Са том поруком из наслова могло би да почне и да се заврши ово ваше и наше ВЕЧЕ ПОЕЗИЈЕ са ЂУРОМ,МИЛАНОМ,ЂОРЂЕМ,САНДОМ И БРАНКОМ
И све док не стигну нови предлози које песнике, песникиње и њихове песме желите да једно вече (а ОВО ЈЕ ЈЕДИНО ВЕЧЕ ПОЕЗИЈЕ КОЈЕ БИВА ОНДА КАДА ВИ ЖЕЛИТЕ И ПО ВАШЕМ ИЗБОРУ ЈЕ САДРЖАЈ ) читате наша редакција ће да тражи одговор на мучно питање са којим смо и почели овај серијал- ко нам је појео вечери поезије!
То су, сигурно се сећатем,оне ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ које смо увели као жал за оним вечерима из Клуба књижевника у Београду, Божидарцу ,Коларцу…и, наравно, не само у Београду, куда не све.Сада су оне добиле и једну нову драж.
Овога пута ви сте предложили и песме и песнике.
И ево тог избора.
Ђура Јакшић:
Отаџбина
И овај камен земље Србије,
што претећ сунцу дере кроз облак,
суморног чела мрачним борама,
о вековечности прича далекој,
показујући немом мимиком
образа свога бразде дубоке.
Векова тавних то су трагови,
те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, кô пирамида
што се из праха диже у небо,
костију кршних то је гомила
што су у борби против душмана
дедови твоји вољно слагали,
лепећи крвљу срца рођеног
мишица својих кости сломљене, —
да унуцима спреме бусију,
оклен ће некад смело презирући
душмана чекат чете грабљиве.
И само дотле, до тог камена,
до тог бедема,
ногом ћеш ступит можда, поганом.
Дрзнеш ли даље? . . . Чућеш громове
како тишину земље слободне
са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
шта ти са смелим гласом говоре,
па ћеш о стења тврдом камену
бријане главе теме ћелаво
у заносноме страху лупати . . .
Ал’ један израз, једну мисао,
чућеш у борбе страшној ломљави:
„Отаџбина је ово Србина!“ . .
Осећам
Осећам мишицу снажну и јаку,
у срцу крви, у крви бој,
па где је часак?.. У томе часу
да прсне крвца за народ мој.
О, гњили свете, трулежи срамна!
Скапаћеш тако у миру том,
ил ће те неба вихар разгорит
ил божја гнева грмећи гром.
Ил ће ти Марко кад једном дође
с топузом жића згазити тек?…
Ил падај, мајко света и људи,
ил рађај људе ил рађај век.
***
Кроз поноћ нему
Кроз поноћ нему и густо грање
види се звезда тихо трептање,
чује се срца силно куцање; –
О, лакше само кроз густо грање!
Ту близу поток даљину пара,
ту се на цвећу цвеће одмара,
ту мене чека ашиковање; –
О, лакше само кроз густо грање!
Пашћу, умрећу, душа ми горе,
растопиће ме до беле зоре,
к’о груду снега врело сунчање; –
О, лакше, лакше кроз густо грање!
***
Милан Ракић
Чежња
Данас ћу ти дати, када вече падне,
у светлости скромној кандила и свећа,
у чистоти душе моје, некад јадне,
читаву бујицу пролетњега цвећа.
У соби ће бити сумрак, благ ко твоје
срце, сумрак створен да се дуго сања.
На окнима светлим забљештаће боје
у тај свежи тренут првога сазнања…
Све ће бити лепше, све драже и више,
ноћ која се спушта, свет што мирно спава,
дуго мртво поље на коме мирише
кржљава и ретка у бусењу трава.
И тако крај цвећа остаћемо сами…
-Пролиће се тада, као бујне кише,
стидљиви шапати у блаженој тами,
и речи из којих пролеће мирише…
***
Ђорђе Сибиновић
Ђорђе Д.Сибиновић (рођен 1964.године у Шапцу) је истаканута личност српске културне сцене, познат по својим талентима у области уметности и науке. Као доктор права, уважени писац и музичар, Сибиновић је оставио дубок траг својим разноврсним доприносима у књижевности,праву и музици. Његова свестраност и посвећеност хуманистичкиим наукама и уметнсотима сврставају га међу најцењеније личности савремене српске културе.
ОДРИЦАЊЕ
Нећу више писати,
Досадио сам речима.
Жалопојке наде
прозреле су јефтине
позе у језику
свима доступним
као старица из комшилука
за коју нико не зна
шта је све преживела
и колико још има
неупотребљене љубави
за околину.
Мењао сам места
идејама,знањима
и позној будности душе
која се повлачила
пред себичним генима.
Кад нисам знао
шта ћу са собом, док сам
свет посматрао са висине
и гађењем,
скривао сам се у
пажљиво организоване
реченице, заљубљене у
најаву стилског јединства
и замишљао да је
писање савршено скровиште.
Нема ту шта да се
прочита. Иако је то
једино што сам знао да радим.
А ко не ради,
тај неће ни…
ПРСТЕН
Када су му се рађали синови,
угледни врошки којач
одлазио је кујунџији са
молбом да у злату
искује монограм
у којем је центарано место
заузимало прво слово
његовог имена.
