Када је на почетку 2022. год. испливало на видело мноштво доказа о вези између животињских отрова и синтетичких компоненти повезаних са њима са пандемијом, медицински детектив Др Брајан Ардис је почео да отворено сумња да је пандемија намерно изазвана са животињским токсинима преко пијаће воде из водовода, који су изазвали болест звану КОВИД-19. Септембра 2023. проверио је да ли су званичне владине здравствене агенције тестирале способност ДНК плазмида да прођу неоштећени кроз процес хемијског третирања пијаће воде. Био је сигуран да су агенције пре 2020. год. извршиле тестирања водоводних система, у циљу те провере и да на тај начин допру до људских организама.
И уверио се:
Не само да су државне агенције испитивале могућност опстанка плазмида у америчким водоводним системима у годинама које су претходиле пандемији, од 2017-2019, већ је америчка влада финансирала студије да утврди како ДНК плазмиди реагују на различите нивое хлора у води током тог истог периода.
Подржао га је здравствени ренџер Мајк Адамс, који је поручио: да је сасвим тачно да су змијски отрови кориштени и у вакцинама и њиховим пептидима, преношеним путем воде и аеросола, како би се користили за масовна тровања, као и у већ добро уходаној производњи лекова.
Након оне узбудљиве и, холивудском жаргону речено, хорор приче, у режији самог Луцифера, о кориштењу ДНК плазмидне технологије у приморавању људског тела да производи кобра токсине, који ће га на крају (само) убити, они мало радозналији читаоци би могли поставити питање, да ли се уз помоћ те технологије људска тела могу оспособити и за производњу других животињских токсина са оног подугачког списка од 36, који су направили Карло Броња и његова екипа, након што су извршили детаљну и софистицирану лабораторијску анализу узорака крви, урина и столице 10 Италијана умрлих од последица болести КОВИД-19. На то питање би се могло одговорити да није толико важно које се све врсте животињских отрова користе за производњу синтетичких токсичних спајк протеина, пошто је показано да се на тој технологији радило деценијама, да је она тестирана и на животињама и на људима, те да стога није толико битно који и чији отрови се користе.
Као илустрацију и доказ да се током протеклих неколико деценија итекако интензивно и озбиљно бавило истраживањем разних врста животињских отрова, а посебно начина и могућности да се они не ваде директно из животиња, већ производе синтетички, могу послужити две студије, из којих је јасно да се у животињским и људским организмима може инсценирати и производња бунгаро токсина (кинеска змија креит) и коно токсина (конусни пужеви) из ДНК плазмида у којима се налазе њихови отровни пептиди. Обе студије су урађене још пре више од две деценије.
У првој коју су 1999. године урадила група кинеских научника из Шангаја су се проучавале могућности да се уз помоћ генетског инжињеинга производе неуротоксини, уместо да се директно ваде из змијских тела, и то бунгаро токсини поменуте змије креит. У кратком сажетку се описује технологија добијања ДНК секвенци, те начин на који се онда те секвенце клонирају у одређену врсту плазмида. У кратком уводу друге студије, урађене 2003. године, се наводи да се у отровима 500 различитих врста купастих пужева налазе високоструктурисани пептиди, који се могу добити транслацијом mRNA из многих гена, који припадају само неколико супер породица гена. А из сваке транслације се добија велики број различитих отровних пептида.
Та наведена и укратко описана истраживања су сасвим довољна да се објасни како су се ти змијски и пужеви токсини одједном нашли у телима оболелих и умрлих од оне пандемијске болести зване КОВИД-19. Као што се види, то се није десило преко ноћи, већ као резултат вишедеценијских истраживања и то не само на синтетичкој производњи, уз помоћ генетског инжењеринга, токсичних животињских пептида, већ и на технологији како да се преко ДНК плазмида сама људска тела науче да праве те исте отрове у циљу самоубијања.
Онима превише сумњичавим, када се ради о тим готово научнофантастичним могућностима, којима стреми модерна наука, можда би помогло набрајање неколико компанија које се баве производњом плазмида, са увидом у њихове „сајтове”, да постану отворенији за ту врсту „теорија завера”. Зар се из самог наслова чланка са насловне стране часописа Technology Networks, објављеног 2. октобра 2020. не може не само наслутити, него и закључити без икакве сумње, о прилично интимној вези кобриних отрова, ДНК плазмида и КОВИД-19 вакцина. Јер, у наслову се спомиње змија кобра, плазмиди и почетак прве фазе клиничких испитивања те вакцине.
