Tačno godinu dana nakon što je preuzeo ulogu ministra zdravlja i dvoglavog Trojanskog konja, sve se više čini da Robert F. Kenedi tu misiju realizuje majstorski, ali i da u njoj istinski uživa. Posle onog spektakularnog nastupa 2. februara u Vašingtonu, kada je, glumeći Grega Brejdona uputio moćnu poruku moralno posrnulom i obezduhovljenom čovečanstvu da ukoliko prekinemo vezu jedni sa drugima gubimo vezu sa božanskim, koja jedino ima isceliteljsku moć i da smo svi mi hibridna bića polu duhovna, a polu biološka i da zbog toga jedino pristup božanskom ima isceliteljsku moć, morao je da, nakon samo 3 dana, 5. februara na promociji Trampove internet prodavnice lekova po sniženim cenama, tom istom jadnom čovečanstvu svojim ministarskim autoritetom preporučuje one ozloglašene lekove za skidanje kilograma Ozempik i Vegovi, za koje je odavno utvrđeno i dokazano da mogu izazvati izuzetno opasne posledice na ljudsko zdravlje.

Ali nije trebao dugo da čeka da se izvadi za taj kompromis koji je morao da učini farmakomafiji. 15. februara se pojavio na specijalnom skupu posvećenom ultraprocesiranoj hrani. Na samom početku je sa govornice poručio: „70% Amerikanaca je ili gojazno ili ima prekomernu težinu, i to ne zato što su postali tromi i lenji ili zato što smo iznenada razvili ogroman apetit. To je zato što nam se nudi hrana koja je siromašna hranljivim materijama, a bogata kalorijama, što uništava naše zdravlje.” Kao da je želeo da iskoristi priliku da zbog tog kompromisa farmakomafiji bes iskali na prehrambenoj mafiji.

Da se podsetimo, Kenedi je ultraprocesiranu hranu učinio jednom od glavnih meta svog svetog krstaškog rata pod parolom „Učinimo Ameriku ponovo zdravom“. Prosečan Amerikanac trenutno dobija više od polovine svojih dnevnih kalorija iz vrste hrane koja nije ni postojala pre sto godina. Gomile naučnih istraživanja su tu hranu povezale sa svim mogućim hroničnim bolestima kao što su autizam, Alchajmerova bolest, rak, dijabetes i sindrom iritabilnih creva. Ta dramatična proliferacija hroničnih bolesti je direktno uzrokovana tom dijetetskom promenom, kakva se nije dogodila u čitavoj poznatoj istoriji, uključijući onu agrikulturnu revoluciju, koja se desila pre 10 hiljada godina.  

Kratka istorija procesiranja hrane

Zbog tolike važnosti koju ministar Kenedi pridaje uticaju ultraprocesirane hrane na zdravlje, ali i sudbinu ne samo Amerikanaca, nego i svih ljudi sveta, ne bi bi bilo loše baciti pogled na istoriju procesiranja hrane.

Može se reći da je prerađivanje ljudske hrane počelo kada su naši daleki preci počeli koristili vatru za kuvanje mesa i druge hrane, i otkrili kako da melju divlje žitarice da bi napravili brašno za rane oblike hlebova i kako da koriste bakterije za fermentaciju hrane u cilju povećavanja njene svarljivostk i hranljive vrednosti. U to treba ubrojati i druge tehnike konzerviranja, kao što je sušenje, dimljenje i  zamrzavanje tamo gde su klimatski uslovi to omogućavali.

Hrana koja je tokom skoro čitave ljudske istorije, sve do devetnaestog veka,  pripremana korišćenjem jedne ili više od tih nabrojanih  tehnika bi se mogla uklopiti u danšnju definiciju „prerađene hrane“.

U poslednjih stotinjak godina hrana je počela da se prerađuje i prodaje na sasvim drugačijem principu. Počela je da se proizvodi u fabrikama u vlasništvu velikih konglomerata, uz pomoć novih industrijskih procesa i upotrebom novih sastojaka, kao što su biljna ulja i njihovi hidrogenizovani derivati, rafinisani šećeri i rafinisane žitarice, ali i posebni aditivi kako bi se promenila svojstva proizvedene hrane – njena tekstura, boja ili da bi se produžio rok trajanja,  za šta su još izmišljene  nove metode skladištenja i konzerviranja, da bi se omogućilo da se takva hrana može transporervati do  udaljenih tržišta.

Stvaranje prve fabrički proizvedene hrane je najavilo veliku promenu u zapadnim obrascima ishrane, što se veoma brzo proširilo i na ostale delove sveta. Ali neposredni efekti ove promene u ishrani bili su ništa manje nego katastrofalni. Stomatolog Veston A. Prajs  (Weston A. Price) opisao je te prve efekte u svojoj kultnoj knjizi „Nutrition and Physical Degeneration” (Ishrana i fizička degeneracija), objavljenoj daleke 1939. godine, koju mnogi smatraju najboljom knjigom o ishrani ikada napisanom.

