Принтсцреен/Yоутубе
Преговори око школског брода Јадран једни су од кључних који се тичу преговора са Хрватском и приступања Црне Горе Европској Унији. Једна од информација која се пласирала у медијима била је та да циркулише идеја о могућности заједничког коришћења једрењака.
Један извор, како пишу Вијести, каже да се у неслужбеним разговорима чуо и сценарио по ком би владе у Подгорици и Загребу тражиле од УНЕСЦО-а да “Јадран” буде културно добро обје земље. Други саговорник овог листа ипак тврди да та опција није помињана. То свакако није сметало никоме да се изазове бура по питању прелијепог школског брода а за који су Тивћани посебно везани, имавши у виду да су управо они били ти који су свих претходних деценија фактички водили бригу о овом броду и рестаурирали га од његове непрепознатљивости фактички до оригинала а који данас грађани Црне Горе имају прилике да гледају на мору Црне Горе.Чак су и поједини званичници предлагали прије неколико година да се спор око “Јадрана” ријеши на начин да брод плови под заставама обје државе и НАТО-а. Међутим, ту се заиста поставља питање легитимности око тога под чијом заставом би требао да плови брод Јадран поготово имавши у виду да је брод првобитно на ово море дошао као легат Краљевине Југославије на челу са краљем Александром Карађорђевићем.
Подсјетимо, Хрватска претендује да од Црне Горе преузме “Јадран”, називајући га “отетим хрватским бродом” и позивајући се на то да је у периоду од 1933. до 1991. године једрењак имао базу већином у градовима који су на територији данашње Хрватске.
Ово питање је свакако дипломатски проблем још од дисолуције Југославије а званичници Црне Горе јасно тврде да је брод Јадран власништво Црне Горе, док Хрвати тврде да се мора вратити у Сплит.
Ипак, уколико се узме у обзир када се градио брод Јадран, јасно је да је то био брод флоте Краљевине Југославије, како је претходно и наведено и да би, уколико све стране желе да све буде легитимно и легално, брод би у тим случајевима требао да носи читав колаж разлитичих застава, а уколико би се дошло до рјешења да носи заставу Хрватске, заставу Црне Горе, као и (?!?) заставу НАТО савеза, онда би се у читаву причу могла умијешати и – званична Србија!
Ово све долази из простих историјских факата имавши у виду да је краљ Александар од Југославије дао значајну суму новца за изградњу, поред буџета који је долазио из некадашње заједничке краљевине.
“Јадран” на крају ипак није био “поклон народа” тадашњој Морнарици, како је то жељела Јадранска стража, јер је та организација упркос великим напорима, одлично осмишљеној акцији и чак приређивању посебне лутрије чији је приход био усмјерен за изградњу брода, успјела да намакне тек око милион тадашњих динара – нешто мање од осмине укупно потребних средстава за градњу брода. Највећи дио остатка до укупне суме од 8.407.030 динара, или у противвриједности 622.743 тадашње њемачке рајхс-марке, обезбијеђен је из буџета Министарства Војске и Морнарице Краљевине Југославије, односно њемачких репарација ратне штете нанесене Краљевини Србији у Првом свјетском рату, док је значајну суму за градњу “Јадрана” из личног фонда приложио и југословенски краљ Александар И Карађорђевић“, навео је новинар Синиша Луковић у свом ауторском осврту на историју једрењака.
Сходно овим подацима, јасно је да су све земље бивше Југославије учествовале у обезбјеђивању средстава за изградњу брода Јадран те да данас званична Хрватска покушава да „својата“ брод а нарочито имавши у виду кампању коју тамошњи медији воде а везано за константно упирање прстом у званичну Србију за тзв. „великосрпску агресију“ а што фактички представља темељ њихове модерне државе. Управо из тих разлога је за Загреб Подгорица полигон за испробавање политичке силе и уцјена ка земљи која је претедент за улазак у Европску Унију, а једрењак Јадран би фактички представио коначну побједу из ратова 90-их година.
Међутим, уколико све стране желе да се ово питање ријеши у добром духу, и уколико се сложе да брод плови под црногорском и хрватском заставом, једина фер опција би била да онда плови и под српском заставом, поготово имавши у виду да су становници данашње Србије у значајној мјери допринијели изградњи школског брода Јадран, а да су у овом тренутку у потпуности искључени из било каквих преговарачких процеса а које се тичу питања овог школског брода.
Занимљиво је, писао је новинар Синиша Луковић, да су од одбора Јадранске страже широм Југославије, највише новца за изградњу брода прикупили “континенталци” – одбор из Сарајева тако је сакупио 310.850 динара, Велики Бечкерек (данашњи Зрењанин) 190.000, Београд 150.000, Нови Сад 135.630 динара. Приморци се баш и нису прославили јер је на примјер Сплит успио да сакупи тек 32.203 динара, Сушак 22.000, Дубровник 3.000, а Цетиње је дало симболичних тек 1.500 динара…
Сходно поменутим информација и уложеним средствима, ако је питање брода Јадран толико спорно – више би било фер да брод са собом носи заставу некадашње Краљевине Југославије или заставе свих држава бивше Југославије заједно са заставом Краљевине, имавши у виду да су сви фактички допринијели изградњи брода. Сходно овоме, Јадран би фактички имао колаж застава што би можда представљао апсурд над апсурдима, али то су једноставно тековине свих балканских политика.
