Како би знао да си леп, ако нема ружних људи, како би знао да си добар отац, супруг, брат…ако ниси имао лошег оца, брата…и доживео лоша искуства. Како би знао шта је права љубав, ако ниси патио,али и о томе „Шта ако су Рај и Земља исто место?”,размишаљају наши аутори.
Шест дана и шест ноћи су тешке кише (heavy rains) својим теписима кишних капи засипале Западну обалу, која се по њима и прославила. А онда седмог дана, 15. новембра, у зору, кишоносни облаци су нестали и појавио са пуни месец. Док сам се те зоре возио пустим градским улицама огромна месечева силуета се повремено указивала пред мојим радозналим очима. Као да се из њеног сјаја наслућивало нешто необично што је требало да се догоди тог дана, који је почео са пуним месецом на ведром небу.
Ускоро је свануло, а месечеву куглу на плавом небу потпуно чистом од облака ће заменити жарка сунчева кугла, која ће на њему, полако се крећући од истока према западу остати читавог дана, нетакнута од ниједног облачка. Дан ћу, како сам раније планирао, провести у кишним шумама (rain forests) Западне обале у потрази за гљивама, посебно оним белим великим са чврстим стаблом окићеним оном прозирном лепршавом сукњицом, званих pine mushrooms, што би се могло превести као борове гљиве. Берба је, као што сам се потајно надао, била успешна, тако да је жгољави Јежурка пред сам крај дана једва на својим нејаким раменима донео ранац пун гљива и још у свакој руци по једну кесу, наравно пуну.
Када сам у касно поподне, док се сунце полако приближавало месту на којем ће ускоро заћи, обасјавајући својим последњим зрацима камперски сто препун гљива, седећи уз камперску ватру проверио на интернету тачно време пуног месеца, утврдио сам да су се Сунце, Месец и планета Земља поређали у праву линију у 1:38 поподне по пацифичком времену. Дакле, тачно у време док је занесени Јежурка у гљиварском трансу на бескрајним шумским теписима проналазио жуте лисичарке и беле борове гљиве, које су попут цвећа окитиле тај тепих у част великог астрономског празника.
Док сам уз чашицу ракије West Coast шљивовица наздрављао открићу те интересантне коинциденције и истовремено испијао кратке гутљаје тог магичног пића у част надолазеће ноћи пуног месеца у знаку дабра, на памет ми паде још једна коинциденција. Тај крај, у којем сам провео сунчан дан у берби гљива, носи назив Sun Shine Coast (Обала сунчевог сјаја). Али то није била последња коинциденција која је окитила доживљај једног необичног дана, чијем сам крају, уз пуцкетање камперске ватре, као хипнотисан присуствовао. 15. новембра прошле 2023. године сам на истој овој Обали сунчевог сјаја у једној од њених гљивоносних шума пронашао и убрао онај букет од шест огромних борових гљива, што сам тада прогласио космичким чудом, јер је скоро немогуће да толико гљива израсте у једном букету, тешком преко 3 килограма.
Нисам наставио са даљим истраживањем коинциденција, можда их је било још, три су биле довољне за само један дан. Али сам се, седећи уз ватру, која је једва успевала
да се избори са студени новембарског предвечерја, морао сетити, кога би другог, него Џејмса Редфилда, и његове поруке из „Небеског пророчанства”. Он је тада поручио: „Ако се фокусирамо на питања на која желимо да нађемо одговор, почеће се дешавати коинциденције. Морамо само да будемо отворени и да их следимо”. А онда ми је, по први пута од када ме прогони та његова мисао, пало на памет да ми се, следећи отворена ума коинциденције, живот полако и неминовно претвара у бајку. За том мисли је следила још једна. Зар оне инкарнације, које инкарниране душе називају животима, у ствари не представљају бајке? Наговештај за то се може наћи на насловној страни те легендарне Редфилдове књиге. Изнад наслова ситним словима стоји порука: „Шта ако су Рај и Земља исто место?”
Можда су слова којима је та порука исписана могла бити мало већа, барем симболички, јер су веома мали изгледи да људи дођу до таквих важних порука, пошто такве књиге читају ретке душе. Мада треба рећи да је та књига када се појавила 1993. године била „бестселер”, продата је у 20 милиона примерака. Али од тада је прошло преко 30 година и чини се да је већ одавно заборављена, пошто нове генерације, огрезле у површност, не маре за иоле дубље поруке.