Али исто тако и поставити иронично питање: зар се није могла наћи нека компанија прикладнијег назива, задужена за производњу вакцина против оног озлоглашеног вируса SARS-CoV-2. Јер име те компаније, која се бави производњом ДНК плазмида је Cobra Biologics.
А када се узме у обзир још и наслов са „сајта” компаније по имену Charles River, у којем се обзнањује да је априла месеца 2021. та компанија преузела групу компанија, међу којима је и Cobra Biologics, онда би се све оне поменуте сумње могле сматрати безпредметним. Мада се то можда не би могло учинити на први поглед. Али уколико се баци поглед на наслов чланка, објављеног тачно годину дана касније, 12. априла 2022., на „сајту” часописа News Medical Life Sciences, онда би се сва та научна фантастика могла коначно сматрати реалном, уз, опет помало ироничан призвук да је реални живот понекад чуднији и теже схватљив од фикције.
У том чланку се најављује колаборација између Чарлс ривера и много веће и, што се животињских отрова тиче, познатије и славније енглеске компаније зване Venomtech. А о каквој компанији је реч може се сазнати из онога што она сама за себе каже: „Ми смо глобални лидер у истраживању животињских отрова у најмодернијим лабораторијама лоцираним у Дискавери парку у Кенту… Ми смо опредељени да помажемо нашим муштеријама из читавог света у њиховим напорима за развијање нових лекова, средстава за заштиту усева и козметичких производа”.
Доскора је мало ко био свестан да животињски отрови имају тако широку примену у производњи лекова, вакцина, инсектицида, па чак и козметике, те да се иза тога крије, могло би се рећи, тајни индустријски комплекс. Већина доктора такођер није свесна да компаније из свих делова света производе велике количине животињских отрова, који се користе за производњу лекова, које они преписују својим пацијентима.
Због свега тога Брајан Ардис сматра да је сазрело време да се коначно уведу и обавезни универзални тестови за откривање тровања животињским отровима, што би могло да спасе милијарде људских живота. Јер се животињски отрови не налазе само у лековима, пестицидима и козметици, него и у храни, води и ваздуху.
Плазмиди у води из градских водовода
Још на почетку 2022. године, након што је испливало на видело мноштво доказа о вези између животињских отрова и синтетичких компоненти повезаних са њима са пандемијом, Брајан је почео да отворено сумња да је пандемија намерно изазвана са животињским токсинима преко пијаће воде из водовода, који су изазвали болест звану КОВИД+19. Септембра 2023. му је пало на памет да провери да ли су званичне владине здравствене агенције тестирале способност ДНК плазмида да прођу неоштећени кроз процес хемијског третирања пијаће воде. Он је био уверен да су те агенције сигурно пре 2020. године извршиле тестирања водоводних система, да провере да ли плазмиди могу да се транспортују кроз водоводну мрежу и на тај начин допру до људских организама.
И ево шта је успео да открије. Не само да су државне агенције испитивале могућност опстанка плазмида у америчким водоводним системима у годинама које су претходиле пандемији, од 2017-2019, већ је америчка влада финансирала студије да утврди како ДНК плазмиди реагују на различите нивое хлора у води током тог истог периода. Поред тога су пратили последице увођења тих плазмида у постројења за третирање пијаће воде. Излагали су воду дејству ултравиолетних зрака, било природних из сунчевог зрачења или створених специјалним технологијама. Затим су још третирали воду водоник пероксидом. Све у циљу да сазнају да ли ће ДНК плазмиди остати неоштећени бивајући изложени свим тим утицајима.
Јер се хлор, УВ светлост и водоник пероксид свакодневно користе за третирање пијаће воде, тако да је планерима преношења ДНК плазмида кроз водоводне мреже било веома важно да знају, пре лансирања пандемијске операције, да ли ће они моћи стићи потпуно неоштећени до крајњег циља, а то су људски организми.
Ево неколико примера испитивања понашања ДНК плазмида у постројењима за третирање пијаће воде, изведених у периоду од 2017-2019.
