тежа казна.“ (Коментар)
Развој трговинских и дипломатских веза са немуслиманским свијетом условио је прилагођавање првобитног значења ислама. Непријатељство са „Домом рата“ је остало обавезујуће, али се могло прекинути ограниченим примирјем и обнављати по потреби. Настао је прелазни статус – „Дом примирја“ или „Дом споразума“ (арап. Дар ал – Ахд или Дарал – Сулх). То је био уговорни однос муслиманске државе са немуслиманском, уз прихватање врховног ауторитета муслиманске државе и прихватања обавезе плаћања данка. Заузврат, немуслиманске земље су имале право задржавања неке врсте аутономије и сопствене власти.
По некадашњем реис-ул-улеми Мустафи Церићу(поглавару Исламске заједнице БиХ), Европа је управо горе наведено, јер, по њему, „могуће је живјети у складу са исламом у контексту друштвеног споразума…“ (Часопис „Печат“, 26.август 2011.)
„Такијах“ или прикривање (арап. „обезбиједити заштиту“)је веома важна карактеристика ислама. Наиме, муслиман може, када то ситуација захтијева, не само да се служи прикривањем и да одступи од куранског ајета који прописује обавезу (да се говори истина), „него да почини најсмртније грехове, убиство итд. ако ће то довести до тријумфа ислама“ (Мирољуб Јевтић, политиколог религије, дневни лист „Политика“, 3.август 2016.) Потреба за такијахом је мања што је исламски утицај јачи и обрнуто.
Институт такијаха се темељи на „Курану“ (16;106), који гласи:
„Аллахова срџба ће пасти на онога тко занијече (негира) Аллаха, након што га је вјеровао – а (не на) онога који буде присиљен (занијекати),а срце му (остане) вјером смирено – него (срџба ће пасти на онога) тко је расположен према невјерству. За њих је (припремљена) велика казна.“
У шиитској верзији ислама (претежно заступљеног у Ирану), дванаести, последњи, „скривени“ имам Махди(потомак пророка Мухамеда), иако се не спомиње у „Курану“, повезује се са судњим даном. Он ће у часу страшног суда доћи на Земљу и повести муслимане у борбу против зла и успоставити „царство милости и правде“.
Исламски фактор је значајан глобални чинилац (око 1,9 милијарди становника (oко 24 одсто свјетске популације), висок природни прираштај, огромна територија са вјерско – идеолошком оријентацијом ка просторном ширењу, велико богатство у нафти и природном гасу…). Зато се повећава геополитички капацитет „пробуђеног ислама“ ради усклађивања недовољног међународног утицаја са величином исламске популације и њеном економском моћи.
Ахмет Давутоглу, 1959, турски дипломата, политичар, бивши премијер и професор међународног права, 2014.године, објавио је књигу „Стратегијска дубина: међународни положај Турске“. Он је носилац неоосманизма (националистичке, исламистичке и пантуркистичке политичке идеологије). По њему, Турска је, између осталог „епицентар Балкана“ и „центар Евроазије“ и ,сходно томе, треба да шири сфере утицаја и издигне Турску у водећу државу исламског свијета.
У књизи се наводи да је Балкан дио турског „хартленда“ (средишње земље), те да је један од главних геополитичких вектора турског панисламизма и Балкан. Политички утицај Турске на Балкану се темељи на муслиманским заједницама: „…Природни савезници Турске су Албанци, (и) Бошњаци (муслимани) у БиХ, и у Санџаку, и на Косову…“
Балкански циљеви турске спољне политике су јачање „БиХ и Албаније…“ Турска „своју мисију и допринос треба да усмјери према Балкану, а не према Блиском истоку“. По Давутоглуу, кључ решења проблема на Балкану лежи у будућности Бошњака и Албанаца, традиционалних савезника Турске:
„Циљ је наметнути балканске проблеме као проблеме цијелог исламског свијета…Попут Босне, Авганистан је наша земља…За нас је територијални интегритет Босне једнако важан као и територијални интегритет Турске…“
У току грађанског рата у БиХ, 1992-1995, али и све до дана данашњег Муслимани (Бошњаци) добијају велику финансијску и војну помоћ (рачунајући и слање исламских фанатика) од Турске, арапских земаља (прије свега Саудијске Арабије) и Ирана. Ово се у потпуности односи и на помоћ албанским сепаратистима на светој српској земљи, Косову и Метохији.
Алија Изетбеговић (1925-2003), некадашњи предсједник Предсједништва БиХ и дугогодишњи предсједник муслиманске Странке демократске акције (СДА) је, у својој књизи „Исламска декларација“ (1988), између осталог, написао:
„Наш циљ је исламизација муслимана, наш пут је вјеровати и борити се. Ислам није само религија. Први и најважнији закључак јесте непомирљивост исламских и неисламских система. Нема мира и коегзистенције између исламске вјере и неисламских друштвених и политичких институција. Држава мора да представља израз муслиманских концепата и религије. Кад будемо имали 52 одсто становништва у држави имаћемо исламску државу. То је оно за шта ћу се борити…“ (Дневни лист „Политика, 2.децембар 2017.године)
Његов син, Бакир Изетбеговић, 1956, бивши члан Предсједништва БиХ и предсједник СДА, је ,у изјави за „Радио Слободна Европа“, 19. октобра 2017.године, између осталог, изјавио „да је његов отац оставио БиХ у аманет турском предсједнику Тајипу Реџепу Ердогану“!?
А, 23.октобра 2013.године, на јавном скупу у Призрену, Ердоган је (као турски премијер) казао: „…Турска је Косово и Косово је Турска…“
Закључујемо, геополитички циљеви панисламизма и пантуркизма, те муслимана (Бошњака, који су махом српског поријекла) и Албанаца (који су великом већином муслимани) на Балкану, а који се поклапају са циљевима Запада, су у супротности са интересима Црне Горе, Србије и Републике Српске, односно васколиког српског народа Ти циљеви (стварање „велике Босне“, као унитарне државе (БиХ, са Рашком облашћу и сјеверним дијелом Црне Горе) и „велике – природне Албаније“) могу се остварити само нарушавањем суверенитета и територијалне цјеловитости Црне Горе и Србије, те укидањем Републике Српске.
Подсјетимо се да је Вук Караџић, у књизи „Срби сви и свуда – Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона“ (Беч,1849), написао да „…Срби…закона турскога мисле да су прави Турци, премда ни од стотине један не зна турски…“!
Шта је једини спас? Политички, економски, војни и културно -духовни савез са Црне Горе, Србије и Републике Српске са вјековном српском заштитницом – Русијом!
С вјером у Бога, Божју Правду, српско – руске Светитеље и Свету Русију!
