Као природни феномен на ђердапском делу Дунава- Голубац- Кладово на српској односно Молдава Веке- Турну Северин на румунској страни реке, лед је столећима чинио препреку речном саобраћају и претњу колапсом путем поплавног таласа узводно од регије Гвозедних врата.
Уједно је био изазов вештим ратницима, да походећи суседну обалу прелазом преко леденог моста, изненаде непријатеља и задобију одлучујућу предност у освајачким подухватима. Становницима околних насеља вичним рибарењу у најтежим условима, стварао је могућност изузетно богатих улова. Променом климе и регулационим радовима на Ђердапу крајем 19 и у другој половини 20 века, екстремни временски услови све више постају историја, ретко изазивајући ризик по људе и околину, какав је био редовна одлика давно минулих времена.
Прастари митови садрже представу о боговима ваздушних струјања, чије су кости магла и облаци, а далека Хипербореја, представљана као земља хладноће и магле коначиште је имала на ђердапским обалама велике реке. Силина веома хладних, ледених ветрова миленијумима је била оруђе богова приликом изградње мостова у регији Гвоздених дунавских врата. Најјачи међу њима звао се Горњак. Спуштајући се са планинских висова, до пре неког времена, рушио је зграде од слабе грађе, чупао дрвеће, черупао стење. Под његовим разорним зимским дахом воде Дунава су мрзнуле, чинећи погодности ратоборним Дачанима за харање десном ђердапском обалом. Постоје записи да је 10. године пре нове ере војска Дачана прешла преко замрзнутог Дунава нападајући недавно формирану римску провинцију. Слично се збило зиме 85/86 приликом борби Дачана са Римљанима из доба Домицијанове владавине. Битка са царском војском уследила је 87. године на месту Тапе у регији Гвоздена Врата/ Ђердап .
Услед пустоши коју је са собом носио, коришћен је као мотив у мноштву књижевних дела, још у средњем веку. Данте Алигијери сместио га је у девети круг пакла, где своје грехе испаштају издајници: “…Окренух се и видјех, при тој згоди,/ на залеђеном језеру да стојим,/ што бејаше слично стаклу, а не води/ Овакав није зими лед, под којим/ протјече Дунав Аустријом свом,/ ил’ ријека Дон под хладним небом својим,/ и Тамберник да по случају ком/ на лед тај падне или Пиетраоиана,/ нит се на рубу не би чуо лом,/ И ко што жабе вире са свих страна/ из воде када крекећу, док снива/ да класје купи сељанка ваљана,/ тако су донле, гдје стид очит бива,/ помодриле у леду јадне сјене,/ док се ко рода зубма свак одзива./ Свак с лицем доље окренутим блене,/ и док о зими уста дају гласе,/ о тузи срца зборе сузне зјене./ Разгледајући погледах низа се/ и видјех гдје се тако стисло двоје,/ да имађаху помешане власе./ “Ви, што вам прса хоће да се споје,/ тко ли сте?“ рекох. Они свину шије/ и када горе погледаше тко је,/ из оч’ју тек изнутра влажних прије,/ На усне капну сузе, ал’ се с леда/ скрутну, и то им вијеђе сасвим слије/“ .
Популарни аутор “Опадања и пропасти Римског царства“ Едвард Гибон, чијем делу још популарнији писац Борхес приписује бесмртност, упознаје нас са појавама залеђеног Дунава које су, саме по себи, уливале страх у кости римским легионарима. Један такав део инвентара односи се на побуну Гота 395. године: Са Дунава су уклоњене препреке, дивљи скитски ратници изашли су из својих шума а неуобичајена оштрина зиме омогућила је песнику да примети како су возили своја тешка кола преко широких ледених леђа посрнуле реке. Залеђени Дунав 559.године прешао је куртигурски вођа Заберган, скупа са Склавинима, у походу кроз Мезију, Скитију, Тракију, доспевши до зидина Цариграда. Сличне мотиве садржи спис Франца Бабингера Мехмед Освајач и његово доба у коментарима ратних дејстава Турака и Угра на тлу ђердапског теснаца. Из 1444. потиче опис: “Крајем јануара већ, после напорног марша преко ледених поља и балканских кланаца, (крсташка војска) стигла је до Београда… Ратници, које је глад и хладноћа изобличила у скeлете, ушли су свечано у своју домовину…“.
Ђердапски мостови били су саздани од леда који је имао своје име- Ведрац- и достизао дебљину од десетак метара. На леденим леђима посрнуле реке неретко одигравале су се верске процесије, венчања, светковине, чему се трагови назиру у култу водених божанстава и духова, од каквих је у античким временима једно било приказано као клечећа фигура која придржава Таблу римског цара Трајана, оличавајући речног бога Данубиуса. Коришћена као мост до друге обале, слеђена површина Дунава у пределу између Сипа и Џеџерца/данас Давидовац/ средином 19. века постала је поприште страдања свадбене поворке која се упутила са српског на румунски део; под копитима коња што су вукли саонице ледена површ је пукла и одвукла на дно реке младенце и сватове. И само име Џеџерац које је село имало на влашком језику значило је “премрзли“.