Једнога јутра, на служби,
слушајући читање јеванђеља,
мајсторица оштро погледа
свога човека и расрди се јер јој
је прећутао да прстење
намењује по угледу на
оца који је по повртаку
блудног сина хитро наложио
да му се врати прстен,
одузет када је у бесу
трагом пропасти ходио.
Окован сјајни кругом
обретања остаће обележен
сваки онај који наивно
поверује да одбацивањем
прстена једноставно може
раскинути веридбу са
једином верном драганом
која му безусловно прашта
и немилосрдно кажњава:
судбино,
бесмртна љубави!
РАЈКОВА КАПА
Када бих могао
да издржим себе,
постао бих торинског
платна достојан и
до краја живота
био бих постојан.
Када бих могао
да напустим себе
лутао бих светом
у потрази за
новим идентитетом
и остатак живота
прошао би у новоти.
Када бих могао
да не променим ништа,
сахранили би ме
на Голготи и нико ми
не би упалио свећу.
Када бих могао да
останем роб,
развио бих теорију како
заправо слободу и нећу.
Ако останем
у оваквом стању
и умрем од изненадне
срчане смрти
послужићу будућем знању
да свету вреде они који
га се слепо држе
а да спасење чека
само оне који не могу
баш ништа да издрже.
Санда Ристић Стојановић
Санда Ристић Стојановић рођена је у Београду 1974. године. Дипломирала је филозофију на београдском филозофском факултету. Ауторка је седам књига поезије чији су издавачи Светови, КОВ, Адреса и Граматик и једна од четири аутора у заједничкој збирци поезије Из сенке стиха.
О њеним гимназијским песмама говорио је Оскар Давичо за Трећи програм радио Београда. Објавила је низ филозофских есеја у зборницима Естетичког друштва Србије. Преводи поезију са енглеског. Пише и објављује приказе поезије (О. Давичо, П. Крду, Б. Миљковић, Душко Новаковић…). Подршку даје талентованим песницима млађе и средње генерације пишући приказе њихове поезије. Била је уредник у издавачкој кући Белетра и уредник књижевног часописа „Ковине „(КОВ).
Њене песме и кратке приче објављене су у бројним зборницима савремене књижевности.Члан је Српског књижевног друштва, Удружења књижевника Србије и Естетичког друштва Србије.
Награде и признања:-Ужи избор за Награду 5. Европског Фејсбук песничког фестивала (зборник изабраних аутора – Вишегласје 5), 2014.
-Ужи избор за Награду 8. Европског Фејсбук песничког фестивала (зборник Вишегласје 8), 2017.
-Добитник повеље Удружења књижевника „Бранко Миљковић“ за велике заслуге „Миљковићевих вечери поезије“ на 15. међународном песничком конкурсу „Између два света“ 2017. – Ниш
-Заступљена на сајту – riznicasrpska.net (одељак – српски песници 20. и 21. Века).
ЧАСОВНИК
Сат ноћи само нашу
црну боју откуцава.
Сан у казаљку ноћи
претвори откуцана јава.
Сат сумрака сустигоше
наши сумрачни сати.
Сат неба погрешну
птицу казаљке прати.
Црно време откуца ноћ
нашу уместо наш час.
Птица-сат откуцава
свој најбољи глас.
Реч сат откуцава
свој са речи час контраст.
Небо прати свој у
време птице, раст.
Бранка Попић
Бранка Попић рођена је 31. августа 1966. године у Високом, Босна и Херцеговина. Основну и средњу школу завршава у родном граду, а потом се уписује, на Филозофски факултету у Сарајеву на одсек за Југословенску књижевност и српско-хрватски језик, али након три године студирања напушта факултет и заснива породицу.Пише још од детињства и освајала је школске и општинске награде, али није покушавала да објављује у књижевним часописима или зборницима.
Од 1990. године занемарује писање пишући веома ретко. Свој поновни препород доживљава 2011. године кад почиње да пише интензивно. Има неколико припремљених збирки поезије, као и једну збирку кратких прича. У децембру 2017. је примећена од уредништва часописа Хоризонт из Земуна у којем објављује једну причу, а потом објављује у часопису Суштина поетике, као и на Онлајн поезији истог часописа. У четири заједничке збирке Културе снова из Загреба заступљена је са по једном песмом.
Половином 2018. године објављује своју прву самосталну збирку песама Рубац у руци, касније и остале На латици кап (2019), Огањ иза паљевине (2020), Жена у хаљини од лаког тила (2020), Вријеме помирбе (2022).Године 2004. досељава се у Босанску Градишку где живи и данас.
ГЛЕДАЛА САМ ТАКО
гледала сам тако,
уз мирис воде у поноћ кад утиша,
пун мјесец заокружен
свјетлошћу васељене
која сјене пружа
преко језерцета
као дио тијела сунчевог отиска;
тек мјесец не сија
до ли само мами…
гледала сам тако
осјетих у дубини утробе ми јецај,
грцај који душа повуче од боли
исконског бола који нуди смирај
послије дрхата који ме доколи…
и узвикнух насумице, не желећи стварно,
како живот чудо је најљепше од свих
других што се земљом појављују и губе
и стварају пометњу ил’ рађају стих…
прошетам ја тако ноћу поред воде
гледајући мјесец док лагано зри,
и чујем у нутрини моје ми утробе
трзај као дијете када оживи…
