Kako su pokojni episkop Atanasije Jevtić i Irinej Bulović predali Hilandar Fanaru

U nekoliko navrata već smo pisali da je srpski manastir Hilandar, na čelu sa (pro)igumanom Metodijem, pristao uz fanarsko-grčku grupu svetogorskih manastira, koji su priznali autokefaliju ukro-fašističkoj sekti zvanoj „Pravoslavna crkva Ukrajine“ (ovde:). Smatramo neophodnim da našim čitaocima damo istorijsku pozadinu ove izdaje Pravoslavlja iz Hilandara, koji se, zapravo, nalazi pod jurisdikcijom Kinota Svete Gore i jeretičko-raskolničke Konstantinopoljske patrijaršije, kojoj su ga predali srpski novotarci i ekumenisti u liku pokojnog episkopa Atanasija Jevtića i episkopa bačkog Irineja Bulovića.

Osnivanje Hilandara kao srpskog manastira

Sveti Sava i Sveti Simeon Mirotočivi su bili deo bratstva i ktitori Vatopeda i odatle su obnavljali manastir Hilandar, koji je trebao da bude podređen Vatopedu. Tada se Svetom Savi javio nepoznati čovek i rekao mu: „Nađi mesto i podigni manastir za svoj sopstveni narod i nazovi ga srpskim manastirom. To će biti za mnoge tvoje sunarodnike pristanište spasenja“.

Sveti Sava i Sveti Simeon su shvatili Duhom Svetim da im se javio anđeo Gospodnji. Dobili su od Prota i Vatopedskog igumana gramatu za obnovu Hilandara, koji će biti samostalan manastir. Sveti Sava je otišao i u Carigrad i od cara Aleksija III Anđela dobio hrisovulju koja potvrđuje da je Hilandar u potpunosti nezavistan srpski manastir.

Sveti Sava je napisao Tipik, u kojoj 12.glava govori o samostalnosti manastira. Tipik se čitao svakog prvog u mesecu. Manastir je bio opštežiteljni sa igumanom.

Na samom početku se govori: „Zapovedam svima vama od Gospoda Boga Svedržitelja da ovaj sveti manastir bude slobodan od svih tu vlasti, i od prota i od drugih manastira, i od osobnih vladika. I da nije ni pod čijim pravima, ni carskim, ni crkvenim ni drugim ničijim, nego da je pod jedinom slavljenom Bogorodicom Nastavnicom, i pod molitvom preblaženoga i svetoga oca i onoga koji igumanuje u njemu.“

Presveta Bogorodica postaje Igumanija Hilandara

Ikonu Presvete Bogorodice Trojeručice je Sveti Sava dobio kao dar od Svetog Jovana Damaskina i ostavio je u Hilandaru. Ikonu je car Dušan odneo na svoj dvor i posle raspada srpske države ikona je odneta u Studenicu. Početkom XV veka, zbog turskih napada, bratstvo Studenice je pričvrstilo ikonu Trojeručice na magare i pustilo ga da ga vodi sama Presveta Bogorodica. Magare je došlo do Hilandara i monasi su ikonu postavili na Gornje mesto u oltaru. Krajem XV veka pojavio se problem oko izbora novog igumana manastira Hilandara. U manastiru su bili srpski, ruski, bugarski i grčki monasi i svako je mislio da iguman treba da bude iz njegovog roda. Dok su raspravljali, čuo se glas Presvete Bogorodice sa ikone. Presveta Bogorodica je rekla da je odlučila da će ona biti igumanija. Sutradan su pronašli ikonu u igumanskom tronu, gde je sama prešla sa Gornjeg mesta u oltaru. Misleći da je greška crkvenjaka, vratili su ikonu. Čudo se i drugi put dogodilo. Presveta Bogorodica se javila i jednom poznatom pustinjaku, koji je preneo volju Presvete Bogorodice. Otada se u Hilandaru bira proiguman koji sedi u počasnom proigumanskom tronu pored Igumanije.