А можда се и суштина реинкарнација састоји баш у томе да свака појединачна инкарнација, поред оне мисије са којом се свака душа спушта у њу, носи у себи и сакривену поруку да она у ствари представља спуштање у рај, или у бајку. Тако да би, након што су кроз многе инкарнације извршене све потребне мисије на оном путу сазревања и усавршавања душе, као последњи задатак и искушење требало да буде сазнање да се, док боравимо у телу, у ствари налазимо у бајци. То јест, уместо да од тих инкарнација, званих животи, правимо ноћне море, понекад и пакао, уместо да оптерећујемо и себе и друге бесмисленим циљевима и осталим глупостима, треба се једноставно, ослушкујући коинциденције, уживети у бајку. Тек када то душа схвати престаће потреба за инкарнацијама.
Следећи ту нит размишљања, не приметивши да је ноћ пуног месеца већ увелико пала и да је студен надвладала топлоту ватре, мало сам се уплашио те могућности да би ово могла бити моја последња инкарнација, пошто сам је схватио као бајку. Јер, ако останем заувек у хипердимензији и ако се не будем више никада инкарнирао, упитао сам се, да ли ће ми, боравећи вечно у њој, недостајати земаљске бајке и земаљски рај, да ли ћу икада поново пожелети да неког сунчаног дана, на Обали сунчевог сјаја тражим по кишним шумама Западне обале борове гљиве и лисичарке и да се бескрајно радујем сваки пута када неку од њих угледам како својом главицом, или главурдом када су у питању борове гљиве, вири из маховине, зовући ме да јој приђем, да је ослободим маховинског окова и на крају пажљиво уберем.
У том тренутку се Јежурка сетио своје сестре Лије и помислио да би она могла да му пружи утешно објашњење и разбије ту изненадну бригу, која га је изненада снашла. Јер, Лија је, као дугогодишњи хипно и регресотерапеут експерт за питања реинкарнација, али је истовремено и експерт за астрологију, па би могла да реши ону загонетку: какве везе има распоред небеских тела са брањем гљива на Обали сунчевог сјаја. И посла Јежурка преко Вајбера сестри Лији детаљно описано све то што му се тог сунчаног дана догодило са молбом да му разјасни све наведене недоумице.
И ево шта му је сестра Лија одговорила:
Брате Јежурка,
Цео наш живот је свакако бајка! Бајка коју смо ми осмислили пре нашег рођења. Бајка, у којој ми играмо одређене улоге по сценарију који смо заједнички написали са нашом сродном групом Душа и тако преузели наше улоге. На пример; Изабрао си да се родиш на планети Земљи, а земља и јесте Рај! Рај је зато што је све чаробно, пуно боја, бесплатне хране коју нам Земља даје, чаробно је сунце, море, природа, киша, ветар, дуга, небо, месец и планете које видимо, неке и голим оком. Цео тај Космос је у нама, а ми смо мали микро космос, где смо се као искра спустили на земљу да бисмо уживали у овом рају и благодетима који нам наша планета даје. Све то не бисмо могли да доживимо да са собом нисмо донели наша чула и емоције. Јер како би уживали у Рају да немамо чуло укуса, мириса, вида, слуха, додира…и да све то емотивно доживимо и искусимо кроз радост, срећу, мир и задовољство. Затим си хтео да искусиш како је то бити добар отац, брат, супруг, колега, пријатељ, комшија, ујак, стриц, домаћин, кувар, возач, добар радник, писац…луталица, горштак.
Такође си знао да је живот на Земљи материјалан, а ти као Душа (духован) желео си да се испробаш у тим улогама. Јер Душа не може да земаљско доживи и искуси сама, јер треба јој возило (твоје тело) ум и свест. Као Душа такође си знао да ћеш силаском на Земљу проћи кроз портал између два стуба, која представљају дуалност и да све на Земљи има два поларитета, Јин и Јанг. Један је позитиван, а други негативан. Дакле, Земља је Рај, али може да буде и Пакао. Доживећеш радост, срећу, мир…али ћеш такође осетити, тугу, патњу и бол. Земља је пуна обиља, али можеш искусити и сиромаштво, болест, смрт драгих особа…растанак. Али да нема тих негативних поларитета, ти не би могао да нарастеш духовно и спознаш ту несвесну игру коју сви играмо кроз животе. Јер, како би знао да си паметан, ако не сретнеш неког глупог. Како би знао да си леп, ако нема ружних људи, како би знао да си добар отац, супруг, брат…ако ниси имао лошег оца, брата…и доживео лоша искуства. Како би знао шта је права љубав, ако ниси патио?
