Od: Centar za geostrateške studije / 28/10/2025
Piše: Aleksandar Azadgan
Aleksandar Azadgan je američki akademik, viši politički komentator na globalnim informativnim kanalima i glavni geopolitički savetnik Centra za geostrateške studije.
Pitanje da li će ikada postojati nezavisna i suverena palestinska država – naročito sada kada se čini da je Izraelski dvogodišnji rat u Gazi okončan – jedno je od najsloženijih, emotivno najnabijenijih i geopolitički najznačajnijih pitanja savremene istorije. Ono zadire u duboke istorijske nepravde, međunarodnu diplomatiju, regionalnu nestabilnost, genocidno ugnjetavanje, nacionalni identitet i suprotstavljene narative o pravdi i opstanku. Kako je to najbolje formulisao veliki jevrejsko-američki advokat i politički aktivista Stenli Koen: „Izrael predstavlja najgore od čovečanstva. Maligni brak večne žrtvenosti sa sistemskom mržnjom i nekontrolisanim nasiljem.“ Zaista, može se tvrditi da je Izrael najporicanija država-otpadnik 20. veka, koja je taj zloglasni status zadržala i u prvoj četvrtini 21. veka.
Tokom proteklog veka, više puta su pokušavali da reše izraelsko-palestinski konflikt, ali ideja o nezavisnoj palestinskoj državi i dalje izmiče, posebno pod Netanjahuovom radikalnom desničarskom vladom koja ima fašističke i religiozno zabludne karakteristike. Da li će Palestina ikada postati stvarnost? Odgovor leži u razumevanju istorijskih korena, aktuelne dinamike i budućih mogućnosti.
Činjenica je da je Gaza potpuno uništena, sravnjena sa zemljom, raznesena u paramparčad. Ali znate šta je ostalo? Palestina! To je ono što Izraelske okupacione snage (IOF) ne mogu uništiti. Sada je na svim praktičnim i miroljubivim Palestincima da se saberu, odnosno da ostave po strani međusobne razlike nakon dve godine intenzivnog i neviđenog izraelskog pokolja i potpune varvarske brutalnosti, i da stvore slobodnu i nezavisnu palestinsku državu uz čvrstu podršku međunarodne zajednice. Sada ili nikada. Carpe Diem! Iskoristite dan!
Uprkos euforiji povodom aktuelnog primirja između Izraela i Gaze — koje je, uzgred, Izrael prekršio nakon što je dobio sve svoje taoce — ne smemo nikada zaboraviti na LAŽNU ZASTAVU pod nazivom „7. oktobar“. Mora doći do suočavanja sa odgovornošću: Netanjahu mora ostati tražen od strane Međunarodnog krivičnog suda (MKS) do kraja života zbog ratnih zločina koje su on i njegov kabinet počinili. Ako već ne bude procesuiran pred MKS-om — što je, uzgred, veoma malo verovatno — onda barem izraelski pravosudni sistem mora da ga goni i zatvori. Ne sme mu se dozvoliti da se sakrije iza ovog primirja, a još manje da proglasi pobedu — što upravo i čini.
Isto važi i za Hamas: takozvani „pokret otpora“ koji se krije iza očajnih, obespravljenih i bespomoćnih palestinskih žena i dece! Da, Hamas indirektno radi za Likud i rasističku radikalnu desnicu u Izraelu! Svako ko idealizuje ili uzdiže Hamas nema ni trunke trezvenog razumevanja kompleksnosti istorijskog palestinsko-izraelskog fijaska. Uz to, borci Hamasa su uglavnom sastavljeni od dece siročadi — zaslugom izraelske terorističke vojske.
Ali bez obzira na propagandu obe strane, niko nije pobedio u ovom zlom ratu! Da li rat uopšte može biti drugačiji? Ja sam politički pragmatičar, orijentisan ka realnosti. To znači da nisam pacifista. Niti poštujem takve naivne i nerazumne ljude. Ali verujem da je u 21. veku rat sam po sebi — neprijatelj!