Atanasije Jevtić i Irinej Bulović predali Hilandar Fanaru

Tokom osmanske vladavine funkcionisao je idioritmijski sistem sa više proigumana i Presvetom Bogorodicom kao igumanijom. Svaki monah je birao starca proigumana kome je bio poslušan. Starac se brinuo o potrebama monaha. Zajednička su im bila Bogosluženja. Problem je nastao devedesetih godina, kada je uveden nov monaški ustav Svetog Vasilija Velikog, Hilandar izgubio slobodu – odnosno propao Carigradskoj patrijaršiji, a pored igumanije Presvete Bogorodice su počeli da se imenuju „igumani“.

Igumani u Hilandaru su u stvari proigumani: i danas sede u proigumanskom tronu, a monasi prvo uzimaju blagoslov od Presvete Bogorodice, pa onda od njih. Presveta Bogorodica se nije odrekla svog igumanstva u Hilandaru. Pokojni episkop Atanasije Jevtić je postavio pismo Presvetoj Bogorodici iza ikone Trojeručice u kome je tražio blagoslov za ono što su posle učinili. To znači da je Atanasije pismom tražio sledeće: smenu Presvete Bogorodice sa igumanskog trona, gubitak slobode manastira, anatemu na Hilandarski ustav Svetog Save. Sutradan su našli to pismo na podu. Ovde se projavio i nedostatak vere novotaraca, jer su igumanstvo Presvete Bogorodice doživljavali simbolično, alegorijski, a ne realno. To je i posledica ekumenizma, koji odlikuje slabljenje i otpadanje od vere. U Hilandar su mogli da vrate samo Hilandarski tipik Svetog Save, a i po njemu može biti samo 1 iguman. To je Presveta Bogorodica Svojom voljom.

A kako je tekla predaja srpskog Hilandara fanariotima, detaljnije u tekstu koji sledi…

+ + +

SVEDOČENJE:

Izdaja Hilandara, ukidanje Tipika Svetog Save, ukidanje autonomije, stradanje…(video) na kraju teksta.

Svedočenje je iz 2018. Godine

Pre nekoliko dana opet je na društvenoj mreži Fejsbuk počeo da se deli i širi video snimak, koji na jutjubu postoji od 2008.godine, a to je interesantno svedočenje monaha Serafima (Srbina, ne Hrvata patrona Atanasija Jevtića) iz manastira Hilandar, razgovor u kome on govori o izdaji Hilandara, ukidanju Tipika Svetog Save, gubljenju autonomije, uvođenju novog reda u manastir…

Ne ulazimo u to da li je ovo istina ili ne, sama pojava ovog video zapisa je zanimljiva, jer daje neke „malo“ drugačije informacije od onih koje smo do tada imali… Prosudite sami.

„1989.godine ja sam otišao iz Belog Manastira u Hilendar. Znači, već sam jedno petnaestak godina monah. Bio sam dve godine prvo u Hilendaru. Za vreme dok sam bio tamo desila se izdaja Hilendara, mora tako da se kaže, jer je ukinut Tipik Svetog Save, i onaj amanet što je Sveti Sava ostavio srpskome narodu, za čuvanje slobode manastira u toj našoj najvećoj svetinji. Opširnije, ako treba nešto da se kaže o tome, nije problem.

Radi se o tome da je Sveti Sava, u vreme kada je osnivao manastir Hilendar, uspostavio autonomiju. Znači, manastir Hilendar je imao status, otprilike kao što ima manastir Svete Katarine na Sinaju. Uspostavio je taj svoj tipik koji je sadržao 40 glava, i sve što se tiče unutrašnjeg ustrojstva manastira, dok u 12.glavi Sveti Sava zapoveda o čuvanju slobode manastira Hilendara. Ta glava je jedna od centralnih momentara u tom Tipiku. Sveti Sava je u 12.glavi jako žestoko zapretio svakom onome koji se drzne da ukine taj amanet što je on ostavio manastiru Hilendaru. Znači, baca strašno prokletstvo, takvo prokletstvo da to nigde nikad nisam pročitao.“

„U vreme Turaka, moram da kažem, ta idioritmija je bila uvedena kao neka vrsta ikonomije upravljanja manastirom, jer je bila nenormalna situacija. Kada su Turci bili isterani sa Balkanskog poluostrva počeli su na Svetoj gori da, polako u 20.veku, vraćaju ta opštežića. Negde `75-e godine u Hilendar je uvedeno neko poluopštežiteljno stanje, međutim, nije bilo igumana, bili su proigumani koji su prodali manastire. Tek `90-e godine su rešili da se pređe na opštežiće i to je bilo ostvareno negde u junu ili julu `90-e godine. Ja sam tada bio iskušenik u manastiru Hilendaru, i dobro se sećam svega toga što se desilo tada.

