За Штајерске новице пише: академик Властимир Вујић
Поле десет месеци лечења и рехабилитације након пада са „квада“ 25. августа прошле године (напукла јој је карлица, три ребра и сломљена оба ручна зглоба) балканска првакиња у каратеу Александра Ђикић (20) из Куле (Србија) вратила се спорту.
Александрина златна медаља коју јој је доделила Карате федерација Балкана
Александра Ђикић (20), једна од најталентованијих српских каратисткиња тренира овај борилачки спорт од своје шесте године! Мајка Оливера уписала је у кулски карате клуб „Хајдук“ пре 14. година, а Сашкин циљ у каратеу никада није било изводјење „ката“ (борбе са „замишљеним“ противником), већ искључиво СТВАРНЕ БОРБЕ СА РИВАЛКАМА НА ТАТАМИЈУ! Пошто оне у спарингу нису биле у правилима до навршене 10. животне године, Александра је до испуњавања овог услова на такмичењима радила само „кате“. Међутим, на тренинзима у том периоду редовно (и посебно) радила је и припремала и тактичке сегменте (и дефанзивне и офанзивне из борби) који ће је тек чекати када се стекну услови. А у клубу је имала (има их и данас) четири изванредна тренера (који су имали импресивне и клупске и репрезентативне каријере) – Лазара и Николу Гребера, Зпрана Рашковића и Милорада Крнајца!
И коначно, прву борбу имала је 2015. године на првенству Бачке (на којем је тријумфовала), потом је следило првенство Војводине на којем је финалну борбу решила за (невероватних!) 30 секунди остваривши рекордни резултат од 8:0! затим је на ред дошло и њено прво првенство Србије, а после њега и Александрин први пласман на првенство Балкана које се те године одржавало у Истанбулу (Турска).
Репрезентативка Србије Александра Ђикић на победичком постољу након одржаног Првенства Балкана 2024. у Подгорици (Црна Гора)
Александра Ђикић је пуну деценију репрезентативка Србије (од 2015. до 2024. године) прошавши у њој све узрасне категорије! Њен спортски живот (поред такмичења) су и свакодневни тренинзи (често и два пута дневно), такодје и два врло напорна припремна циклуса, први на планини Тари, а други у војводјанском граду Апатину. Свака освојена клупска и репрезентативна медаља подједнако јој је драга, а најсрећнија у досадашњој каријери била је у пролеће прошле – 2024. године – када је на Првенству Балкана у Подгорици освојила златну медаљу и постала најбоља балканска каратисткиња! Ђикићева није запустила ни своје образовање. Студент је друге године приватног Факултета за правне и пословне студије „Лазар Вркатић“ (одсек право) у Новом Саду (Србија).
И када је све изгледало идеално – на Тари је доживела тешку саобраћајну несрећу! Отишла је на ту српску планину да посети карате репрезентацију младјих сениора Србије која се на њој припремала за Европско првенство (и медју којима је био њен клупски друг и емотивни партнер, Куљанин Михајло Крнајац (19), прошлогодишњи јуниорски вицешампион Европе у том спорту). У слободном времену измедју два тренинга 25. августа 2024. изнајмили су популарни четвороточкаш „квадо“ да се провозају и упознају знаменитости српске планинске лепотице Таре (Александра је возила). Одједном је из шуме истрчао пас, Сашка није могла у тој брзини да смањи гас и да га не би прегазила скренула је возилом улево… Преврнули су се, Михајло је са места сувозача у ваздуху „прелетео“ преко Александре, она није могла да извуче руке испод волана и сломила је ручне зглобове обе руке, када је испала из преврнутог „квада“ котрљали су се преко 15 метара низ стрму литицу (ту су јој напукла три ребра и карлица?)… Михајло није имао преломе, али је задобио потрес мозга (ипак је после краћег мировања наставио репрезентативне припреме и на првенству Европе био је на листи десет најперспективијих младих каратиста Старог континента (Проглашен је деветим талентом!). Александра је одмах пребачена у болницу у Ужице, а затим у Врбас. Три месеца је лежала непокретна у кревету, потом се шест месеци постепено функционално опорављала, затим је уследила тридесетодневна рехабилитација у Бањи „Јунаковић“ код Апатина.
И велика шампионка, Александра Ђикић је освојила још једну златну медаљу. невероватном упорношћу, самопоуздањем и вером да ће добити и ово (још једно финале!) је – победила! велику подршку имала је од породице од мајке Оливере (некада атлетичарке и играчице фолклора), оца Братислава (војног падобранца, члана чувене 63 Падобранске бригаде војске Србије и српског борца са Кошара), брата Александра и полубрата Димитрија, партнера Михајла.
Александра одлично зна да – пошто је у каратеу радила само борбе – да ће јој требати дужи опоравак, али је одлучила да заувек остане у том спорту. има и поруку за све младе – „никада немојте одустајати, јер је управо то циљ спорта. све је у њему достижно и увек се оствари, само треба посвећено радити и – у то веровати“!