Кладовски и поречки крај као гранично подручје према Аустрији још у доба османске управе имали су важно место у одржавању поштанског саобраћаја. Из периода борби Милоша Обреновића за аутономни статус Србије датирају теренски подаци о проблемима које је за његов поштански саобраћај са пословним и политичким партнерима у иностранству, представљао лед у Ђердапу током зимских месеци. Из Пореча је 4.јануара 1829 упућено писмо кнезу Милошу Обреновићу у којем се временске прилике на Ђердапу описују речима “Лед нас је окружио од сваке стране и никаквим се начином не могу људе у Оршаву да пошаљем…“ .
У новијој историји ђердапски лед највише је спомињан као могући разлог неуспеха подухвата спашавања јеврејских избеглица које су пред нацизмом бежале Дунавом ка Црном мору на југословенском броду “Краљица Марија“ децембра 1939.г. Посматрано према правцу кретања “Краљице Марије“, ђердапски део Дунава подложан стварању несавладивих ледених наслага, пређен је у једном дану, а то искључује или знатно умањује опасност да ће “због навале леда бити објективно немогуће наставити пу“. Ово стога што евентуална могућност да ће наслаге леда плутати низводно, укључујући ширење проблема леда на реон Прахова, не би чинила опасност таквом да буде подведена под категорију објективне немогућности пловидбе, како то Н. Б. Гедаља квалификује, а чије мишљење, наводећи лед као узроку задржавања “Кладово Транспорта“ у Србији, дели др. Исак Амар, позивајући се на ту околност у одговору Савеза јеврејских вероисповедних општина Југославије на једну тужбу, достављеном Окружном суду Београд по предмету По. 76/41 21. марта 1941. године.
Постоји и мишљење да је лед на Дунаву био тек изговор за задржавање избегличког конвоја бродова у Кладову уместо да наставе пут ка Палестини, а да су разлози били политичке природе. У прилог тој тези иде и чињеница потврђена у забелешци капетана “Краљице Марије“ Стериоса Андруцоса од 02. 01. 1940. године, где на 7 степени целзијусових испод нуле, после дана у коме је температура била спала на 17, подеок,“лед иде 80“, а он је успешно спроводио конвој шлепова са утовареним угљем на релацији од Прахова до Кладова. Обзиром на то, као и околности да је магла регистрована само 1. 1. 1940. године, а било је свега седам дана са снежним падавинама, могло би се рећи да временске прилике нису биле непремостиве, нарочито не у једном дужем интервалу. Како било, јеврејски изганици били су принуђени 9 месеци провести у Кладову.
Ледени слој Дунава као мост спасења, километрима узводно од Ђердапа, присутан је у случају бекства двоје јеврејске деце 31.12.1941.г. Хенријета Кахан Орсини, имала је 9 година, рођена 1932. у Славонском Броду, у рабинској породици, од оца Самуила и мајке Регине. Дамир Кахан, био је стар 7 година, рођен 1934. у Липику, од оца Самуила и мајке Регине. Хенријета Осини сведочи: “Одвајање мог брата Дамира и мене од наших правих родитеља, крајем 1941, било је ужасно. На растанку, породица је стајала нема, без суза и без речи. Отишли смо свако на своју страну, знајући да је то растанак заувек, да идемо на пут без повратка, да свако од нас има карту у једном правцу. Да би макар спасао децу, отац је једној породици платио 100.000 златних динара за прибављање лажних докумената на име Олга и Дамјан Косић и пребацивање брата и мене у Нови Сад, где је требало да нас она преда нашим рођацима. Та госпођа била је Српкиња и звала се Вида Петровић. Њена кћерка била је удата за чувеног зликовца Бећаревића, припадника Специјалне полиције. Уместо да нас преда фамилији, она нас је 31.децембра 1941. године довела до Петроварадина и ту нас оставила у хладној ноћи да сами и боси, нас двоје мале деце пређемо преко залеђеног Дунава. Никад нисмо сазнали зашто је тако поступила. На другој страни сечекала нас је тетка и онако промрзле одвела својој кући“ .
Нова времена заробила су снагу велике реке моћном бетонском браном код Кладова, залеђујући необуздану водену силу на месту Гвоздених Врата- Ђердапа. Пре изградње хидроенергетског и пловидбеног система, до раних седамдесетих година двадесетог века, лед је био саставни део привредних па и животних активности на Ђердапу. У просеку је Дунав на овом сектору био окован 44 дана, период од друге половине децембра до краја марта. Замрзнута вода у Казану достизала је десет и више метара дебљине, а дужином се простирала и по педесетак километара. Са том ситуацијом била су скопчана и велика изливања реке, поплавни таласи који су огромне размере попримили у три наврата после Другог светског рата .
Данас је на Ђердапу у конвенционалном говору лед присутан у изразима за ледене: поглед, чај, коцке/десерт/, ветар, кишу; поледицу на магистрали уз десну обалу велике реке, коцкице у жестоком пићу и облогама за санирање спортских повреда… ледоломац, ледомат, ледено доба. Развој науке, технике, индустрије и већи друштвени стандард значај и појавне облике леда маргинализовали су до мере стилских фигура или ситница што живот зраче.
Тестера за сечење леда на рекама, 20.век Музеј науке и технике Београд
