Аксаковски празник – путопис, први део

Аксаковски празник – путопис, први део

         †   †   †

( Објављено: http://sabornik.rs/index.php/kolona-urednika/3438-aksakovskipraznik 09. октобар 2025.)

Да је тако уверио сам се касније десетине пута на многобројним путовањима по светињама Свете Русије и осталим православним светињама. Тај осећај призива Свише није ме напуштао све време последњег путовања у Русију, на Аксаковски празник, тај осећај да се ради о мисији, неопходности и моралном дугу да се србска јавност боље упозна са делом великих Аксакова (посебно Ивана, који је много задужио наш србски род православни), учврстио се у мени. Једино што ме у томе брине, јесте страх да моја немоћна плећа неће моћи тај терет изнети онако како то заслужују Аксакови. Уздајући се у Божију помоћ у том делу, почињем приближавање велике породице Аксаков србским читаоцима причом о учешћу на 35-ом јубиларном Аксаковском празнику у њиховом завичају, (данас републици Башкароторстан у оквиру Руске Федерације) причом о још једној „руској бајци“ у мом животу, у којој сам милошћу Господњом учествовао.

Негде средином пролећа текуће године у мом родном Гацку, зазвонио је телефон и са друге стране „жице“ са мном је разговарао за мене до тада непознати руски писац Михаил Андрејевич Чванов. Каже да је пратио моју делатност и да у име Аксаковског фонда жели да ме позове на јубиларни, 35 по реду Аксаковски празник, у завичај Аксакових, у град Уфу а потом и у Бељајевски рејон у коме се налази данас чувено село Надеждино са имањем Аксакових, где су се рађали велики Аксакови, од Сергеја Тимофејевића, до његова четири сина и седам кћери. Почетком августа, поново у мом завичају, други позив Михаила Чванова, већ са молбом да пошаљем слику свог пасоша због куповине авионске карте зарад учешћа на Аксаковском празнику. У та два кратка разговора осетио сам да се ради о несвакидашњој личности, на први поглед неискусно ухо би се могло преварити и помислити да се ради о неком залудном старцу, толико је човек једноставно разговарао. Понављам, осетио сам да се не ради о обичном човеку, али морам признати да нисам могао ни претпоставити да не само да се не ради о обичном човеку, него да се ради о човеку-институцији, како сам га назвао у свом говору на завршној свечаности Аксаковског празника.

Ако пробамо схватити колико је потребно времена, енергије и духовне силе да се са „голе подине“ како би то рекли ми Срби, дакле од ништа, само вођени својом вољом и ентузијазмом, започне манифестација обележавања празника неких великана из нашег завичаја, па догурати до јубиларне 35 по реду такве манифестације, тада морамо скинути капу пред таквим прегаоцем. А када и сами неким чудним путевима Господњим постанете учесник те предивне манифестације, када видите да се то ради на највишем државном нивоу, када сте почаствовани свечаним ручком код Председника Републике и када од истог добијете на поклон предивну слику великог сликара из тог краја, када осетите невероватну гостољубивост и беспрекорну организацију као да се ради о делу од највећег државног интереса, полако схватате величину човека који свих тих 35 година стоји на челу те манифестације.

  (Са Председником Републике Башкорторстан Радий Фаритович Хабировим)

А када схватите да се у републици са већинским муслиманским становништвом ради о прослави великих Аксакова, који јесу били делом и татарског порекла али који су се као истински православни хришћани прославили у руској књижевности и руској историји уопште, схватате, или ако ћу лично о себи, потврђујете оно што сте већ знали, да је Русија држава са мисијом, да је руски народ – народ ослободилац а не угњетач, да је у Русији сачувано на стотине изворних језика различитих народа, и да сви ти народи Русију доживљавају као своју Отаџбину и негују сећање на великане из свог завичаја без обзира на њихову религиозну припадност. Нама на Балкану је то тешко замислити, али у Русији сам се више пута сусретао са тим предивним феноменом. Дакле, када сте свесни свега тога, тада не могу да чуде речи које сам изговорио на завршној свечаности, да не само да Михаил Андрејевич Чванов није обичан човек, него да се ради о истинском човеку-институцији:

Драги пријатељи, браћо и сестре, здравствујте! Када ми је неколико месеци уназад позвонио Михаил Андрејевић, нисам ништа знао о том човеку али унутрашње чувство ми је говорило да се ради о озбиљном човеку. За ова три дана на вашој земљи, схватио сам да се не ради само о великом човеку, него да се ради о човеку-институцији! И благодарим Господу на позиву за учешће у овој предивној манифестацији у протекла три дана. Још једном, ниски поклон Михаилу Андрејевићу!

Што се тиче Србије, стижем из земље чији народ на Западу називају „малим Русима на Балкану“. И данас, када видите такве потоке лажи које западна пропаганда протура против Русије и руске историје, сетите се да је као и код свих ранијих „налета на Исток“ то почињало нападом на Србију. Бомбардовање Србије 1999. године и поток лажи против србског народа, представљало је генералну пробу уочи новог западног нашествија на Русију. Не бих много говорио овде, показаћу Вам заставу која све објашњава, заставу на којој је исписан наслов моје књиге на руском језику – „Срби и Руси – браћа по промисли Божијој

Неколико часова по слетању на московско „Шереметјево“ уследио је лет за Уфу, два сата разлике у временској зони и кашњење лета око два сата, учинило је да у Уфу слетим у већ предвечерњим часовима. Љубазни домаћини-организатори дочекују нас на аеродрому и практично смо имали само неколико минута да сместимо ствари у хотелске собе и одмах полазак на свечану вечеру и отварање Аксаковског празника, 35-ог по реду. На челу софре Чванов Михаил Андрејевич – председник Аксаковског фонда, а око њега импресиван списак гостију, наводим неколико имена:

– Грешневиков Анатолиј Николајевић – писац, депутат државне думе РФ свих сазива из фракције «Справедливая Россия». Члан Управног одбора Фондације Аксаков. Са посебном радошћу слушам од Анатолија о његовом сусрету са србским вођама Младићем и Караџићем, ствараоцима Републике Српске. Дружење са Анатолијем и Гаљом претвара се у истинско пријатељство које ће, надам се у будућности имати свој продужетак.

( На фону Музеја Аксакових у Надеждину са депутатом Руске Думе Анатолијем Грешневиковим)

– Гаврилов Николај Фјодоровић – херој Русије, генерал-лејтенант авијације у резерви, командант авијације ФСБ Русије, лични пилот В.В. Путина по врућим тачкама Кавказа, члан Управног одбора Аксаковског фонда, каваљер ордена Г.С. Аксакова.

– Савичев Владимир Леонидович – директор института стратешких истраживања академије наука Републике Башкорторстан.

– Аброшченко Вјачеслав Васиљевић – заменик председника Аксаковског фонда. Сергеј Коткало, секретар Удружења књижевника Русије.

– Сергеј Витаљевич Мотин, познати „аксаковед“, уз Михаила Андрејевића Чванова вероватно најбољеи познавалас наслеђа великих Аксакова.

– Сергеј Коткало, писац, секретар Удружења књижевника Русије.

– Марина Ганичева, књижевник, члан Удружења књижевника Русије.

– Михаил Киљдашов, песник, публициста, књижевни критичар. Мала по обиму а велика по садржају, његова збирка песама „Утешитељ“ коју ми је поклонио, већ је освојила моје срце.

– Виктор Бојчев – директор Бугарског Културног института у Москви (о њему нешто више у другом наставку овог текста), као и други утицајни људи из региона, попут Безимјанникова Тимура Игоревича и Галимова Фљур Миншарифовића…

(Гости учесници Аксаковског празника у Уфи, хотел Урал Тау )

 Уз предивну вечеру ређају се „тости“ како Руси зову здравице, које не заобилазе ни Вашег покорног слугу. За мене је посебно дирљив моменат био када је Михаил Андрејевић Чванов наздравио и рекао да је донео 4 своје нове књиге „Пора домой!“ и да прву жели да поклони свом србском брату. Тешко је описати емоције које су ме обузеле када сам по преузимању књиге прочитао посвету: „Ранку Гојковићу, брату по промисли Божијој!“ Михаил Андрејевић је на предиван начин у посвети искористио назив моје књиге на руском језику, спасибо од сердца ешће раз дорогој Михаил Андрејевић!

