ПРИРЕДИЛА: ОЛИВЕРА ДРАГИШИЋ
Пред вама се налази галерија фотографија из приватне, породичне архиве Драгана Крстића, психолога и аутора Психолошких бележака и Психолошког речника. Ова два дела ни из близа не описују његово стваралаштво и наслеђе, али спадају у ред његових најзначајнијих дела. Због тога овом приликом из та два дела издвајамо неке од занимљивих текстова, у намери да скренемо пажњу на стил и начин на који је Драган Крстић увезивао психологију са историјом, али и са другим наукама и уметностима. Могућност цитирања његовог дела за нас је бесконачна и неисцрпна. Сматрамо га једним од најзначајнијих професора, интелекталаца и личности наше савремене историје, пре свега због тога што је у својим истраживањима поставио неке теоретске оквире и због тога што је развио неке идеје, указујући потенцијалним настављачима могући пут даљег (методолошког) развоја наше културе и науке.
Фотографије смо добили од његове породице. Са његовом супругом Мирославом и кћерком Вером, које су биле љубазне да нам ове фотографије уступе, повезала нас је Мирјана Вујашевић, колегиница и библиотекарка на Институту за новију историју Србије, па јој се овом приликом, као и Крстићевој породици, веома захваљујемо.
Идеја за објављивањем ове галерије произашла је из жеље његових читалаца (оних који га нису познавали лично и који су се са њим генерацијски мимоишли) да виде лице Драгана Крстића, јер је јавност до сада на располагању имала само једну његову фотографију, ону која је објављена у Психолошким белешкама, а на којој се Драган Крстић види из полупрофила. У овој галерији можете га видети у најразличитијим аспектима и амбијентима његовог живота. Ту су фотографије са породицом, са Јустином Ћелијским, са пријатељима, у академском амбијенту, на путовањима, али можемо видети Драгана Крстића и као пилота.
Драган Крстић, Психолошке белешке II (1968-1973), Балканија: Нови Сад, 2015, с. 284-287
24.05.1971.
Појава нових факата, садржаја и значења у историји по себи представља занимљиву чињеницу, дату у времену, а неке од њих су највероватније и саме производ „временске варијабле“. Како и зашто се нешто јавља као чињеница, или бар као истина, неколико стотина или хиљада година пошто се неки релевантни догађај одиграо? Зашто се те тврдње у историографији нису раније јавиле, иако су и раније постојали многобројни докази за те или неке друге, сличне или другачије тврдње? Такве иновације у историји обично се називају „новим интерпретацијама“ као последицом општег епистемолошког развоја, и при том се по правилу кријумчаре, осим нових судова и процена, и „нове чињенице“, ако никако другачије кроз уношење нових садржаја (променама у вредносном оцењивању појединих догађаја) у историјске токове.
Нова тумачења ранијих догађаја, претходно и некад већ растумачених, приписују се историји као дисциплини, али стварно припадају психологији. Нови поглед на историјска збивања по правилу нису производ „нових“ догађаја који су се једном већ одиграли (само изузетно је реч о стварно новим проналасцима података), већ психолошких промена. Пошто се јављају у оквиру једне дисциплине, те промене теже да се схвате као производ саме дисциплине, и то углавном као рационалне творевине, мада су очигледно психолошке , и то углавном ирационалне природе.
Психолошки промењива категорија времена заједно са „открићима нових чињеница“ (интерпретација) допушта и грубо фалсификовање историје. То је једна од најевидентнијих историјских чињеница нашег времена. Она не обухвата само оно што се у оквиру историографије дешава у затвореним (актуелно социјалистичким) земљама, где су ти фалсификати не само најочигледнији, већ и најсвеснији и најинтенционалнији, већ се односи и на земље са отвореним друштвеним системом, и тамо је можда и најопаснија, јер се одвија у оквиру несвесног, скривене идеологије и јер је тамо теже уочљива. И за једне и за друге важи онај општи однос који сам на почетку забелешке споменуо – и једни и други стварно (психолошки) имају исто тако траљав однос према будућности, много више него према прошлости, мада се формално тај однос успоставља само према прошлости.