Proiguman je bio Nikanor, njega je Pajsije, na neki da tako kažem nepravilan način, uklonio iz manastira. Otac Nikanor je umro u Australiji, u to vreme, i Pajsije je praktično, tada bio glavni u manastiru.

Po Tipiku Svetog Save Hilendar ima igumana. U vreme idioritmije uvedena je ta funkcija proigumana, t.j. nekoliko tih staraca koji su upravljali manastirom nekim, da tako kažem demokratskim putem manastirom. To je ta idioritmija, svaki starac je imao određeno poslušanje i monah koji dolazi u manastir mogao je da bira kod kojeg će starca da bude u poslušanju. Tako da je to bila neka vrsta skitskog života u manastiru. Oni su živeli u poslušanju, imali su zajedničku službu samo u Crkvi, a ostalo je sve rešavao starac sam kako je znao, i kako je hteo, što se tiče njihovog molitvenog pravila, jela i svega ostalog. Znači, bio je dužan da se brine o svojim iskušenicima, da im nabavlja odeću, obuću i sve ostalo.

I onda su rešili, što je bilo pravilno, da se vrati opštežiće u manastiru Hilendar, međutim nije bilo izvedeno na pravilan način.

U junu/julu `90-e godine bilo je uvedeno opštežiće na osnovu Savinog tipika. Znači, 12 najstarijih monaha koji su se tada nalazili na Hilendaru sastali su se u Crkvi i bio je izglasan Pajsije da bude proiguman. Bio je živ Mitrofan, a Nikanor nije učestvovao u tome jer je već tada bio u Australiji, ne sećam se da li je tada već bio umro. Uglavnom, Pajsije je bio izabran i bio ustoličen po Tipiku Svetog Save.

To je prva intronizacija. Njega su uveli starci u tron, uveli su ga u Carske dveri, pred Presto u oltaru, on je tu pravio metanije, i dao mu je starac žezal kao znak igumanstva. Ja sam bio crkvenjak, zvonio sam pet minuta na zvonari od radosti jer vraćeno je bilo ono što je amanetom od Svetog Save, uspostavljeno pre mnogo vekova.

Tom opštežiću koje je bilo, tada nije prisustvovao niko od civila ili igumana manastira. To je bilo jedno da tako kažem interno slavlje – sam taj čin što se obavio. Rekli su nam da će tri meseca posle toga biti proslavljeno to opštežiće, i da će tada doći i vladike i igumani svetogorskih manastira itd.

Nekolicina je već tada shvatila da se radi o izdaji. Konkretno, mogu reći, otac Rafailo iz manastira Bavaništa, on je tada rekao da je to sve jedna farsa obična i da nema ništa od toga. To jest, oni kad su došli na nazovi proslavu uvođenja opštežića, tada je bilo bdenje. Jedno 500 ljudi je bilo prisutno, mnogi igumani svetogorskih manastira, 16 sati je trajalo to bdenje i na kraju bdenja, bili su prisutni Atanasije Jevtić i Irinej Bulović. Atanasije je tada bio još uvek jeromonah, Irinej je bio tek rukopoložen za episkopa. Tada se desilo ono što sam ja opisivao u knjizi, da je Atanasije pisao pismo Bogorodici, ja sam zajedno sa njim postavljao to pismo pozadi Trojeručice, i sutradan ujutru smo ga našli na patosu dole…

Ja nisam zagledao to pismo, ali koliko sam iz razgovora sa njim kada je to radio, shvatio da je on pisao pismo Bogorodici, da ona blagoslovi to što će oni da naprave sledeći dan. To pismo smo našli sledeći dan dole na patosu. Ja sam bio crkvenjak, imao sam ključ od crkve, crkva je bila zaključana. Izlazio sam poslednji, ulazio sam prvi u crkvu, sa ocem Jefremom tada.