Здравствени ренџер и медицински детектив у тандему
Сва та запањујућа открића медицинског детектива Брајана Ардиса су наишла на негативну реакцију медија разних профила, медицинских професионалаца и научника, док су за дивно чудо потпуно игнорисани чак и од оних алтернативних медија, критичара пандемијске преваре. Ретки су били и они звиждачи, дезинформатори и алтернативни подкастери, који су узели за озбиљно Брајанову тврдњу да је сасвим могуће животињским отровима преко водоводне мреже створити, то јест симулирати пандемију. Један од њих је био његов колега здравствени ренџер Мајк Адамс, који је у знак подршке Брајану 13. априла 2022. објавио на свом сајту Natural News чланак, у којем је разјаснио ту контраверзу.
Своју причу Мајк је почео са поменутом компанијом Venomtech, глобалног лидера у истраживању животињских отрова, како се она сама представља, и њеном у то време оглашеном сарадњом са компанијом Charles River. Та „колаборација” се може узети као добра илустрација како функционише та, мало коме позната, нова грана индустрије. Она ће омогућити спајање Веномтекове биолошке експертизе и огромне библиотеке пептида, извађених из животињских отрова, са искусним произвођачем фармацеутских производа, као што је Чарлс Ривер, који би могао имати итекакве користи од тог непроцењиво вредног и јединственог извора природних богатстава. Дакле, Веномтек предмет своје делатности, животињске отрове, сматра природним богатствима.
На његовој интернет страници посвећеној откривању нових лекова се каже: „Наши природно извађени пептиди, протеини и разна молекуларна једињења на пионирски начин нуде перспективна решења која су се, за разлику од традиционалних метода, већ показала ефикасним за погађање разних до сада недоступних циљева. Они на молекуларном нивоу делују на читав низ потенцијалних мета, као што су јонски канали, Г-протеински рецептори (GPCR) и ензими, са високим степеном селективности и потентности, користећи тако потенцијале природе, који су се таложили током милиона година еволуције, а не само искуства стечена за последњих стотињак година развоја производње лекова. Наши клијенти имају на располагању збирку од 20,000 пептида, протеина и малих молекула, извађених из животињских отрова, што представља највећу библиотеку природних једињења у Уједињеном краљевству”.
Та библиотека, коју они називају – Targeted-Venom Discovery Array (T-VDA), омогућава потенцијалним истраживачима да на прегледан и брз начин дођу до хиљаде појединачних фрагмената отрова, од којих је сваки пројектован да са максималном ефикасношћу погађа специфичне мете.
Извршни менаџер Веномтека Пол Грант наводи да је његова компанија већ дуже од деценије у првим редовима истраживача животињских отрова, дајући тако непроцењив допринос не само развоју и откривању нових лекова, него и средстава за заштиту биљака, а такођер нудећи иновативна решења за примену отрова и у козметичким производима. Из тога произилази да су Веномтекове муштерије не само фармацеутске компаније, већ и произвођачи пестицида и козметичка индустрија.
Због тога Мајк Адамс упозорава медије главног тока, а и већину оних алтернативних, који су изражавали шок и запрепаштење након тврдњи Брајана Ардиса да највероватније постоји веза између свих оних прича о SARS-CoV-2 вирусу и вакцинама са змијским отровима, да све то најозбиљније узму у обзир. Скрећући им још пажњу да су потпуне незналице о тренутним достигнућима у развоју биолошких наука.
Кориштење змијских отрова није никаква „теорија завере”. То је већ постала уобичајена пракса, омогућавајући, како већина биолошких експерата сматра, врхунска достигнућа у откривању нових лекова.
Све то не треба схватити као злонамерну оптужбу на рачун компаније Веномтек, већ као упозорење скептицима да змијски отрови као сировина имају широку примену у развоју фармацеутске индустрије и да то траје већ деценијама. Стога оно што Др. Брајан Адамс тврди није научна фантастика већ одражава стање у којем се налазе биолошке науке 2022. године.
Веза између змија, а посредно и змијских отрова, са здрављем, медицином и фармацијом се може наслутити из оне змије изувијане око штапа, која заузима доминантно место у грбовима СЗО и Америчке медицинске асоцијације.