(Драга посвета на драгоценој књизи драгоценог човека)

Следећа два дана учесници Аксаковског празника су подељени у две секције. Мени припада част да се дружим са легендарним генералима и адмиралима и посланицима Руске Думе, прво у војној академији града Уфе, потом на свечаном ручку код председника Републике, па две изложбе у Аксаковском музеју у Уфи, затим шетња предивним парком уз богат културно-уметнички програм, па полагање цвећа код споменика Сергеју Тимофејевичу Аксакову у Уфи.

(Са братом козаком из Самаре, Павелом Анатољевичем Коровином)

Након тога гала концерт у прекрасном Дому Аксакова, а потом и гала вечера уз присуство и покровитељство председника и највиших државних чиновника републике. Тешко да је могао бити краћи опис дана изузетно испуњеног више него занимљивим догађајима.

На Крстовдан, 27 септембра, Аксаковски празник наставља се у Белебејевском рејону, око 3,5 сата вожње колима од Уфе до Белебејева. У белебејевском селу Надеждино, завичају Аксакових, у храму светог Димитрија Солунског, имао сам част да Његовом Преосвештенству Епископу Нефтекамском и Белебејевском Митрофану уручим предивну икону-триптих Светог Саве са Христом и Богородицом, поклон предузећа Ихтис из Београда.

          (Предивна икона-триптих Светог Саве са Христом и Богородицом, дар предузећа ИХТИС из Београда, сада краси храм светог Димитрија Солунског у Надеждину. Слева надесно: Ранко Гојковић, епископ Митрофан, Михаил Андрејевић Чванов, Карина Хабирова са својим супругом, председником Башкорторстана, Радијем Хабировим.)

Карина Хабирова, супруга председника Републике Башкортостан, епископу Митрофану поклања вредну икону Пресвете Богородице из 17 века која се до тада налазила у државном власништву. Треба истаћи да су поред првог човека Републике и поред надлежног епископа, поред познатог књижевника Михаила Андрејевића Чванова, почасног грађанина града Уфе и нас гостију Аксаковског празника, тога дана у овој предивној манифестацији учествовали и министар културе Републике Башкортостан Амина Шафикова и глава Белебејевског рејона Азат Аљвертович Сахабијев, као и песник, музичар и друштвени делатник, козак, руководилац Аксаковског комитета Самарске области и Самарског регионалног фонда „Всенародное достояние“ Павел Анатољевич Коровин и други.

Посебно истичем најактивније могуће учешће државних институција Републике Башкоротрстан у којој живи већинско муслиманско становништво, у прослављању њихових великих земљака Аксакових који су оставили дубок траг у руској православној култури. Колико би нама на Балкану добро дошао овакав пример, колико је тешко замислити да код нас на највишем нивоу муслиманске власти у Сарајеву славе неког великог Србина Православца.

Из цркве прелазимо у новоотворени Парохијски дом и том приликом уручујем Михаилу Чванову за Аксаковски музеј у Надеждину други том Зборника докумената „Москва- Србија / Београд-Русија 1804-1878“ са мноштвом писама упућених Ивану Аксакову од стране познатих Срба тог времена, његову преписку са Митрополитом Михаилом и друге значајне архивске документе. Благодарим колегиници новинарки Наташи Јовановић и директору Архива Србије господину Перишићу што су ми омогућили да дођем до ове дивне књиге која је сада доступна и у музеју Аксакова у њиховом завичају у Надеждину.