Prajs je primetio zabrinjavajuće promene u fizičkom zdravlju svojih pacijenata, posebno dece, u svojoj ordinaciji u Klivlendu u Ohaju. Nije se samo radilo o kvarenju zuba, već je izgledalo kao da se cela struktura njihovih lica urušava. Zubi, vilica i nepce nisu se pravilno formirali, kao ni obrazi i nosne šupljine. Pored toga te zabrinjavajuće fizičke promene pratile su i promene u ponašanju, uključujući teškoće u učenju, koje ranije nisu bile poznate.

Njemu je odmah bilo jasno da je promenjena ishrana glavni i jedini uzrok svemu tome. Zaintrigiran da to dokaže proputovao je sa svojom suprugom narednih godina po čitavom svetu. Posebno su ga interesovali zabačeni krajevi na svim kontinentima u kojima su ljudi  živeli tradicionalnim životom i jeli prostu neprerađenu hranu bogatu hranjivim materijama, kakvu su stotinama godina jeli njihovi pretci. Svi ti ljudi koje su sretali u tim zajednicama su bili potpuno zdravi, bez ikakvih znakova degenerativnih promena, koje su primetili u njihovom Ohaju.  Ali nailazili su i na zajednice koje su počele koristiti fabrički prerađenu hranu, kao što su konzerve, rafinisani šećer i proizvodi od rafinisanog brašna. U tim zajednicama su bili itekako vidljivi znakovi fizičke degeneracije.

Tokom tih istraživačkih putovanja Prajs je posetio i jedno izolovano ostrvo severno od Australije. Tamo je razgovarao sa australijskim lekarom, kojeg je vlada poslala da se brine o malobrojnoj populaciji belaca koji su se tamo doselili. Doktor je rekao da tokom  trinaest godina boravka na ostrvu među lokalnim starosedeocima, kojih je bilo oko 4,000,  nije zabeležio nijedan slučaj maligniteta poput raka, osim  samo jednog slučaja za koji je sumnjao da bi mogao biti malignitet, a za koji se utvrdilo da ipak nije. Izjavio je da je tokom istog perioda operisao nekoliko desetina maligniteta među pripadnicima bele populacije, kojih je bilo oko tri stotine. Još je rekao da su među primitivnim stanovništvom druge bolesti koje zahtevaju hiruršku intervenciju bile veoma retke.

Prajs je nakon detaljnog ispitivanja prehrambenih navika stanovnika ostrava zaključio da je  ključna razlika između starosedelaca i belaca bila njihova ishrana. Dok su ostrvljani jeli tradicionalnu hranu uglavnom životinjskog porekla, koju su dobijali iz mora, belci su se hranili isključivo  rafinisanom i konzerviranom hranom koja im je donošena sa kopna.

To se sve događalo u prvim decenijama XX veka na samom početku prehrambene industrijalizacije. Prajsov rad je pružio rano upozorenje na to šta se sve može dogoditi  napuštanjem tradicionalne ishrane i prelaskom na fabrički proizvedene namirnice. Nažalost, to je prošlo nezapaženo. U decenijama koje su usledile napuštanje tradicionalne ishrane se nastavilo kako na Zapadu, tako i u   ostalim delovima sveta, dok se istovremeno povećavavalo oslanjanje na fabrički proizvedene namirnice, čiji veštački sastojci i aditivi su se prvi puta našli u ljudskim organizmima u čitavoj istoriji čovečanstva. Proizvodnja prerađene hrane postajala  je postepeno sve sofisticiranija. Neprestalno su se izmišljale nove tehnike i širio spisak sastojaka. Važno je još napomenuti da  su se za promociju takve hrane koristile također sofisticirane tehnike ciljanog oglašavanja, koje je tu hranu učinilo neodoljivom. Tako se došlo do „ultraprerađene ili ultraprocesirane hrane“.

Kenedi i njegovi kompanjoni

Na pomenutom skupu posvećenom borbi protiv te ultraprocesirane hrane Kenediju se pridružio bivši šef FDA (Agencija za hranu i lekove) dr Dejvid Kesler (David Kessler), koji je tom prilikom rekao da ljudska biologija nema efikasnu odbranu od energetski guste i „hiperukusne“ prerađene hrane, koja izaziva zavisnost, te Majkl Polan (Michael Pollan), autor knjige „The Omnivore’s Dilemma” (Dilema svaštojeda), koju neki smatraju jednom od najradikalnijih knjiga o hrani ikada napisanih. Polan je skrenuo posebnu pažnju na podsticaje koji stimulišu proizvodnju i potrošnju jeftine ultraprerađene hrane, posebno na subvencije, koje podržavaju masovnu prekomernu proizvodnju kukuruza i soje, dve  najvažnije sirovine u proizvodnji ultraprocesirane hrane u SAD.