Е зато се ми рађамо! Рађамо се због жеље за искуствима! А жеље нам ствара наш Его. А Егу никада није доста и хоће све брзински , одједном! Его хоће да буде богат, славан, моћан…а Душа му шапуће: Полако…имамо пуно живота, можемо 1000 пута да се рађамо, нигде не журимо.
Зато ти имаш страх од могућности да се нећеш више никада поново родити и да ти је ово можда последња инкарнација. То се у ствари јавља твој Его. Ако ти имаш жељу да се инкарнираш поново на Земљи, не брини, инкарнираћеш се. Јер, као што рекох, ми се рађамо због наших неиспуњених жеља. Али наш циљ није да се као хрчак вртимо у кругу, и да се увек рециклирамо и понављамо исте лекције које нисмо у једном животу научили. Наш циљ је да искусимо живот кроз животе и да се вратимо нашем извору. Као капљица која се одвојила из Океана, и сада се враћа у океан у Једност, тамо где јој је и место. Јер Сви смо једно!
Дакле, све је ствар одлуке! Ако у тренутку умирања одлучиш да се поново родиш, родићеш се поново. Али, ако не желиш више да доживљаваш реалност у дуалности, и желиш да се вратиш у једност и останеш заувек са својом групом Душа, онда се нећеш више инкарнирати. Али, док си инкарниран на Земљи мораш да живиш живот као морална особа, да помажеш другима, да имаш љубави у себи и да шириш ту љубав према свима. Да си особа чистог срца, да будеш човек са великим ,,Ч“, јер се рађамо као човек, односно људско биће, које воли и поштује не само сва остала људска бића, него и биљни и животињски свет и цео Космос, Бога…А волећи цео Космос и Бога волимо и сами себе, јер Бог и Космос (универзум) су у нама. На Земљи владају Космички закони. Све је математика, све су бројеви…Зато су и планете рефлексија нас самих. Шта је на небу, то је и у нама. Сви ми имамо у себи и Марса (борбу, брзину, храброст, крв) и Венеру (лепоту, сестру, исцељење, љубав) и Меркура (здравље, децу, памет, интелигенцију) и Јупитера (богатство, знање, учитеље) и Сатурна (стрпљење, морал, истрајност, строгост) и Сунце (Его, статус, отац, моћ. светлост) и Месец који представља (мајку, емоције, народ..). Све те планете су у неким од 12 зодијачких кућа или знакова, и сви ти знакови смо такође МИ. Од сваког зодијачког знака смо узели по нешто, неку врлину, ману, карактер, особину…
И управо наслућујеш одговор на твоје питање: Какве везе има распоред небеских тела са брањем гљива на Обали сунчевог сјаја?
Све има везе брате Јежурка, све! Сада је пун месец у Бику, а Бик представља храну и земљу (јер је Бик земљани знак), а владар Бика је Венера. Венера представља лепоту, воду, исцељење, регенерацију, љубав, ужитке…Дакле, што се Бика тиче, храна + земља = Храна из земље, а то су Печурке! А Венера је твоја Обала сунчевог сјаја, у којој је садржана твоја љубав према животу, и уживању у свему што радиш и чиме се бавиш, укључујући и сталну потрагу за гљивама, као и емоције које осећаш према њима.
И на крају да поменемо и Карму! Јер Душа (човек док је инкарнирана) ако несвесно начини грех према некоме или нечему, мора да се поново роди и исправи своје грешке. Зато је изузетно битно и важно да поштујемо Космичке законе и не чинимо 7 смртних грехова као што су:
1. Пожуда, блуд
2. Гордост, охолост
3.Похлепа, шкртост
4.Завист
5.Прождрљивост
6.Гнев
7.Лењост
Драги Јежурка, мислим да су ово одговори на твоје недоумице о Бајци, животу на Земљи, инкарнацији, сазревању и усавршавању Душе кроз искушења док борави у телу
Дакле, живот може бити и Рај и Пакао, у зависности од тога како га живимо и доживљавамо кроз наше филтере, конструкте, концепте и перцепције, које стварамо живећи га. Он ће бити Рај уколико успемо да успоставимо хармонију среће и задовољства, уз помоћ љубави, радости, слободе, захвалности, праштања, креативности, отворености према саморазвоју и напредовању у сваком погледу. Јер смо ми та љубав, радост и мир, оно што смо одувек били и бићемо, јер је то суштина свега, и основа свега што постоји. Али се истовремено, живећи те животе, играмо жмурке и скривања од самих себе, од извора одакле смо дошли, од свега тога што јесмо и што би требали да будемо. Уколико све то у тој игри не откријемо, онда живот може бити и Пакао.
