ПИШЕ: Хана – Цyбер Босанка
Здраво, моја мила дружино.
Неки дан прелазим улицу и погледам возача који ми иде у сусрет и схватим да не гледа у мене, него у мобител који му је у руци. Срећом, имала сам довољно времена да пређем, али сам за сваки случај мало и потрчала. И почела размишљати колико је то често и колико је опасно.
Исти дан отворим Инстаграм и на сторију код познанице видим кратки видео у којем она снима возача аутобуса Зеница – Сарајево који, док вози аутопутем, испуњава папирологију и пише поруку на мобителу. Срећом је аутопут па нема аутомобила из супротног правца.
И написала сам јој да треба то послати Центротрансу, а она ми одговори да је и сама размишљала о томе, али је спријечила мисао да би он могао остати без посла.
И сад ја размишљам о томе је ли васпитање оно што нас кочи у томе да се заузмемо за себе и реагујемо на неке ствари. Или су то увјерења и мишљење о томе да нисмо битни? С друге стране, постоји једна велика скупина људи која ће врло лако попљувати јавно све што им засмета, не размишљајући о томе колико је реална њихова критика и да ли је на мјесту.
Јер, да, можда ће возач остати без посла, у што искрено сумњам и вјерујем да би, ако би ико и реаговао евентуално добио опомену и критику. Не вјерујем да је ико толико строг и да одмах отпушта раднике, посебно кад знамо сви да је иначе несташица возача.
Али – хајде да будемо искрени до краја – је ли боље да он не остане без посла или да се деси ситуација у којој неће одреаговати како треба и евентуално убити неколико људи због своје непажње?
И је ли заиста требамо расправљати о томе да ли је ок реаговати ако неко угрожава животе оних који су му повјерени самим чином уласка у аутобус? Ок, нико ништа не може гарантовати, али колико се разумијем у живот, ово је директно повећавање шанси да се деси несрећа.
Хајде да почнемо реаговати на овакве ствари. Пречесто се дешавају несреће иначе, а обратите пажњу кад ходате улицом на возаче – превише је оних који не гледају цесту него у мобител. Да, знам да би то требао бити посао полиције, али не могу ни они на све стићи. Морамо нешто и ми – за почетак ви који то радите док возите – молим вас немојте. Убићете некога и онда ће бити касно.
А ако се нађете у ситуацији као ова моја познаница – снимите и опомените возача. Не морате ни послати то никоме, али му реците да је снимљен и да ћете то учинити ако не престане ризиковати ваш живот. То је баш мали корак ка сигурнијем боравку на овој планети, али је неопходан. Па нека се љути колико год ко хоће.
До сљедећег пута – наша сигурност је битнија од туђег нелагодности.
Сваки дан доносимо изборе. Мали, наизглед безначајни – али они чине оно што јесмо. Они нас мијењају. Они мијењају и свијет око нас. То је наша одговорност. То је наша моћ.
***
П.С. Ако мој садржај доноси мало свјетла у твој дан или те инспирише, имам малу молбу! Све што радим одржавам без реклама како бих задржала независност и истинску повезаност с вама.
Ако желиш подржати мој рад, размисли о малој донацији на Буy Ме а Цоффее или путем ПаyПал-а. Свака подршка значи да могу наставити радити оно што волим и дијелити то с тобом. Пуно хвала што си дио овог путовања!
С љубављу и захвалношћу,
Неколико препрука за вас:
1. Након бога, Америка – Румена Бужаровска – Осврт на књигу коју сам „прогутала“ у два дана. Баш волим читати ове дневнике, а посебно кад су занимљиви аутори и ауторице као што је Румена.
2. Тед Лассо – Ово је препорука за серију која ми одмара душу и пуни ме позитивном енергијом и забавна је и паметна и баш ето прија у оваквим временима. Мени су је препоручили и одушевљена сам. Остале су ми 3 епизоде, ево не знам како ћу се растати од ње.