U ovom još jednom zlom ratu nije postignuto ništa, osim što je Izrael potpuno sravnio Gazu sa zemljom tokom protekle 24 meseca, unapred isplaniranom i varvarski sprovedenom politici spaljene zemlje nalik nacistima, koja je ubila 67.000 Palestinaca i ranila još 170.000. To predstavlja oko 11% od 2,1 milion stanovnika Gaze. Stvarni broj mrtvih Palestinaca u Gazi mogao bi biti čak i do 185.000! U međuvremenu, Hamas će, manje-više, i dalje kontrolisati Gazu. Naravno da hoće! Jer upravo to Izrael i želi — kako bi opravdao buduće sporadične napade na Gazu. Izrael LAŽE kada kaže da želi uništenje Hamasa. On samo želi da ga oslabi, kako bi opravdao svoju buduću vojnu politiku „košnje trave“.
„Košenje trave“ (hebrejski: כיסוח דשא) je metafora koja se koristi za opis periodičnih izraelskih napada na Pojas Gaze u cilju upravljanja izraelsko-palestinskim konfliktom. Tokom takvih napada, Izrael je gađao palestinske borce, civile i civilnu infrastrukturu Gaze. Strategija se obično sprovodi kroz kratke, intenzivne vojne operacije kako bi se održala određena kontrola nad teritorijom, bez obaveze da se rešenje traži kroz dugoročni politički proces — slično kao kada se kosi travnjak da bi izgledao uredno. Ovaj termin su uveli Efraim Inbar i Ejtan Šamir, kolumnisti lista „Džeruzalem post“ i istraživači u oblasti strateških studija.
Istorijski kontekst: Rođenje konflikta
Poreklo izraelsko-palestinskog konflikta seže u kasni 19. i rani 20. vek. Sa usponom jevrejskog i arapskog nacionalizma tokom raspada Osmanskog carstva, počele su da se javljaju tenzije oko prava na istu teritoriju — Palestinu. Balfurova deklaracija iz 1917. godine, u kojoj je Britanija izrazila podršku lordu Rotšildu za „nacionalni dom jevrejskog naroda“ u Palestini, podstakla je strahove arapskog stanovništva od raseljavanja.
Godine 1947, Ujedinjene nacije predložile su plan podele Palestine na jevrejsku i arapsku državu. Jevreji su plan prihvatili, ali su ga arapski lideri odbili — s pravom! Ko bi pristao da mu stranci dele sopstvenu zemlju?
Kada je 1948. proglašena Država Izrael, susedne arapske zemlje su izvršile invaziju. Stotine hiljada Palestinaca pobegle su ili su proterane iz svojih domova — događaj poznat kao „Nakba“, što se na arapskom približno prevodi kao „katastrofa“, i predstavlja centralni element palestinskog nacionalnog sećanja i identiteta. Izrael je pobedio u ratu i proširio teritoriju izvan granica koje je predložila UN. Palestinska država nije uspostavljena.
Godine 1967, tokom Šestodnevnog rata, Izrael je zauzeo Zapadnu obalu, Pojas Gaze i Istočni Jerusalim. Ove teritorije postale su ključne za palestinske težnje ka državnosti. Međutim, decenije okupacije, nasilja, nekontrolisane izgradnje naselja i političkog zastoja onemogućile su ostvarenje tog cilja.
Sporazumi iz Osla i rešenje u vidu dve države
Najznačajniji podsticaj ka uspostavljanju palestinske državnosti dogodio se tokom 1990-ih godina, kroz sporazume iz Osla. Ovi sporazumi, potpisani između Izraela i Palestinske oslobodilačke organizacije (PLO), zasnivali su se na uzajamnom priznanju i ideji o dve države koje bi živele jedna pored druge u miru i harmoniji. Ustanovljena je Palestinska uprava (PA) kao organ vlasti nad delovima Zapadne obale i Gaze.
Oslo je probudio nadu, ali je ona brzo ugašena. Ključna pitanja — poput granica, statusa Jerusalima, ilegalnih izraelskih naselja, palestinskih izbeglica i bezbednosti — ostala su nerešena. Atentat na izraelskog premijera Jichaka Rabina, koji je izvršio ultra-desničarski jevrejski verski fanatik, izbijanje Druge intifade (palestinskog ustanka) 2000. godine, kao i uspon tvrde politike na obe strane, doprineli su urušavanju mirovnog procesa.