С љубављу…Лија
Испада на крају да су наше инкарниране душе, спустивши се у телесну димензију и преузевши улогу протагониста живота, са циљем да остваре мисију коју су саме испланирале док су боравиле у хипердимензији, истовремено постале део оног небеског пророчанства уписаног и утканог у све оно што се одвија на небу, које представља један савршени организам, чији сваки саставни део, свака звезда, планета и свако тело било које величине, укључујући и све инкарнације, играју и плешу према акордима неке недокучиве мелодије, ко зна где компоноване.
Онај пуни месец, који ме пратио док сам се возио према Обали сунчевог сјаја, је представљао знак или упозорење да је та игра у току и да сам ја један од плесача, чији је задатак да пронађе и убере све гљиве из једне од кишних шума и то тачно у време када су се Сунце, Месец и Земља поређали у праву линију, то јест када се Земља нашла у сендвичу између Сунца и Месеца. Да којим случајем нисам схватио поруку, коју ми је упутила појава сјајне месечеве кугле на ведром небу, ја бих можда пронашао ону шуму и побрао све гљиве, али не бих био свестан да сам тога дана био плесач у једној чудесној небеској игри и део неког небеског пророчанстава. Након пролазне радости вратио бих се опет уходаној колотечини живота, понекад досадној, заморној, испуњеној непријатностима, траумама, патњама, које од њега не ретко могу направити пакао.
Ти ситни не баш лако приметни детаљи и те коинциденције нам непрестално током читавог трајања сваке инкарнације преносе поруке и упозоравају нас да ми, бивајући инкарнирани, нисмо само обични протагонисти живота, већ плесачи у једној игри, која је замишљена да буде бајка, а не пакао. Уколико током читавог трајања живота будемо, као што рече Редфилд, отвореног ума примећивали коинциденције и схватали поруке, које свака од њих носи, јер ниједна се није десила случајно, онда ће мо, живећи те животе бити читаво време њиховог трајања не само делови бајке, него ће мо и лакше остварити мисију са којом смо дошли у тај живот, пошто се те поруке тичу и те мисије.
Али, треба на крају напоменути да је Џејмс Редфилд у Небеском пророчанству осим на коинциденције указао и на сусрете са особама, које нам могу те наше животе усмерити у неочекиваном правцу, управо у оном који смо сами замислили пре инкарнирања. Тако нешто се догодило када сам, сигурно не случајно, уз помоћ Јутјуба, срео Јасмину Антић, са којом сам наредних месеци дигиталним путем, преко Вајбера, успоставио веома присан контакт, управо онакав какав је наговестио Редфилд, а који би могао да представља почетак остваривања заједничке мисије, замишљене пре инкарнирања.
А та мисија би се, како је у међувремену испало, требала састојати из пресликавања оне Ћопићеве бајколике поеме „Јежева кућица” у модерну стварност. Новопечени брат Јежурка и сестра Лија би могли помоћи савременицима те модерне стварности да своје животе претворе у бајке, налик на ону у којој су јунаци Бранкове поеме са лакоћом и елеганцијом маестрално одиграли главне улоге, не сањајући да ће се једнога дана реинкарнирати и тако из фикције преселити у реалност, помажући инкарнираним душама да схвате да се и из реалности такођер може преселити у фикцију, и то не обичну, него бајколику.
Бранкова бајка се завршава са стихом:
По шуми данас, без стазе, пута
Јежурка Јежић лови и лута.
Вјештак и мајстор у послу свом,
ради и чува рођени дом.Његова данашња реинкарнација такођер по шуми, без стазе, пута, гљиве лови и лута. Лака је скока, такођер вештак и мајстор у послу свом. А када се Сунце, Месец и Земља поређају у праволинијском низу свака се гљива што тада у шуми према небеском програму никне нађе у његовом ранцу.
Чува и он свој покретни дом са погледом на месец, а када се из шума спусти студен греје га ватра из камина под ведрим небом. Лија га читаво време стрпљиво у својој кућици чека да јој понекад, када се умори од лова, наврати на вечеру.
