(Фото Филип Радуловић)
Човек који поверује да се његова слобода подразумева, да му је она дата и да се за њу не мора борити ‒ већ је у неком кавезу.
Биљана Ковачевић је увек елоквентна и занимљива саговорница, али кад је замолите да напише, дословце у ставкама, таксативно, своју радну биографију и дода нешто о себи – она то напише као да пише о неком другом. На питања, међутим, ова професорка српског језика и књижевности у Првој београдској гимназији, есејисткиња која за себе каже да се „занима књижевном и ликовном критиком”, а колумниста је и стални сарадник неколико листова и портала – одговара надахнуто и тако да помислите како и не би било толико лоше да поново упишете средњу школу.
Просвета у Србији има прошлост, и то, упркос свим отежавајућим историјским околностима, плодну и поштовања достојну. Има и садашњост, у којој се суочава с феноменима без преседана. Има ли и будућност?
Бити свој само по себи је моћан чин побуне
Кад бих знала одговор на ово питање, знала бих и хоће ли нас бити, па је можда важније да се запитамо: Желимо ли да нас буде? Иво Андрић каже да ћемо једну власт познати по томе ко је на слободи, а ко у затвору, а ја бих додала да ћемо једно друштво препознати по томе кога је оно спремно најлакше да жртвује. Загледамо ли се у месеце који су иза нас, одговор је јасан. Но да ли српска школа може да васкрсне? Онаква каква је била ‒ не, и то не мора бити лоша вест. Из пренатрпаних учионица иселили су се ученици који осећају да им ту није место и они су својим бегом призвали важну промену, школа се мора мењати из темеља, јер оваква какву познајемо, у оваквом друштву, углавном ништа не значи. Она не кореспондира с духом времена, она је постала ирелевантна, тек је слово на папиру. Уколико је учинимо релевантнијом, одговор на ваше питање могао би да буде потврдан.
„Оголили смо се пред светом, не скривамо да нас је модерна технологија одушевила својом надљудскошћу”, кажете у једном есеју. Како доживљавате технологију? Је ли она људски производ или је инфилтрирана, да ли нам је сарадник и саборац или у њој треба препознати завојевача?
Модерна технологија и(ли) вештачка интелигенција постала је нова људска опсесија и баш зато што човек мисли да је има у својој власти, јер ју је наводно створио, она над њиме стиче преимућство, пошто њена брзина и ефикасност у сваком погледу надмашују људске моћи. Зато није важно каква је она, тешко је докучити шта нам се све отима, већ је важније какви смо ми. Сећамо се чувене сцене из Стеријине драме кад господин Јања разговара са својим новцем, милује га и тепа му. То је слика у којој је средство постало господар. Новац нам је потребан, то не треба разматрати, али ако новац постане и једина вредност, онда других не може бити. Исто је с технологијом.
Савремену породицу карактеришете као „место отуђеникâ”, а школа је, по вама, као десна рука породице. Школу описујете као „велику играоницу у којој се не сме изрећи готово ништа”. Изазива ли данашња школа страх и ко се ту све кога плаши?
Школа је некада изазивала страх и тада се за њу нисмо бринули. Данас, кад више не изазива никакав страх, плашимо се да ће се сасвим урушити, или се већ урушила. Страх у школи требало би да буде неслобода пред ауторитетом, сазнање да не можемо како хоћемо, јер само тако ћемо једном моћи онако како би требало. Неке модерне струје које су се већ укотвиле у наш образовни систем инсистирају на апсолутној слободи ученика, јер је наводно све досад било попут омче око врата, морало се седети у клупи право и дисало се како учитељ каже. Али ако се дâ апсолутна слобода, треба имати на уму да она може укинути слободу другога. Питање је ко ће тада бити поништен и треба ли тога да се плашимо.
Сматрате да проблем савременог васпитања није у превеликој попустљивости, већ у томе што родитељи дозвољавају да се њихови властити јади и трауме пројектују на дете. Где је граница између неодмерене попустљивости и онога што називамо занемаривањем деце?
Некада је васпитање било лакше јер је живот био мање компликован, односно његови садржаји могли су се с мањом муком варити. Данас је све теже јер се врло мало тога заправо разуме, и кључ васпитања није само у љубави која се детету пружа, већ у емотивној повезаности с њим, односно у својеврсном духовном синхроницитету. Детету и није много важно ако га принципијелно волите, а сваки пут кад би да заплаче, нема пред ким.
Још нешто: пошто живимо у добу свеколике информисаности, али темељног неразумевања појава које нас окружују, у времену постистине, често смо несвесни шта се догађа око нас, али не и шта се догађа у нама. Недостаје нам адекватна или разумна интерпретација догађаја. Она је тек детету неопходна, и дете је данас, нажалост, ретко чује. И премда је вољено, оно је често невидљиво, збуњено, усамљено, па чак и напуштено. Такво дете није просјак на улици, напротив, његова је обућа из последње класе, телефон међу најскупљима, али га краси тужан поглед који се и не може видети ако се у њега дуго не загледате. Зато је школа важна, јер се у њој учи како да разумете оно што иначе не бисте разумели.
Живимо ли ми у времену великог експеримента и, ако живимо, да ли смо унутар лабораторије или стојимо испред ње, те још у себи подгревамо бесмислену наду да се експеримент „одвија негде другде”?
Да смо могли приупитати све оне мишеве и зечеве како им је под белом светиљком, у кавезу скројеном укруг, вероватно би рекли да су се навикли. Кад се навикнемо на круг, на било какву ограниченост, кад се чак и не питамо шта се то збива, јасно је да се нешто збива. Задатак оних који изводе експеримент ‒ ви овде алудирате на мој текст ‒ јесте да никад не помислите да сте у експерименту, већ да сте потпуно слободни. Човек који поверује да се његова слобода подразумева, да му је она дата и да се за њу не мора борити ‒ већ је у неком кавезу.
Каква је Биљана Ковачевић као писац, а каква као наставник, као професорка? И читају ли ученици ваше есеје, кратке приче?
Бићу сасвим искрена ‒ ја пишем и предајем да бих упознала свет и разјаснила га себи и другима. Мој вектор је истраживачки, и не наступам као неко ко зна, већ као неко ко је отишао да провери шта је истина, ако је она јединствена и ако се уопште може проверити. Моји текстови су прво мени намењени, а онда другима. У њима се раствара мисао, узимам микроскоп и загледам се дубоко у оно што мој дух помера. У учионици се дешава слично и ниједан час не личи на други, јер се час не може испланирати нити пројектовати. Такозване припреме намењене су онима који немају шта да кажу. Оном који за одговорима непрекидно трага, не може се искројити план.
Можда ученици читају моје текстове, ретко о томе разговарамо, има пречих дела. Нека то остане њихова тајна.
Извор: https://www.politika.rs/scc/clanak/684164/apsolutna-sloboda-ukida-slobodu-drugoga
