Сонет о непорочној љубави
Нема је овде, све је више губим
у часном кругу ког заборав руби.
Ох, гипка слико варке, варко жива,
кад камен вида њено лице бива.
Дај ми снаге да непорочно љубим,
дане започео тужно. Ту се скрива
бол без одјека и реч без одзива.
О, дај ми снаге над силама грубим.
Врати ми сличност да усним, док страва
тишти ми чело и ниче на столу.
Она је део предела што спава.
Помешана с ветром док ћути у сјају.
Исцрпем будућност у свирепом болу
што сања крв лета и пакао у рају.
***
Похвала свету
Не напуштај ме свете,
не иди наивна ласто.
Не повредите земљу,
не дирајте ваздух,
не учините никакво зло води,
не посвађајте ме са ватром,
пустите ме да корачам
према себи као према своме циљу.
Пустите ме да говорим води,
да говорим земљи
и птици која живи од ваздуха
глас мој испружен као живац.
Пустите ме да говорим
док има ватре у мени.
Можда ћемо једном моћи
да то што кажемо додирнемо рукама.
Не напуштај ме свете,
не иди наивна ласто.
***
Бранко Миљковић је био један од најпознатијих српских и југословенских песника друге половине двадесетог века.
Поред поезије, Бранко Миљковић писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских песника. Рођен је у Нишу. Године 1953. Бранко Миљковић из Ниша долази у Београд на студије филозофије и на Филозофском факултету дипломира 1957. године. Још као студент припадао је групи неосимболиста, а убрзо по доласку ствара пријатеље са другим песницима, Васком Попом и Иваном Лалићем. Млади Миљковић одбија чланство и асоцирање са партијом, што је резултирало у необјављивању његове поезије. Када је дошао у Београд Бранко је пуне три године, обилазио редакције многих часописа али није наишао на разумевање. Прве песме у Београду му објављује Оскар Давичо 1955. у часопису „Дело“, и тиме му отвара врата осталих издавача и странице бројних часописа. Убрзо потом следи његова прва збирка песама „Узалуд је будим“ 1956, којом постиже успех код публике и критичара. Песма је постала класик, и једна од најпознатијих његових песама. Након тога Бранко Миљковић објављује збирке песама: „Смрћу против смрти“, „Порекло наде“ (1960), „Ватра и ништа“ (1960), „Крв која светли“ (1961)… Књижевна критика је Бранка Миљковића врло брзо, без обзира на његову младост, сврстала у сам врх српске поезије. То је потврдила додела Бранку једне од, у то време, најпрестижнијих награда – Октобарске. Његове ране песме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и Хераклитове филозофије. Најзначајнија је његова збирка „Ватра и ништа“ у чијој се основи, поред античких митова, налазе национални митови и легенде које је он уткао у сопствену поетику, посебно у циклусу „Утва златокрила“. По једнима услед личних неспоразума са једним бројем песника и пријатеља, а по другимазбог проблема „узрокованих љубавним јадом“, Бранко Миљковић напушта Београд, у јесен 1960, и одлази за уредника Литерарне редакције загребачког радија. У Загребу, највераоватније незадовољан својим животом, Бранко се одаје алкохолу. У ноћи између 11. и 12. фебруара, у једној шуми покрај Загреба, по званичној верзији, српски песник Бранко Миљковић извршио је самоубиство. Имао је само двадесет и седам година. Овај догађај и данас, више од пола века касније, изазива многе контроверзе, с обзиром да постоје многе сумње да је био убијен од стране тадашњег режима.