(Предаја књиге архивских докумената, издање Архива Србије, предато је Музеју Аксакова у Надеждину посредством човека-институције Михаила Андрејевића Чванова)

После обиласка музеја следи полагање цвећа код споменика Сергеју Тимофејевићу Аксакову, потом предивно дружење са народом који је у народној ношњи изнео многобројна традиционална јела и пића да почасти госте на Аксаковском празнику.

(Полагање цвећа код споменика Сергеју Тимофејевичу Аксакову у његовом Надеждину)

 Из Надеждина упућујемо се у Белебејево где смо у Дому културе одгледали неке кадрове филма о човеку-институцији Михаилу Чванову, потом је у истој сали одржана презентација његове последње, већ поменуте књиге “Пора домой!“

Завршна свечаност носи назив «Звона наде» у предивној великој сали тог истог Дома културе. Величанствен концерт, просто застаје дах од наступа многих учесника. Наравно да се и србском госту указује посебна част, горе сам већ навео речи које сам тада изговорио на бини, овде бих додао само да сам том приликом развио предивну заставу, поклон са прошлогодишњег Крсног хода у част Александра Невског у Омској митрополији, са репликом иконе Светог Саве и Сергија и руским насловом моје књиге – «Срби и Руси браћа по Пормисли Божијој».

(Обраћање србског госта на завршној свечаности Аксаковског празника)

Морам признати да ми је понекад било и помало непријатно због пажње коју су ми указивали домаћини. На завршној гала вечери, Михаил Андрејевић Чванов ме позива да седнем на чело софре са њим и главом Белебејевског региона. У свом «тосту» истичем оно што се једноставно искристалисало током тих неколико дана испуњених са толиким мноштвом догађаја – мој долазак на Аксаковски празник не може се завршити пуким учешћем у још једној лепој манифестацији у Русији. Смисао мог доласка и све оно што сам доживео у завичају Аксакових може бити само у будућем раду на много бољем упознавањем Србадије са величанственим наслеђем Сергеја Тимофејевића Аксакова и његових синова. То заслужују Аксакови, а то дугујемо и Сергејевом сину Ивану, који је тако много урадио за нас Србе током србско-турских ратова 1876-1878. године.

( Величанствено здање „Дома Аксакова“ у Уфи)

 Љубазни домаћини у Белебејеву, углавном муслиманске вероисповести, нису заборавили да због православног србског госта припреме богат посни мени на Крстовдан. Спасибо друзја, от сердца!

Бољшоје спасибо и директорки Музеја Аксакова Марини Турајевој Владимировној у Надеждину која ми је поклонила предивну књигу о Надеждину и самом Музеју Аксакова који се налази у том родном селу великих Аксакова.

Грех би био посебно не истаћи две истинске умнице, миле руске сестре, које су у тих неколико дана бринуле о својим гостима показујући уз огромну енергију и труд и огромно знање и ерудицију. Татјана Евгенијевна Петрова, главна инспираторка и организаторка свих дела везаних за Аксакове, десна рука Чванова, и Људмила Јуријевна Усова, стручњак Аксаковљеве фондације. Драге Татјана и Људмила, од срца хвала на незаборавним данима током обележавања Аксаковског празника.

У Уфу се враћамо већ у касним сатима, близу поноћи, а ујутро после доручка следи праштање са нашим дивним домаћинима и полазак ка аеродрому града Уфа. Тиме је завршен први део моје последње «руске бајке», други део одиграо се у Москви и Иванову и о томе ћете читати у «следећем броју» овог путописа.

Текст сам започео цитатом Ивана Аксакова, на крају да напоменем да сам писање овог текста почео управо на дан рођења великог србског пријатеља Ивана Сергејевића Аксакова, на празник преподобног Сергија Радоњешког. Ништа није случајно под капом Небеском…

Podelite sa drugima:

Povezani članci

0 0 гласови
Glasanje za članke
Претплати се
Обавести о
guest
0 Komentari
Уграђене повратне информације
Погледај све коментаре
0
Волели бисмо да чујемо ваше мишљење, молимо вас да пошаљете коментар.x