Свакако, једна од тих застава би дефинитивно морала бити и она од Општине Тиват, уколико би се све ово догодило, а све имавши у виду колико је пута брод рестауриран у тиватском Арсеналу.
„За посљедњи велики ремонт “Јадран” с реконструкцијом у тиватском Арсеналу који је коштао преко 1,5 милиона тадашњих њемачких марака, у Хрватској која сада претендује да присвоји некадашњи школски једрењак Краљевине Југославије, данас тврде да је наводно био фиктивни, с наводним циљем да се “Јадран” намјерно пред почетак грађанског рата у СФРЈ, одведе из Сплита гдје је тада базирао, у Црну Гору. То, међутим, нема никакве везе с истином јер је брод у Тиват на ремонт допловио 15. октобра 1990, више од шест мјесеци прије него што су почели први оружани сукоби на територији Хрватске, а тада је “Јадран” већ у Арсеналу био готово потпуно растављен. Иако је овај генерални ремонт брода послије доста каснио управо због ратних збивања у окружењу те санкција УН-а које су у међувремену уведене тадашњој СРЈ, радови су објективно били завршени у мају 1993. године и брод је већ у јуну извршавао задатке, али је због мањих неизвршених обавеза од стране Арсенала и административних проблема о примопредаји радова, записник о завршетку овог ремонта потписан тек 24. децембра 1994. године“, писао је Луковић у својој анализи.
Међутим и поред тога, навео је он, посебна је и судбинска веза овог брода и града Тивта која траје већ деценијама и без обзира што, као и сваки други ратни брод, “Јадран” никада није имао класичну матичну луку коју имају трговачка пловила, Тиват је увијек био и остао нешто најближе једином правом дому овог уникатног и специфичног брода.
Најважније дјелове његовог текста објављеног 2023. године преносимо интегрално.
За свих ових девет деценија “Јадран” је (с изузетком посљедњег и, испоставило се, прилично проблематичног генералног ремонта 2013-2017. у Бијелој) одржаван и ремонтован искључиво и једино у Тивту – у некадашњем тиватском војном бродоградилишту Арсенал које је овом броду заправо било својеврсна мајка и брижна његоватељица. Вјеште руке тиватских инжењера и мештара видале су ране које су море, со и вјетар током његове употребе неминовно наносили елегантном бијелом једрењаку и до префекције одржавале сваки његов дјелић – без обзира колико он то из перспективе краја 20. и почетка 21. вијека технолошки изазован или пак, архаичан био – од заковицама спајаног, а не вареног челичног трупа “Јадрана”, преко добре старе прекретне механике, а не модерне хидраулике која мијења корак пропелера а тиме и смјер кретања брода, до тиковином пресвучене маневарске палубе и дрвених елемената снасти израђених од најквалитенијих врста одлежалог (стађонатог) дрвета.
Школски брод “Јадран” грађен је од 1931. до 1933. године у бродоградилишту “Х. Ц. Стüлцкен &Сохн” у Хамбургу – Њемачка, за потребе морнарице Краљевине Југославије. Брод је пројектовао југословенски инжењер бродоградње Јосип Јозо Шкарица. Свечано је поринут у море 25. јуна 1931. када му је кумовала супруга команданта КрМЈ, контраадмирала Николе Станковића, а завршен 27. јуна 1933. године, када је брод и предат на употребу тадашњој Краљевској Морнарици Југославије.
Наиме, ако се “Јадран” и родио 1933. у Хамбургу, у Тивту је тај брод својевремено доживио својеврсно ускрснуће јер су га тиватски бродоградитељи у Арсеналу буквално из мртвих вратили у живот када се некада лијепи и поносни једрењак, у жалосном стању – без јарбола, похаран, опљачкан и девастриран, вратио послије завршетка Другог свјетског рата у домовину из Венеције гдје су га прво Италијани, а послије Њемци, неколико година раније одвели као ратни плијен након капитулуације Краљевине Југославије. Брод који је крај рата дочекао служећи као плутајући мост на једном од венецијанских канала, на захтјев југословенске Владе, је враћен и дотегљен у Тиват, гдје је 21. априла 1947. почела детаљна обнова готово потпуно уништеног “Јадрана”.
У тиватском Арсеналу броду је кроз генерални ремонт који је потрајао све до 1. јула 1949. враћен живот: “Јадран” је детаљно обновљен, уграђен му је нови главни мотор, нова дренажа, цјевоводи, електроинсталације, обновљене су стамбене просторије, палубна опрема и постављена потпуно нова снаст, опута и нова једра. Будући да сачуване предратне техничке документације готово да више није било, пресудну улогу у обнови брода тада су чинила сјећања старих Арсеналових инжењера и мештара, при чему је столар Јосип Николић из Доње Ластве који је “Јадраном” 1938. пловио за САД, имао огромног удјела.
Тек формирана Краљевска Морнарица Југославије почетком двадесетих година прошлог вијека није располагала адекватним пловилом за обуку својих нових кадрова, који су се од 1923. школовали на Поморској војној академији у Гружу. Улогу школских бродова за младе питомце током крстарења Јадраном и Медитераном најчешће су играли стара торпиљарка “Д-2”, минополагач “Орао” и застарјела крстарица “Далмација”. У таквим околностима Јадранска стража, масовна организација са сједиштем у Сплиту, али која је имала одборе у скоро свим већим мјестима широм тадашње Краљевине Југославије, покренула је акцију сакупљања средстава за изградњу намјенски конструисаног новог школског брода с погоном на једра – будућег “Јадрана”.
