Фото: Midjourney by Žurnal
Пише: Крис Хеџис
Наши прекоморски логори, за сада, налазе се у Ел Салвадору и у заливу Гвантанамо на Куби. Али, не очекујте да ће ту и остати. Кад једном постану нормализовани, не само за имигранте и становнике које је депортовао САД, него и за саме америчке држављане, ови логори ће се преселити и на тло Сједињених Држава. То је врло кратак корак од наших затвора — већ сада пуних насиља и злостављања — до концентрационих логора, гдје су заточеници потпуно одсјечени од спољашњег свијета, „нестају“, немају приступ адвокату и гурнути су у смрдљиве, пренапуњене ћелије.
Затвореници у логорима у Ел Салвадору спавају на поду или у самицама, у потпуном мраку. Многи од њих болују од туберкулозе, гљивичних инфекција, шуге, тешке неухрањености и хроничних пробавних проблема. Хране их поквареном храном. Подвргнути су батинама. Трпе тортуре, укључујући симулирање дављења (вотербординг) и присиљавање да голи улазе у бачве с леденом водом, према извјештају организације Хјуман Рајтс Воч. Амерички Стејт департмент је 2023. године описивао услове у затворима као „опасне по живот“, и то чак прије него што је влада Ел Салвадора у марту 2022. прогласила „стање изузетка“. Према њиховим наводима, ситуација се драстично погоршала након што је додатно притворено 72.000 људи. Око 375 затвореника је преминуло у логорима откако је стање изузетка ступило на снагу, као дио такозваног „рата против банди“ који води предсједник Најиб Букеле, према извјештају локалне организације за људска права Сокоро Хуридико Хуманитарио.
Ови логори — „Центар за затварање терориста“ (шпански: Centro de Confinamiento del Terrorismo, познат као ЦЕКОТ), у који се шаљу и депортовани из САД, тренутно држе око 40.000 људи — представљају модел, наговјештај онога што нас чека.
Килмар Абрего Гарсија, металски радник и члан синдиката, отет је 12. марта 2025. испред свог петогодишњег сина. Оптужен је да припада банди и послат у Ел Салвадор. Врховни суд САД подржао је судију Паулу Ксинис, која је закључила да је Гарсијина депортација била „незаконит чин“. Званичници Трампове администрације кривицу за депортацију пребацили су на „административну грешку“. Ксинис је наредила администрацији да „омогући“ његов повратак. Али то не значи да ће се он заиста и вратити.
„Надам се да не предлажете да ја кријумчарим терористу у Сједињене Државе“, изјавио је Букеле новинарима током сусрета с Трампом у Бијелој кући. „Како да га вратим — да га кријумчарим назад у САД? Па, наравно да то нећу учинити… само питање је апсурдно.“
Ово је слика будућности. Кад један дио становништва буде демонизован — укључујући и америчке држављане које Трамп назива „домаћим криминалцима“ — кад им се одузме човјечност, кад се у њима види зло и егзистенцијална пријетња, коначни резултат је да се такви људи — „заражени“ — уклањају из друштва. Кривица или невиност, бар по закону, постају ирелевантни. Држављанство не пружа никакву заштиту.
„Први нужни корак на путу ка потпуној доминацији јесте убиство правне личности у човјеку“, пише Хана Арент у дјелу Поријекло тоталитаризма. „То је постигнуто, с једне стране, стављањем одређених категорија људи ван оквира закона, и истовремено приморавањем не-тоталитарног свијета, преко механизма денатурализације, да призна то безакоње; с друге стране, то је учињено тако што је концентрациони логор изузет из редовног казненог система, а заточеници изабрани ван нормалне судске процедуре у којој конкретно дјело повлачи предвидиву казну.“
Они који граде логоре граде друштва страха. Непрестано упозоравају на смртну опасност — било од имиграната, муслимана, издајника, криминалаца или терориста. Страх се шири споро, попут сумпорног гаса, све док не продре у све слојеве друштвених односа и не изазове општу парализу. За то је потребно вријеме. У првим годинама Трећег рајха, нацисти су управљали с десет логора у којима је било око 10.000 затвореника. Али кад су успјели да униште све алтернативне центре моћи — синдикате, политичке партије, независне медије, универзитете и Католичку и Протестантску цркву — систем логора је експлодирао. До 1939, кад је избио Други свјетски рат, нацисти су управљали са више од 100 концентрационих логора, у којима је било интернирани око милион људи. Оно што је сљедило били су логори смрти.
Они који стварају такве логоре дају им огромну медијску пажњу. Сврха им је да застраше. Њихова суровост је, заправо, њихов „бренд“. Дахау, први нацистички логор, није био, како пише Ричард Евaнс у Доласку Трећег рајха, „импровизовано рјешење за неочекиван проблем пренатрпаних затвора, него дуго планирана мјера коју су нацисти замишљали готово од самог почетка“. Био је нашироко пропраћен у локалној, регионалној и националној штампи, и служио је као јасно упозорење свакоме ко би помислио да пружи отпор нацистичком режиму.
Агенти америчке имиграционе и царинске службе (ICE), обучени у цивилно и у неозначеним возилима, круже по четвртима и отимају легалне становнике, попут Махмуда Халила. Оваква отмица подсјећа на оне којима сам свједочио на улицама Сантјага, Чилеа за вријеме диктатуре Аугуста Пиночеа, или у Сан Салвадору, пријестоници Ел Салвадора, током војне диктатуре.