Ако све то није довољно да скептицима и онима који све оно што се око њих дешава посматрају на површан начин, скрене пажњу на оне скривене и тајанствене аспекте стварности, онда би их увид у чланак објављен још 9. новембра 2018. на страници Светског економског форума (WEF), могао коначно освестити. У том чланку се наводи да је нова грана науке веномика (venomics), која се бави проучавањем животињских отрова, захваљујући својим најновијим револуционарним достигнућима понудила решења за многе озбиљне здравствене проблеме, као што су срчана оболења, висок притисак, дијабетес и хронични болови. Каже се да је тренутно од стране FDA одобрено 6 лекова, чији главни састојци потичу из отрова змија, пужева и гуштера. Још се каже да је 15% од свих животиња у природи способно да лучи разне врсте отровних супстанци и да је ово што је до сада урађено са применом животињских отрова у производњи лекова тек почетак.
У новије време, захваљујући напретку у дешифровању тајни ДНК и РНК, истраживања потенцијалних могућности употребе животињских отрова у медицини се могу вршити много брже недо до сада. Идентификовани су ДНК и РНК отрова, тако да се њихове употребљиве компоненте могу производити синтетички, што омогућава много лакше тестирање и провере претпоставки, него што је било када су се отрови директно вадили из тела животиња и њихово дејство морало проверавати на другим животињама заморцима.
А какав медицински потенцијал представљају животињски отрови можда се на најупечатљивији начин може видети из онога што о њима мисли Др. Менди Холфорд (Dr. Mandë Holford), експерт за животињске отрове, која је иначе највише цитирана у том чланку:
„Ја волим да представим те отрове као клустер бомбу, која у потпуности неутрализује све виталне функције жртве, погађајући истовремно неколико циљева. То представља заиста непроцењив потенцијал за фармацеутску индустрију. Због тога што су тако брзи, потентни и високо специфични у погледу циљева, животињски отрови поседују све потребне састојке и својства за производњу ефикасних лекова”
А што се тиче Ардисовог мишљења да би се змијски отровни пептиди могли преносити кроз водоводну мрежу и на тај начин вршити намерно тровање људи, које су неки експерти и утицајне медијске личности исмејавали и ругали му се, National Library of Medicine, гласило Националног института за здравље (NIH), је још 2020. године објавила резултате студије из које се сазнаје да су конструисани специјални нано-носачи (nanocarriers), уз помоћ којих је могуће змијске пептиде стабилизовати и тако им омогућити да се одрже у води и у разним растворима. Наравно, да се све то објашњава напорима у циљу превазилажења ограничења, која су стајала на путу кориштења отровних пептида у терапеутске сврхе за израду фармацеутских производа. Није тешко наслутити да би се ти нано-носачи могли такођер користити за преношење тих истих пептида кроз водоводну мрежу, како би могли да одиграју и неку другу улогу осим за лечење болести.
У закључку тог чланка Мајк Адамс каже да је све кристално јасно: Сви они који се исмејавају тврдњама Брајана Ардиса о змијским отровима кориштеним у вакцинама, или о њиховим пептидима, преношеним путем воде и аеросола, како би се користили за масовна тровања, су потпуно неинформисани о распрострањеној употреби пептида из змијских отрова у медицинским истраживањима и већ добро уходаној производњи лекова. Шок који такви људи доживе, када чују да се змијски отрови користе за израду лекова, је производ незнања о достигнућима модерне медицине. Широко распрострањено кориштење отрова змија, гуштера, жаба, купастих пужева и других врста животиња је добро познато фармацеутским истраживачима. То нису граничне теорије или теорије завера.
А какве су тек незналице они милиони, који свакодневно гутају кроз таблете, зване лекови, отрове разних рептила, а да тога нису уопште свесни, јер они који производе такве лекове би требали да на декларацијама наведу шта стављају у њих, као и да упозоре кориснике на могуће штетне ефекте, а то не раде. Лек звани приалт, који се прави од отрова купастог пужа, свакодневно узима 22 милиона Американаца. А још више милиона дијабетичара узима лек Byetta, који је недавно под именима оземпик и вегови (ozempic и wegovy) постао хит као чаробно средство за мршављење. Нико од њих не зна да се тај лек добија из пљувачке гуштера званог Gila monster, коју он као отров користи за убијање својих жртава. То је вероватно и разлог зашто се и у медијима главног тока може наћи информација о негативним ефектима тих лекова, као што је губитак вида. У оним алтернативним медијима се помиње и канцер тироидне жлезде као ефекат тих чудесних лекова. Узрок тих ефеката није тешко докучити, као што није тешко закључити да се дијабетес и вишак килограма сигурно не јављају као последица недостатка отрова гила монструма у организму.