Savremena realnost: fragmentacija i ukopanost
Današnje stanje na terenu daleko je od vizije dve suverene države koje koegzistiraju u miru. Po mom mišljenju, pet glavnih prepreka stoji na putu palestinskoj državnosti:
- Geografska fragmentacija: Palestinske teritorije su ne samo geografski razdvojene (Gaza i Zapadna obala), već i politički. Hamas kontroliše Gazu, dok Palestinska uprava upravlja delovima Zapadne obale. Ova podela je osmišljena kako bi se oslabilo palestinsko nacionalno jedinstvo — što je oduvek bio cilj radikalne desnice u Izraelu.
- Ilegalna izraelska naselja: Više od 700.000 Izraelaca danas živi u ilegalnim naseljima na Zapadnoj obali i u Istočnom Jerusalimu — područjima koja Palestinci smatraju delom svoje buduće države. Ta naselja su u potpunosti nezakonita po međunarodnom pravu, iako Izrael to osporava. Njihovo kontinuirano širenje dodatno otežava bilo kakvo buduće razgraničenje.
- Bezbednosna i politička pitanja: Izrael navodi bezbednosne razloge, posebno u vezi sa Hamasom, kao opravdanje za svoje vojno prisustvo na Zapadnoj obali, blokadu Gaze od juna 2006. godine, kao i za kolektivno kažnjavanje, prisilno raseljavanje i genocid od oktobra 2023. Mnogi Izraelci strahuju da bi palestinska država mogla postati neprijateljska entitet na njihovim granicama.
- Promene u međunarodnoj dinamici
Arapski svet, koji je nekada bio jedinstven u podršci palestinskoj stvari, sve više prioritet daje sopstvenim nacionalnim interesima, na štetu obespravljenih Palestinaca koji su, od terorističkih napada Hamasa 7. oktobra 2023, sistematski izloženi genocidu od strane režima Benjamina Netanjahua. Nedavni sporazumi o normalizaciji odnosa između Izraela i zemalja kao što su Ujedinjeni Arapski Emirati, Bahrein, Maroko i Sudan (u okviru „Avramovog sporazuma“ pod pokroviteljstvom predsednika Trampa) ukazuju na odstupanje od tradicionalnog arapskog konsenzusa da mir sa Izraelom treba da usledi tek nakon uspostavljanja palestinske države.
5. Politika SAD i međunarodne zajednice
Sjedinjene Američke Države su istorijski igrale ključnu ulogu u mirovnom procesu, ali su nedavne administracije imale različite pristupe — od snažne podrške Izraelu tokom Trampove administracije do umerenije, ali oprezne politike pod Džoom Bajdenom. Međunarodna podrška palestinskim pravima i dalje je snažna u mnogim krugovima, ali nedostaje joj uticaj i jedinstvo potrebno za sprovođenje suštinskih promena.
Buduće mogućnosti: scenariji za palestinsku državnost
1. Rešenje u vidu dve države (najviše zastupljeno, ali trenutno najmanje verovatno)
Uprkos širokoj međunarodnoj podršci, rešenje u vidu dve države suočava se sa ogromnim preprekama. Politička volja izostaje na obe strane: izraelsko rukovodstvo je pod dominacijom radikalnih desničarskih stranaka koje se protive palestinskoj državnosti, dok je palestinsko rukovodstvo podeljeno i oslabljeno. Bez značajne promene u liderstvu ili snažnog pritiska sa dna, ovaj scenario ostaje malo verovatan u kratkom roku.
2. Jedna država (demokratski ili aparthejd ishodi)
Kako se ilegalna naselja na Zapadnoj obali nastavljaju širiti, neki tvrde da rešenje u vidu dve države više nije održivo. Rešenje u vidu jedne države moglo bi podrazumevati puna politička prava za sve — što bi efektivno značilo kraj Izraela kao države sa jevrejskom većinom, čemu se većina Izraelaca protivi. Alternativno, održavanje postojećeg stanja moglo bi dodatno učvrstiti izraelski aparthejd sistem, u kome su Palestincima uskraćena jednaka prava — što je oštro kritikovano od strane svih relevantnih organizacija za ljudska prava.
3. Konfederacija ili hibridni modeli
Neki teoretičari predlažu alternativne modele, poput izraelsko-palestinske konfederacije ili zajedničkog suvereniteta nad spornim područjima kao što je Jerusalim. Ovi modeli nastoje da odgovore na realnost isprepletanih populacija i ekonomija, ali za sada ostaju visoko teorijski i politički sporni.