ICE се убрзано развија у наш домаћи еквивалент Гестапоа или Народног комесаријата за унутрашње послове (НКВД). Надгледа 200 притворских објеката. Представља моћну домаћу агенцију за надзор која је, према извјештају Центра за приватност и технологију са Џорџтаун универзитета, прикупила податке о већини Американаца.
„Прекопавајући дигиталне записе државних и локалних власти и купујући базе података са милијардама уноса од приватних компанија, ICE је изградио инфраструктуру за надзор која му омогућава да направи детаљне досијее готово о било коме, у било ком тренутку“, наводи се у извјештају. „У својој потрази за хапшењем и депортацијом, ICE је — без икаквог судског, законодавног или јавног надзора — завирио у базе података које садрже личне информације о великој већини становника САД, чији се подаци могу наћи у рукама имиграционих власти само зато што су, рецимо, поднијели захтјев за возачку дозволу; возе се ауто-путем; или су се пријавили за коришћење локалних комуналних услуга како би добили приступ гријању, води и струји.“
Они који су отети, укључујући и турску држављанку и докторандкињу са Универзитета Тафтс, Румејсу Озтурк, оптужени су за нејасна дјела попут „учествовања у активностима које подржавају Хамас“. Али то је само завјеса за јавност — оптужбе ништа стварније од измишљених злочина у доба стаљинизма, када су људи били оптуживани да припадају старом поретку — кулаци или ситна буржоазија — или осуђивани као троцкисти, титоисти, капиталистички агенти или саботери, познати као „диверзанти“. Кад се једна категорија људи нађе на мети, оптужбе које им се приписују — ако их уопште и добију — готово увијек су измишљене.
Затвореници у концентрационим логорима потпуно су одсјечени од спољашњег свијета. Они нестају. Бришу се. Са њима се поступа као да никад нису ни постојали. Сви покушаји да се дође до било каквих информација о њима завршавају тишином. Чак и ако умру у притвору, њихова смрт пролази као анонимна — као да никада нису ни рођени.
Људи који управљају концентрационим логорима, како пише Хана Арент, немају ни знатижеље ни менталне способности да формирају мишљења. Они, према њој, више „ни не знају шта значи бити увјерен у нешто“. Они једноставно слушају наређења, дресирани да дјелују као „изопачене животиње“. Опијени су “божанском” моћи коју имају како би људска бића претворили у престрашена стада оваца.
Циљ сваког система концентрационих логора јесте уништење свих појединачних обиљежја — да се људи обликују у уплашене, покорне, послушне масе. Први логори служе као обука за затворске чуваре и ICE агенте. Ту усавршавају бруталне технике осмишљене да понизе и инфантилизују заточенике — процес који се убрзо прелива и на остатак друштва.
250 тобоже венецуеланских “чланова банди” депортовано је у Ел Салвадор супротно налогу федералног суда. Лишени су сваког права на правичан поступак. Насумично су нагурани у авионе који су игнорисали судску наредбу о повратку, а по доласку су били скинути до гола, претучени и обријане су им главе. Обриjана глава је обиљежје свих концентрационих логора. Званични изговор је — вашке. Али суштина је у деиндивидуализацији, због чега су сви у униформама и означени бројевима.
Аутократа отворено ужива у суровости. „Једва чекам да гледам како болесне терористичке битанге добијају по 20 година затвора за оно што раде Елону Маску и Тесли“, написао је Трамп на друштвеној мрежи Truth Social. „Можда могу да одслуже казну у затворима Ел Салвадора, који су недавно постали познати по тако ‘дивним’ условима!“
Они који граде концентрационе логоре поносе се њима. Показују их медијима — или бар онима који се представљају као медији, а понашају се као улизице. Министарка за унутрашњу безбједност Кристи Ноем објавила је видео из своје посјете затвору у Ел Салвадору, користећи разголашене и обријане затворенике као сценографију за своје пријетње упућене имигрантима. Ако фашизам нешто зна да ради, онда је то — спектакл.
Прво долазе по имигранте. Онда по активисте сa студентским визама на универзитетима. Затим по власнике зелених карти. Сљедећи су амерички држављани који се боре против израелског геноцида или надирућег фашизма. И онда дођу по тебе. Не зато што си прекршио закон. Већ зато што монструозна машинерија терора мора непрестано да троши жртве да би опстала.
Тоталитарни режими преживљавају вјечно се борећи против смртоносних, егзистенцијалних пријетњи. Кад једну елиминишу, одмах измишљају другу. Исмијавају владавину права. Судије, док не буду „очишћене“, можда јавно осуђују безакоње, али немају механизам да своје пресуде спроведу. Министарство правде, предано Трамповој улизички Пем Бонди, као и у свакој аутократији, не служи да би спроводило закон, него да га блокира. Више нема правних препрека које би нас заштитиле. Знамо куда ово води. Већ смо то видјели. И не води ничем добром.
Крис Хеџис је бивши добитник Пулицерове награде и шеф бироа за Блиски исток Њујорк тајмса. Говори арапски, а седам година је провео извјештавајући о сукобу између Израела и Палестинаца, већи дио тог времена у Гази. Аутор је 14 књига, од којих су најновије Највеће зло је рат и Најављени геноцид: Извјештаји о опстанку и отпору у окупираној Палестини.
Извор: Counterpunch
Преузето са: https://zurnal.me/kris-kheis-americhki-prekomorski-konts-logori/