Kenedi je težište svoje kritike usmerio ka GRAS-u, a to je skraćenica za Generally Recognized as Safe, ili prevedeno: generalno priznato kao bezbedno. GRAS je prvi put uvela FDA 1958. godine sa ciljem  da se „zaštite“ aditivi, koji su već bili u upotrebi, od daljeg testiranja bezbednosti – pošto su bili „opštepriznati kao bezbedni“. Međutim, vremenom se taj sistem transformisao u nešto sasvim drugačije od onoga što je trebao da bude. Pored štićenju  aditiva koji su već bili u upotrebi decenijama, omogućavao je  uvođenja novih aditiva i to bez ikakvog nadzora regulatora. A pošto se broj aditiva povećavao sve većom brzinom FDA jednostavno više nije mogla da ispuni zahteve kompanija da testiraju svoje nove aditive, stoga su kompanije same počele da testiraju aditive i stavljaju ih u svoje proizvode, ne čekajući da FDA odluči o njihovoj bezbednosti.

Tako da je GRAS onemogućavao da se sazna koji su aditivi u hrani bezbedni, a koji nisu, jer jedva da je ijedan od njih prošao temeljno nezavisno testiranje bezbednosti. Što je još gore, taj sistem onemogućava da se uopšte zna koliko aditiva u hrani uopšte postoji, jer proizvođači nisu obavezni da obaveste FDA, ukoliko oni odluče da su njihove nove kreacije bezbedne.

Taj sistem u kojem, što se aditiva tiče, niko nije imao nikavu obavezu, pogotovo proizvođači procesirane hrane, trajao je decenijama, sve do 2016, kada je usvojen zakon još povoljniji za proizvođače. Po tom zakonu kompanije su mogle da izmišljaju nove aditive, da ih same testiraju i zatim dodaju u hranu, a da to nisu više morale čak ni da prijavljuju  FDA, kao što su nekada, barem formalno morale. Do 2016. se još mogao barem približno pratiti ukupan broj aditiva koji se stavljaju u pakovane visokoprocesuirane prehrambene artikle, a nakon što je stupio na snagu taj novi zakon to više nije bilo moguće. Danas se procenjuje da se trenutno u američku industrijski proizvedenu hranu dodaje barem 10,000 različitih aditiva. U Evropi, što se toga tiče, još uvek postoje neki propisi, tako da je broj aditiva u hrani koju Evropljani jedu nešto manji, samo 2,000.

To je verovatno bio glavni razlog zbog kojeg je Kenedi u svom obraćanju bio izričit da  GRAS mora da bude uklonjen, jer bi se u suprotnom prehrambena politika pretvorila u onu klasičnu, u kojoj je već odavno ono pravosudno  pravilo. prema kojem si nevin dok se ne dokaže  da si kriv, preinačeno u pravilo da si kriv sve dok ne dokaže da si nevin. Prema novoustanovljenom prehrambenom pravilu svaki novi aditiv je bezbedan dok se ne dokaže da je štetan. A to se može dokazati jedino naučnim studijama. Pošto se nauka odavno pretvorila u pseudonauku, kontrolisanu od strane raznih mafijaških kartela, ispada da je trenutno, barem u Americi, a situacija sigurno nije bolja ni u ostalim zemljama, praktično nemoguće dokazati da je neki aditiv štetan. A ima ih na hiljade, čija štetnost je nedokazana, a decenijama se trpaju u ljudska tela, uzrokujući bolesti, patnje i prerana umiranja milona ljudi. Stoga poželimo Kenediju sreću u njegovoj donkihotovskoj borbi u ulozi dvoglavog Trojanskog konja. 

Tačka blaženstva

Možda se na kraju ne bi bilo na odmet podsetiti još nekih brojki i poučnih anegdotskih iskustava. Jedna studija, izvedena 2021. je pokazala da deca u Velikoj Britaniji starosti između 2-5 godina 61% svojih dnevnih kalorija dobijaju iz ultraprocesirane hrane. U Americi je za istu kategoriju taj broj neznatno manji 58%. Dakle, više od polovine, približavajući se dve trećine. Posledice su već uveliko dobro poznate, jer se skoro svaki dan pojave rezultati neke nove studije u kojima se iznose detalji o veoma ozbiljnim zdravstvenim problemima sa kojima se  danas suočavaju deca. 