Uglavnom, oni su posle tog svenoćnog bdenja, kada smo svi bili, onako mamurni, od 16 sati službe nije lako da se izdrži, uzeli da čitaju Sinđeliju koju je Carigradska patrijaršija poslala za taj dan. Atanasije Jevtić je prevodio sa grčkog, simultano, i tu je bilo rečeno kako se – danas uvodi opštežiće u manastir Hilendar. Pajsije je tog dana bio ponovo intronizovan, po drugi put. On je bio uveden u tron ponovo, uveden je bio u oltar, i za vreme čitanja te Sinđelije oni su naveli tamo, da će manastir od danas pa nadalje da se rukovodi po monaškom ustavu opštežiteljnom svetog Vasilija Velikog, koji je važio za druge manastire svetogorske, a koji je uspostavio sveti Atanasije Atonski nekih 250 godina pre Svetog Save. I uz to, bacaju anatemu na svakog onoga koji se drzne da promeni taj ustav koji su tog dana doneli. Znači, praktično je bila bačena anatema na anatemu Svetog Save.

Tada u Crkvi, niti za trpezom, niti tih dana, nije niko reagovao. Međutim, kada su se razišli ljudi, kada smo ostali samo mi, braća manastira Hilendara, reagovali su nekolicina njih i bili su isterani iz manastira. Tražili su da se ponovo čita Sinđelija… Ja u to vreme nisam shvatao tu izdaju, da se to zaista desilo, još godinu dana sam ja ispitivao, nisam hteo da žurim, ni da donosim neke odluke na brzinu. Ispitivao sam i usklađivao sam to sve sa onim što je Sveti Sava zapovedio u Tipiku hilandarskom.

Jedna od činjenica da je izdaja učinjena i da je manastir Hilendar prestao da bude srpski, jeste ta da smo tada nas jedno desetak dobili državljanstvo grčko, uključujući i dva iskušenika. Pre toga ne. Svaki monah koji je dolazio, stranac na Svetu goru u neki od slovenskih manastira, morao je da provede u tom manastiru po osam, ili po deset godina da bi dobio državljanstvo grčko. Mi smo to dobili na blagoslov, od Carigradske patrijaršije upravo radi izdaje Hilendara. Nažalost, ja tada to nisam shvatao, ali kad sam shvatio ja sam napustio manastir zajedno sa ocem Danilom.

Ja sam čitao Tipik Svetog Save uglavnom, bio sam čtec za vreme trpeze, jer Sveti Sava je zapovedio da se taj Tipik čita svakog prvog u mesecu. Jedna od činjenica da se manastir Hilendar više ne pridržava Tipika Svetog Save jeste i taj – Tipik se više ne čita u manastiru Hilendaru.

Posle par godina, nekolicina monaha u Hilendaru su shvatili tu izdaju i pokušali su sa Mojsijem, tad je Pajsije već bio otišao, da vide šta se desilo. Tada je onaj o.Serafim – drugi, onaj Hrvat patron Atanasija Jevtića, izbacio bukvalno 12 glavu Tipika Svetoga Save iz Tipika. Znači, napravio je novu knjižicu i odštampao BEZ 12. glave Tipika o slobodi manastira.

Da samo napomenem, u toj 12. glavi o slobodi manastira, Sveti Sava baca sledeću anatemu, pa neka svako rasudi šta se kasnije dešavalo i zašto je Hilendar izgoreo…“ – kaže monah Serafim.

