Пише:Хана – Цyбер Босанка
Здраво, драги људи.
Данас је пет мјесеци од како се мени живот промијенио, односно од како је Дадо отишао у болницу. Некако ми је тај датум званично тежи од 16. кад је отишао с овог свијета – ваљда јер смо се тад задњи пут видјели (био је на интензивној па нису дозвољавали посјете) и јер је тад у суштини престао мој живот у облику који сам имала до тада.
И морам признати да сам мало мирнија данас него прошлих мјесеци. Вријеме ваљда донесе то благо олакшање у смислу навике. Већ сам се некако саживјела са свим и успоставила неке нове рутине.
Али дефинитивно се мијешају два осјећања која још увијек имају моћ да ме растуре у секунди. Једно је оно кад схватим да се са сваким даном удаљавам од оног дана кад је био ту, кад смо били заједно. И то боли. А други је помисао да је ово трајно и да стварно нећу дочекати неки тренутак у којем ћу му моћи испричати све што ми се сада дешава. То кад помислим није ми добро. Мислим, неки дан сам ходала улицом и угледала неку жену која ме подсјетила на маму и помислила колико би ми било лакше да њој могу испричати како ми је сад. И да, јбг.
Али, има нешто што ме посебно намучило у протеклом периоду и још нисам начисто шта учинити. Наиме, Дадо је имао баш дуго година исти број телефона. И ја сам одлучила да ћу тај број задржати и држати га „живим“ без кориштења само да не би дошао неком другом, јер наши оператери број након 6 мјесеци карантина дају поново у продају. И онда се деси, да кад неко нови купи број и активира нпр Вибер, да искочи – „XY је поново на Виберу“. И то сам хтјела избјећи.
И била сам да питам каква је процедура, пошто је био на претплати, а не плаћа ми се 35 КМ мјесечно онако, па су ми рекли да може, али да требам рјешење од оставинске. И кад сам га добила почетком августа ја поново одем да то ријешим. И тамо је била нека друга жена која ми је на моје објашњење шта желим тако хладно и грубо рекла да то не може, односно може али треба јако пуно папирологије и свега. И ја сам се ту расплакала и нисам могла даље ништа причати.
По белају знам двије особе које ту раде и које су знале и мог мужа, али тако уплакана нисам могла да питам за њих. И трајало је то моје плакање, а она је тамо сједила и ништа – ријеч није рекла. Није показала ни 1% суосјећања. И ја сам тад некако кроз сузе промуцала: „Ок, онда одјавите“. И она је одмах устала, спремила све у пар минута и дала ми да потпишем.
Ја сам изашла након свега осјећајући се веома лоше, да не кажем поражено. Данима сам била никаква и плакала за сваку ситницу. Онда се десило да дођем преко пријатељице до особе која ради у истој фирми у другом граду и са њим сам се чула и он ми је обећао и рекао да могу поново узети тај број, он ће ми помоћи. Само требам 3 мјесеца плаћати претплату и након тога поднијети захтјев да се пребацим на допуну па да број одржавам са пар КМ мјесечно. И сложила сам се с тим и послала му емаил да га подсјетим, како смо се договорили, да ми то помогне.
И није ми се ево 10 дана јавио и ја сад не знам шта да урадим. Да ли да га цимам поново или да све пустим? Да ли ми је можда то знак да требам све пустити и кад већ нема Даде прихватити да и тај број телефона више није битан? Оно што ме мучи је што више не знам шта ја осјећам по питању свега.
Али и даље ме стомак боли кад пролазим поред те фирме која има запосленицу која је безосјећајна и која је, само да је показала мрву емпатије, могла мој живот учинити мање тешким. И не могу замислити ситуацију у којој то цијелој фирми могу заборавити, чак и ако има у њој 99% ок људи и ако ми и ријеше ово – ако се одлучим гањати број. Можда управо зато не знам више шта осјећам по питању тог броја телефона. Којег свакако не бих користила.
До сљедећег пута – хајде да запамтимо да ће људи можда и заборавити шта сте им урадили. Али никада неће заборавити како су се због вас осјећали. И да се трудимо, свако за себе, да никад не будемо разлог за нечије сузе.
Сваки дан доносимо изборе. Мали, наизглед безначајни – али они чине оно што јесмо. Они нас мијењају. Они мијењају и свијет око нас. То је наша одговорност. То је наша моћ.
П.С. Ако мој садржај доноси мало свјетла у твој дан или те инспирише, имам малу молбу! Све што радим одржавам без реклама како бих задржала независност и истинску повезаност с вама. Ако желиш подржати мој рад, размисли о малој донацији на Буy Ме а Цоффее или путем ПаyПал-а. Свака подршка значи да могу наставити радити оно што волим и дијелити то с тобом. Пуно хвала што си дио овог путовања!
С љубављу и захвалношћу,
***
Неколико препрука за вас:
1. Wхy Хавинг Фун Ис тхе Сецрет то а Хеалтхиер Лифе | Цатхерине Прице | ТЕД – Ја имам проблем са забавом. Одувијек сам некако преозбиљна и забава ми је у мом систему вриједности дуго била губљење времена. А онда ми је психотерапеуткиња рекла и објаснила да је забава једна од основних људских потреба. И од тад се мучим с тим, и то иде дотле да је често питам да ли у забаву спада и читање књига јер то волим. Одговор – да, спада, али није то баш то. И тако, погледала сам овај говор и опет ме бацио у размишљање како да уведем више забаве у свој живот. Ако имате идеје пишите ми обавезно 🙂
2. Ит’с Окаy то Лаугх (Црyинг ис Цоол Тоо) – Нора МцИнернy Пурморт – Још једна књига о туговању, писана из личног искуства. Мени овакве књиге помажу да сагледам неке ствари из различитих углова и да схватим како је у туговању заиста све нормално. А ова је забавна и није тешка за читање, поред тога што је Норина прича баш некако тешка.
3. Схринкинг – Серија коју гледам и која ми се допада скоро као Тед Лассо. Забавна је, паметна, смијем се од срца неким стварима и баш вам је онако искрено препоручујем.