И та разлика у фалсификовању прошлости описује потенцијалну разлику у творењу будућности. Социјалистичке земље или друге диктатуре отворено фалсификују и прошлост и будућност и њихов слом према реалности ће такође бити отворен. Друштва која се називају демократским и која заиста имају донекле отворен однос према свом бићу, фалсификују историју на скривен начин и њихов однос према будућности ја такође маскиран безбројним дрангулијама, углавном материјалне потрошње, али њихов однос према реалности ни из далека није онако отворен како га замишљају и описују, већ крије у себи такође лажне идеје о егзистенцији и та друштва се већ сада налазе у положају затечености крајњим исходима историјских процеса.
Усуђујем се да то приметим на основу запажања о „западној“ историографији у вези са историјом Срба и Источне Европе, и то не само по питању догађаја у нашем столећу, посебно решења на основу Другог светског рата, већ уопште. Надам се да неће звучати параноидно ако кажем да су Срби и њихова историја за многе и на много начина служили као пробни камен односа према реалности, и да се у случају историографије тај тест однос понавља. Ту област историје боље познајем од других области , па ми та врста „тестирања“ делује најубедљивије , али чини ми се да слични односи постоје и кад је у питању, на пример, историја Русије. Међутим, овде није у питању величина простора или времена, нити било каква „количина“. Реч је о структурама и схемама, без обзира на њихов садржај. „Тестирање“ западне историографије на случају Србије тиче се скривених идеолошких концепата који фалсификују стварност и граде лажан однос према њој, а тај се однос као такав не може локализовати , већ представља општу слабост односа према будућности.
Питање „нове историје“ већ у самом изразу наговештава њене проблематичне исходе. Како историја, као нешто што је прошло, може бити нова? Идеологизованој свести то понављање прошлих догађаја не изгледа необично, ма како то ново рухо догађаја изгледало рогобатно. То још једном показује да идеологија тежи да наруши чак и категоријално мишљење, али истовремено указује и на психолошку лабавост категорије времена, што допушта њену прилично слободну варијацију, све до идеолошке злоупотребе. Тај исти проблем има, у ствари, и психологија када се бави појединцем на било који начин, или у социјалној психологији. Да ли временски редослед догађаја одређује психолошку природу онога што се одиграва? Постоји неки след догађаја и његове секвенце су дате „у“ времену, али онда се мора поставити питање шта се – у том случају – подразумева под „временом“. То се јавља као општа категорија мишљења, али тиме стварно описујемо оне околности које су створиле одређене секвенце и омогућиле њихову појаву у реалности, или које су бар – те околности, а не само време као такво – допустиле да се нека психолошка динамика испољи. Примена временске категорије у психологији и историји само посредно описује оно што је предмет сазнања. Као најопштија категорија ума време „обухвата“ одговарајуће процесе и њихове садржаје и као таква је практична у употреби , али у теоријском погледу, па и са становишта читавог сазнања, та категорија може бити спорна. У оквиру те неодређености категорије времена јављају се и тешкоће научног сазнања у психологији и историји, као и злоупотребе људског мишљења у идеологији.
Мада у теоријском погледу нешто више казује, у сазнању није много поузданији ни чисти редослед догађаја, посматран независно од категорије времена и временског следа. Сплет динамичких сила не мора да се разрешава „природно“ и „логично“, са захтевом да буде ваљано уоквирен категоријом времена. Одигравање догађаја одвија се у ситуацији, а не „у“ времену, и не само појава догађаја, већ и њихов редослед подједнако зависи од односа динамичких и репресивних сила. У одређењу тих процеса ни категорија простора није сасвим сигурна. Ситуација јесте, такође, дата „у“ простору, али и динамика и репресивне силе догађаја могу своја изворишта имати изван датог простора, мада у њему могу деловати. И индивидуални и друштвени догађаји, дакле, одређени су њиховом самом природом, а категорије времена и простора служе као дескрипција која их идентификује, али не и објашњава.
(Dragan Krstić, Psihološki rečnik. Drugo dopunjeno izdanje, Beograd: Savremena administracija, 1991.)