4. Nastavak postojećeg stanja
Najverovatniji kratkoročni scenario jeste nastavak postojećeg stanja: izraelska vojna kontrola nad Zapadnom obalom, kontinuirana blokada Gaze nakon genocidnog rušenja i prisilne depopulacije/dislokacije stanovništva, kao i ograničena palestinska samouprava na Zapadnoj obali pod korumpiranim nadzorom Fataha. Ovo je, naravno, nestabilna i neodrživa situacija koja podstiče ogorčenost, cikluse nasilja i međunarodne kritike.
Da li će se to ikada dogoditi?
Iskren odgovor glasi: ne, bez temeljne transformacije — u liderstvu, političkim podsticajima i javnoj volji — kako u Izraelu, tako i u palestinskim teritorijama i međunarodnoj zajednici. Da bi nezavisna palestinska država postala stvarnost, potrebno je ispuniti nekoliko preduslova:
1. Ujedinjeno i legitimno palestinsko rukovodstvo, sposobno za efikasno pregovaranje i upravljanje.
2. Razborita izraelska vlada, spremna na suštinske teritorijalne kompromise. Drugog puta nema. Netanjahuov režim mora biti demontiran, a sam Benjamin Netanjahu procesuiran u Hagu pred Međunarodnim sudom pravde (ICJ) kao ratni zločinac. Zvaničnici Hamasa koji su takođe označeni kao ratni zločinci već su ubijeni od strane Izraela tokom tekućeg konflikta.
3. Velika promena u regionalnoj i međunarodnoj dinamici, koja bi prioritet dala palestinskom pitanju i ozbiljno se pozabavila njihovim nepravdama.
4. Pokret odozdo — na obe strane — koji bi podsticao mir i uzajamno priznanje.
Iako ovi uslovi trenutno ne postoje, istorija pokazuje da promene mogu doći neočekivano. Malo ko je predvideo pad aparthejda u Južnoj Africi ili ponovno ujedinjenje Nemačke. Dugotrajni konflikti ponekad se rešavaju kada se politički, društveni i ekonomski pritisci usklade.
Zaključak
Stvaranje nezavisne palestinske države ostaje jedno od najhitnijih i nerešenih pitanja našeg vremena. Iako duboko ukorenjene prepreke čine njeno ostvarenje malo verovatnim u bliskoj budućnosti, to ipak nije nemoguće. Put ka miru zahteva hrabrost, kompromis i maštovitost sa svih strana. Do tada, Palestinci nastavljaju da žive bez sopstvene države, a region ostaje zarobljen u ciklusu nestabilnosti koji ne služi ničijim dugoročnim interesima. Svet posmatra i čeka proboj koji još nije došao.
ODRICANjE OD ODGOVORNOSTI: Ostvarujem svoje pravo iz Prvog amandmana da izražavam sopstvene stavove o različitim pitanjima, posebno o kontroverznim. Ne promovišem, nikada nisam promovisao, niti ću ikada promovisati ničiju „propagandu“. Ja sam kritičar bez diskriminacije i 100% finansijski i ideološki nezavisan i patriotski orijentisan američki naučnik, čija je osnovna akademska odgovornost i moralna obaveza da govori istinu i podiže svest. Stalno me vodi Jovan 8:32: „Istina će vas osloboditi.“ Shodno tome, sadržaj svih mojih objava na društvenim mrežama, TV intervjua, predavanja, podkasta, vebinara, objavljenih članaka itd. (koji su svi u mom ličnom kapacitetu) predstavlja ISKLjUČIVO moje lične stavove. Stoga, moji stavovi ne treba da se pogrešno tumače, izvrću ili predstavljaju kao promocija u ime bilo koje osobe, bilo kog političkog pokreta, bilo koje organizacije, bilo koje vlade ili bilo koje države. Sve tvrdnje koje ukazuju na suprotno su kategorički netačne, predstavljaju izvrtanje činjenica i smatrale bi se klevetničkim i uvredljivim, odnosno narušavanjem mog ličnog i javnog integriteta. Jednostavno ostvarujem svoje pravo iz Prvog amandmana kao ponosan američki građanin — pravo na slobodu govora i slobodu mišljenja.
Izvor: Centar za geostrateške studije