Glava 12: O SLOBODI MANASTIRA

Zapovedam svima vama od Gospoda Boga Svedržitelja da ovaj sveti manastir bude slobodan od svih tu vlasti, i od prota i od drugih manastira, i od osobnih vladika. I da nije ni pod čijim pravima, ni carskim, ni crkvenim ni drugim ničijim, nego da je pod jedinom slavljenom Bogorodicom Nastavnicom, i pod molitvom preblaženoga i svetoga oca i onoga koji igumanuje u njemu. A čuvati i ispravljati i upravljati i vladati još i hrisovuljima blaženih careva, kojima se slobodno i ničijom vlasti neporaboćeno tvrđe privezuje, da imate nepokolebljivu i neizmenjenu slobodu, koja neće nikako propasti. Ako li ko ushte nekada, u neko vreme, da na koji način poraboti ovo, ili učini pod nekom vlašću, ili ko od klirika ili od laika, ili sam iguman ili ko od bratije u njemu, potaknut demonskim iskušenjem, da je kriv ne samo božanstvenom telu i krvi Gospoda i Boga i Spasa našega Isusa Hrista i Bogomateri Gospođi našoj Blagodeteljnici, nego neka mu je i anatema, kao što reče božanstveni apostol,(54) i kletva na njemu 318 svetih otaca, i neka je naslednik Jude izdajnika i učasnik sa onima koji su rekli: „Uzmi, uzmi, raspni ga!“(55) i neka se pribroji onima koji su vikali: „Krv njegova na nas i na decu našu!“(56)

Jer mnogim znojem i trudom obnovi se ovo opustelo mesto i svrši se, i bi zapoveđeno od onih koji su ga postavili, da bude slobodno; ako se pak zgodi da zlom i lukavom voljom padne pod vlast pokvarenih i lukavih ljudi, koji ne gledaju ni na što drugo nego na pogubnu korist, jadno jadnik učiniće! I ne samo ovo, nego i krstove blaženih careva, koje oni svojom bogoljubivom voljom, napisaše u hrisovulje, dajući slobodu manastiru. Triput je on jedan i triput proklet, ma ko bio, ko pogazi slobodu i ništa ne pomisli. Ko bi tako nešto učinio, kako da neće posle biti krivac? Neka ovo bude na taj način propisano. (IZVOR: https://www.rastko.rs/)

„Ja sam tada bio kelejnik igumana Pajsija. Pošto je on posle svoje, nazovi intronizacije, stalno praktično bio odsutan van manastira, ja sam čekao da se on vrati u manastir i pitam lično njega da li je to zaista tako učinjeno ili nije. Otac Danilo je na lep način bio odstranjen iz manastira, i poslan je bio u isposnicu Svetoga Save u Kareju, tako da sam ja praktično tamo bio sam koji se zastupao da se vrati to što je bilo uništeno.

I, kada se Pajsije vratio u manastir, ja sam nasamo pričao sa njim i pitao sam ga. Rekao sam: Oče, da li je zaista manastir Hilendar izgubio svoju autonomiju? Da li je prestao da bude srpski? A on kaže, podigao je obrve: Pa, administrativno mi smo potpisali da se manastir pridržava tog ustava, ali za unutrašnju našu upotrebu, to možemo mi da rešimo sami kako hoćemo…

To je licemerje. Činjenica je, da je Pajsije kada je dao ostavku na mesto igumana, i svaki od tada pa nadalje, od te druge intronizacije, t.j. od uvođenja tog drugog tipika, ne postoji mogućnost da manastir Hilendar samostalno izabere i postavi svog igumana bez prisustva predstavnika Kinotite, carigradskog patrijarha ili grčkog. Znači, nijedan od tad, od tog momenta. Zašto? Zato što je po tom ustavu, može Hilendar da izabere svog igumana međutim ako ga Grci ne potvrde u Kinotiti ili u Carigradskoj patrijaršiji – to se ne priznaje.

Kada je Pajsije dao ostavku, čini mi se, šest meseci nije bilo igumana Hilendara. Onda su Grci naredili – ili ćete postaviti Mojsija ili postavljamo mi našeg igumana, znači Grka.

Ovo sada što se desilo sa Hilendarom, nažalost to je plod te izdaje. I ako neko ima još malo savesti i zna istoriju Hilendara, znaće da je izgoreo deo Hilendara – od trpezarije do Pirga Svetog Save, to jest, sve ono što je bilo izgrađeno posle Svetog Save. Znači, ostao je samo onaj deo manastira koji je izgrađen za vreme Svetog Save.

Na neki način to je opomena. Naravno, Atanasije Jevtić i svi ostali provokatori će reći – a, vidite kako oni u svemu traže, povezuju sa ne znam čime itd. Sveti Nektarije Optinski jasno i glasno kaže, neka pročita svako ko hoće u njegovoj knjizi, kaže – da u svemu gledamo duboki smisao i da pratimo te znake koje nam Bog daje…“