Цртеж/Интерпретација цртежа – Интерпретација цртежа, посебно дечијих, пролазила је кроз сличне методолошке фазе као и интерпретација сна. У почетку повећаног и систематског интересовања за дечије цртеже, као и цртеже одраслих, 20-их и 30-их година нашег века, преовлађивала је класична психоаналитичка симболика, нарочито у вези са сексуалном симболиком, а код деце она која би се могла довести у везу са раним јављањем сексуалности. Толико се веровало у интерпретативну вредност утврђених симболичких значења, да у то време није било обавезно узимање у обзир и вербалних исказа, или су и сами ти искази субјеката били подвргавани анализи у оквиру истих утврђених симболичких значења. Касније је уведено шире схватање симбол, чија су значења по правилу релативизирана према индивидуалном случају, а за анализу у дијагностичке и терапеутске сврхе исказ субјекта је постао неопходан.
На слици је цртеж девојчице од 4 непуне године живота (З., три године и 10 месеци) који би у оквиру класичне психоаналитичке симболике могао бити схваћен као симболизација женских полних органа, а у оквиру аналитичке (Јунгове) симболике као рано јављање архетипских праоблика и тежњи ка мандали. На питање, међутим, шта је нацртала девојчица ј одговорила како „неко пушта плочу на грамофону“, што у потпуности реорганизује поље посматрања. Деца у том узрасту немају потешкоћа са цртањем кругова и лако их примењују у сликању света око себе (док на том узрасту још увек могу имати потешкоћа са укрштеним линијама и уобличавањем предмета са управљеним и водоравним цртама). Са друге стране, дете је на том узрасту фасцинирано магијском могућношћу неких уређаја (радија, грамофона) да „испуштају“ људске гласове и има потребу да те предмете опише и психолошки подреди свом сазнању. То је период дечије изразите радозналости и креативности. Да би остварило основну идеју, дете је сместило ручку грамофона на леву страну слике јер би постављена у положај „као да свира“ могла да „поквари“ изглед слике.
Већина цртежа деце и одраслих имају неки свој унутрашњи динамички принцип, али он не мора обавезно бити дубоко несвесне и скривене природе и не мора сведочити о афективним и другим, можда озбиљним тешкоћама цртача. У наведеном примеру у питању је претежно когнитивно-развојни аспект цртежа, који може бити праћен афективно-конативним тоном, а да ти психолошки садржаји не буду обавезно преовлађујући. У неком другом цртежу истог субјекта ти и други психолошки садржаји могу бити другачије распоређени, зависно од неког другог психолошког стања. Новије методолошке оријентације у анализи цртежа не прејудицирају то стање, већ су отворене према свим правцима анализе, не трагајући унапред за патолошким садржајима који могу, али и не морају бити дати у одређеном цртежу. (с. 655)
Аперцепција – Цртеж на зиду цркве у Ариљу потписан је са „Георгије и раб божији Марко“. Није могуће тачно одредити време настанка цртежа. Цркву је сазидао краљ Драгутин у 13. веку (у 15. веку била је седиште митрополије), а цртеж је сигурно касније настао, у време неке велике глади после турске најезде. У пропратном тексту М. Панић-Супер (у књизи Кад су живи завидели мртвима, Нолит, Београд, 1963) описује ту глад која мења виђење ствари: „…Господе, у дому твом разореном и напуштеном молим ти се, ако ти јеси мој бог, учини да штука брза застане за часак и да је погоде моје ости! Велика, велика риба да се сви наједемо до ситости. Ево, оволика, урезујем је у свете стене Ариља, твог разореног дома. И овако ћу је уловити трозупцем својим, ја Георгије и раб божији Марко.“
Око Ариља нема већих река и великих вода у којима би се могле узгајати тако велике рибе као што су приказане на цртежу, готово веће од човека. Цртеж је схематски, његова структура је подређена основној идеји и управо због тога његова порука делује снажно. Преовлађују праве линије, вероватно због лакшег урезивања у малтер зида, па ипак израз лица са само наговештеном брадом даје утисак зачуђености и застрашености. Према старом народном мудровању и у глади и у страху су „велике очи“ и човек са цртежа је морао видети рибу већом но што она стварно јесте.
Аперцепција је широк термин и он обухвата све случајеве измењене перцепције под утицајем претходног индивидуалног искуства, под условом да је оно ушло у аперцептивну масу. У новије време тежи се специфичнијем одређењу улоге појединих врста искуства и проучавању зависних врста промена у перцепцији. Један део тих истраживања тиче се општих проблема перцепције, а други аспекти проблема обухваћени су истраживањима константности опажања, улоге мотивације у перцепцији (види биографију Џ. Брунера), као и социјалне перцепције. (с. 651)
1971, отварање ГС
