(ФОТО:будуцностсрбијеав)
Пише Дражен Живковић, главни и одговорник уредник телевизије ПРВА и оснивач портала БОРБА
(авг 17, 2025)
Балкан се поново претвара у тачку на којој се преламају глобални интереси. Док свијет чека могући договор између Доналда Трампа и Владимира Путина о завршетку рата у Украјини, у европским центрима моћи расте нервоза. Брисел је свјестан да би рјешење без посредства Европске уније значило губитак њеног политичког примата, а нова администрација у Вашингтону много озбиљније рачуна на партнерство са Москвом него на послушност Брисела. Управо због тога Балкан поново постаје лабораторија кризе – простор у којем се запаљиве игре великих сила покушавају преусмјерити у локалне сукобе.
У тој констелацији три фигуре постају кључне мете: Александар Вучић као једини европски лидер с директним контактима и са Вашингтоном и са Москвом; Милорад Додик као симбол политичке непослушности и опстанка Републике Српске; и Митрополит Методије, на кога се удара како би се ослабила Српска православна црква у Црној Гори, а тиме и духовни стуб српског идентитета на простору гдје се већ деценијама води тихи рат за асимилацију.
1. Вучић и Србија: Између чекића и наковња
Александар Вучић данас заузима јединствену позицију у европској политичкој архитектури. Док већина лидера ЕУ слијепо прати бриселске диктате, Вучић је једини државник на континенту који истовремено одржава директне канале и са Вашингтоном и са Москвом. То га чини кључним фактором у предстојећим геополитичким прегруписавањима.
Западни центри моћи свјесни су да договор Доналда Трампа и Владимира Путина око Украјине – уколико до њега дође – мијења односе снага и из темеља редефинише улогу ЕУ. Брисел, који је до сада био самозвани арбитар европских питања, у том тренутку остаје по страни, сведен на посматрача. За Србију, то значи прилику да кроз Вучићеву двострану позицију постане мост између два свијета, што Брисел доживљава као пријетњу.
Принтсцреен/Yоутубе@СкyНеwс
Зато се оркестрира притисак – медијски, дипломатски и политички. Вучића се покушава дестабилизовати кроз унутрашње тензије, хушкање опозиције и ширење наратива о ауторитарности. Но, суштина није демократија, него геополитика: Србија је превелики добитник у сценарију у којем се САД и Русија договарају преко главе ЕУ. Управо зато, циљ није само слабљење Вучића него и увлачење Србије у стање перманентног хаоса.
2. Додик и Република Српска: Лов на непослушног
Милорад Додик је већ годинама мета координисаних удара са Запада. Његов гријех није само блискост са Москвом, већ и отворено одбијање да Републику Српску подведе под апсолутни ауторитет Сарајева и међународне заједнице. Он је постао симбол непослушности и самим тим „опасан преседан“.
Република Српска је данас, у очима Брисела и дијела Вашингтона, геополитички „клин“ кроз који Русија одржава присуство на Балкану. Додик је мета, не зато што крши законе, већ зато што не пристаје на диктате. „Лов на Додика“ у суштини је лов на сваку идеју српске политичке аутономије унутар БиХ.
У посљедњим мјесецима видљива је координација између одређених европских кругова и одлазећих структура у САД: све се чини да се Република Српска ослаби, финансијски и политички исцрпи и, ако је могуће, изолује. Но, парадоксално, управо овакви притисци Додику дају додатну снагу на унутрашњем плану. Он постаје персонификација борбе за опстанак Српске и свака нова санкција или пријетња само консолидује његову позицију.
Фото: предсједникрс.рс/Дона Катушић
3.. Митрополит Методије и СПЦ у Црној Гори: Удар на стуб идентитета
Ако је Вучић политички стуб Србије, а Додик симбол отпора у Републици Српској, онда је Митрополит Методије духовни штит Црне Горе и цијелог српског корпуса. Удар на њега и на Српску православну цркву у Црној Гори није случајан, већ дио шире стратегије дестабилизације Балкана.
СПЦ у Црној Гори је много више од вјерске институције – она је носилац идентитета, традиције и отпора насилним пројектима асимилације. Напади на Митрополита Методија, оркестрирани кроз медије и политичке структуре које су одавно под контролом западних центара, имају за циљ да ослабе хомогеност српског народа у Црној Гори и отворе простор за дубље унутрашње подјеле.
На тај начин, Црна Гора постаје трећа тачка притиска: док се Србија покушава дестабилизовати изнутра, а Република Српска споља, СПЦ у Црној Гори удара се да би се ослабио духовни ослонац цијелог простора. То је већ виђени сценарио – „иста кухиња, исти рукопис“ – јер удар на цркву увијек иде паралелно с ударом на државу и народ.
У тренуцима када је на хоризонту могућ договор Вашингтона и Москве, Брисел панично тражи начине да остане релевантан. Балкан се поново користи као полигон за геополитичке игре. Вучић, Додик и Митрополит Методије постају кључне мете зато што персонификују политичку, државну и духовну самосталност Срба.
Циљ је јасан: изазвати хаос, отворити нове унутрашње сукобе и спријечити Србију и српски фактор у цјелини да из предстојећег глобалног договора изађу као добитници. Но, историја нас учи да сваки притисак производи и контраефекат. А питање које лебди изнад свега гласи – да ли ће Брисел, у покушају да одржи илузију моћи, заправо сам убрзати сопствену маргинализацију?
