Пише: Ранко Јаковљевић
Пијавице су чланковити паразитски организми који се хране крвљу кичмењака. Користе се, почев од давних времена за лечење људи- хирудотерапија коришћена са намером да се одстране штетни састојци из тела.
Хроничар Илија Пчелар у књизи “Окружје краинско“, средином 19. века записао је: “Ритова имаде у окружју Крајинском на три места, и то највећи је овај код Неготина. Овај Неготински рит около 3500 јутара земље водом заузима и у виду полумесеца варош Неготин са јужне стране окружава. Друга су два рита много мања и оба се са јужне стране вароши Кладова на ½ сата растојања находе. Ова су три рита барском рибом, а нарочито штукама, линцима и чиковима богата,а не мање трском и пијавицама“ .
Закуп пијавичних бара одобраван је још у доба владавине Милоша Обреновића. Постоји документ којим се спомињу закупи у корист двојице јеврејских трговаца за све баре находеће се у књажеству српском:
“По налогу Вискославнног суда народног… препоручујемо вам да свом народу у подручној вам капетанији на знање дате да су све баре, наодеће се у књажеству србском Високославним судом народним, Јакову Шактецу и Симону Пољаку из Земуна ц.Еврејима да у њима пијавице за три године ватати могу, под аренду дате. Следователно, сваком ће од народа нашега пијавице по барама ватати слободно бити, само се сваки онај кои се тога посла приватити узнемирава с арендаторима или чрез њи одређеним њиовим наместницима погодити мора, па им онда за готове новце пијавице ватати може. Међутим, строго ћете заповедити свакоме да се нико не усуди пијавице ватати и другоме продавати. Ако би се догодило да ови закупитељи бара какову помоћ узпотребују, то ћете им ако у стању будете по дозволенију Високославног суда народног дати. У Београду, 27. Јулија 1833“ .
У кладовском крају пијавице су вековима коришћене за лечење људи “пуштањем крви“, једно време биле су и извозни артикли, а до данашњих дана су драгоцени мамац у риболову сома.
‘Захваљујући медицини оног времена, долазимо још до једног врло важног извозног артикла за Србију. То су биле пијавице, које су се налазиле у великим количинама по баруштинама, а које је тадашња европска медицина примењивала као одличан лек готово за све болести. Први лиферант пијавица за Европу била је Мађарска, али кад су се у тамошњим мочварама пијавице исцрпле, дошао је на ред Балкан, нарочито Србија. Пијавице су биле државни монопол, који је издаван под годишњи закуп и ову уносну трговину узели су одмах у своје руке Јевреји, Цинцари, Италијани и Французи. Срби се у њу нису упуштали, јер је била врло ризична. Пијавице је било врло тешко транспортовати, јер су јако осетљиве за штрапаце, а нарочито за промену температуре, тако да је једна олуја могла да изазове смрт целог транспорта и да ни једна не стигне жива на одредиште. Због тога Срби су се ограничавали да извлаче мршаву корист од лова по барама, евентуално од мале продаје на лицу места и закупа најслабијих пијавичких ловишта. Велики закупници били су на пример браћа Самуило и Јакоб Шахтер из Дарде, и Симеун Поле из Земуна. Мањи је био Ђорђе Маретић из Винковаца. Сви су они свој посао спроводили преко Београда, који је за ову врсту „трговине“ био центар. Пијавички државни монопол укинут је 19 јуна 1839 године. Пијавице су се ловиле по мочварама коњима и неком врстом мреже. .Ловци су силазили у воду са високим руским чизмама, јер су иначе пијавице биле у стању да их нападну и исисају као вампири. Тако уловљене пијавице остављане су у влажне џакове. То је био рад ‘тежак, у нездравим мочварним крајевима, а награде слабе, месечне, или се пак ловцима давао један део лова. Главни увозни центар за пијавице била је Француска. Један велики француски увозник пијавица, Флер, уортачио се 1837 год. са већ познатим београдским банкаром Николом Германом и кнежевим лекаром д-р Кунибертом (Италијаном). Они су успели да добију од Кнеза Милоша овлашћење и наредбу, да се све пијавице морају продавати само овој фирми, по цени коју она утврди. Тако су добили искључиви монопол пијавица. Па ипак, под овако -сјајним условима, друштво није дуго егзистирало и растурило се већ идуће године. Узрок овоме били су несумњиво земунски јеврејски трговци, који су с ону страну Саве створили неку врсту пијавичког картела. После растурања београдског монополског друштва, главни извозник пијавица из Београда био је француз Шантерел. У унутрашњости Србије ока пијавица на велико плаћала се 23 гроша, у Београду 34 гроша, у Земуну 56%-102 гроша, у Трсту 110 гроша, а у Паризу 230 гроша. Извозна царина износила је 2 гроша од оке. Колико је била јака картелска организација земунских јеврејских трговаца пијавица показује најбоље овај случај. Половином треће деценије прошлога века Француз д-р Делињи набавио је у Скопљу 5000 килограма пијавица по особито повољној цени и бацио их на земунску пијацу. Пред том количином земунски трговци Јевреји одмах су оборили цене. Д-р Делињи није хтео да попусти и чекао је са робом. У том чекању пијавице су изгинуле толико, да му је остало у животу свега 600 кгр. и морао је да их прода будзашта, да би бар нешто извукао. “ /Општинске новине 1.9.1932, с.62-63/.
Од свих потенцијала пијавичних врста, у ђердапском Кладову последњих година, мада све ређе, једино су још преостали мамци на сомове. А није да се у њима оскудева.
Као да су целога живота читали Ле Корбизјеа по коме “само животиње увек иду право и никада не губе разум“, овдашњи рибари вековима их лове уз садејство бућкала и “шаржера пијавица“. По сведочанству Милошевог берберина Нићифора Нинковића,са оближњег острва Ада Кале, које се генерацијама преноси с колена на колено без да о томе постоји запис, “У црвену крпу која у води наликује на комад меса ставе прегршат пијавица напијениг крвљу и трокраку удицу. Удица је везана за јачи повраз, који рибар спусти испод рибарског чамца. Чамац плови ношен речном матицом, рибар једном руком држи повраз, а другом удара по води кратким засеченим дрвом- бућком. Сом, раздражен јеком бућкала, креће у правцу одакле долази звук. Угледавши црвену крпу и осетивши мирис пијавица, насрне на“плен“, прогута га, а скупа са њим и удицу“.
Данас више нема острва Ада Кале, Милоша, уз по које јато пијавица ту и тамо, а сомови све ређе наседају на овакве замке будући да им пар десетина метара дебели слој муља настао услед заустављања на брани хидроелектране “Ђердап“ подигнуте 1972.г. по пројекту који није предвидео решење за енормно таложење речног наноса- услед чега је чак морала бити измењена траса ранијег пловног пута- омогућава “ лагодан живот у речној дубини без “трзања“ на пијавице“.