A kakve posledice bi takva ishrana mogla imati na odrasle pokazao je britanski doktor Kris Van Taleken (Chris Van Tulleken) u jednom eksperimentu na samom sebi. Mesec dana se hranio tako što mu je 80% hrane predstavljala visokoprocesirana hrana. Rezultati su bili šokantni. Znatno se ugojio. Patio je od zatvora i hemoroida. Nije mogao da spava, a počeo je da se budi usred noći i odlazi do frižidera, tražeći još slatkiša, uprkos tome što, po sopstvenom priznanju, nije bio gladan. Njegov libido je nestao, a postao je paranoičan i anksiozan.

Skeniranja pomoću magnetne rezonancije pre i posle eksperimenta su pokazala da je njegov mozak  preprogramiran na isti način na koji se to događa kod zavisnika od droge. Skeniranja su pokazala značajno povećanje veza između područja mozga koja povezuju nagrađivanje i automatsko ponašanje, a te promene su izgleda trajne, jer su mesecima nakon završetka eksperimenta te veze i dalje svetlele pod skenerom. Bio je programiran da večno žudi za ultraprerađenom hranom.

Proizvođači ultraprerađene hrane itekako su svesni da njihova hrana izaziva zavisnost, jer je oni takvom prave namerno i planski. Oni tu zavisnost nazivaju „hiperpalatabilnost“, koja nastaje potentnim kombinovanjem sastojaka, kao što su masti, so, šećer i aditivi, tako da se takvoj hrani ne može odoleti, što vodi u prejedanje. U tu svrhu se zapošljavaju čitave armije visokoplaćenih naučnika, specijalista za hranu, koji koriste složenu neurobiologiju zadovoljstva u hrani kako bi manipulisali osećajima slatkoće, slanosti, hrskavosti i žvakanja i tako postigli da oni koji jedu na taj način tretiranu hranu dostignu takozvanu „tačku blaženstva“, nakon koje ne mogu prestati da jedu.

Jedna studija iz 2019. godine je pokazala  da se ultraprerađena hrana jede 30% brže od normalne hrane. Kao rezultat toga, prirodni hormonski mehanizmi našeg tela za signaliziranje sitosti nemaju vremena da reaguju. To vodi prejedanju, a ako je sve što se jede ultraprerađena hrana, prejedanje traje čitavo vreme.

Zbog toga bi se ultraprerađena hrana mogla nazvati oružjem, jer kompanije koje  proizvode takvu hranu ne samo da tačno znaju šta rade i zašto to rade, negu i znaju da njihovi proizvodi nanose velike zdravstvene štete korisnicima.

Zanimljivo je napomenuti da su nedavna istraživanja pokazala da je sve počelo od duvana i cigareta, jer su duvanske kompanije igrale ključnu ulogu u kondicioniranju ljudi da za ishranu koriste novu ultraprerađenu hranu. 80-tih godina prošlog veka duvanski džinovi Filip Moris i R.J. Rejnolds su otkupili glavne prehrambene korporacije  kao što su Kraft, General Foods i Nabisco u čiju proizvodnju hrane i marketing su preslikali sve ono što su decenijama  radili sa cigaretama.  Tako je zavisnost od hrane preslikana sa zavisnosti od cigareta. Početkom 2000-tih duvanski titani su napustili prehrambeni biznis, ali su ostavili trajni pečat na prehrambene navike ljudi.

Sasvim izvesna budućnost

Uzimajući u obzir sve to što je do sada ispričano u ovoj priči, kao i savremene prehrambene trendove, koji će  veoma brzo dovesti do toga da će se onih 60-tak procenata od ukupne količine unete hrane u organizam modernog čoveka, koji otpadaju na ultraprocesiranu hranu, najverovatnije nastaviti povećavati, kao što će se nezaustavljivo nastaviti povećavati broj aditiva koji se dodaju u hranu, onda se čini sasvim izvesnim da bi se uskoro moglo očekivati da ona normalna hrana, koju su ljudi jeli hiljadama godina potpuno nestane iz prodavnica, ali i iz svesti modernog čoveka i bude stoprocentno zamanjeana ultraprocesiranom hranom, iz koje će također postepeno nestati oni prirodni sastojci, tako da će ljudi u svoje organizme umesto hrane unositi koktele sastavljene od različitih kombinacija aditiva.

A ako se još uzme u obzir da su prehrambene korporacije tim hemijskim koktelima, u koje je pretvorena  hrana, već omogućile da se lako dostigne ona tačka blaženstva, nakon koje je nemoguće prestati sa besomučnim trpanjem hrane u organizam, onda je sasvim moguće da bi čovečanstvo moglo uskoro nestati, ali ne u ognju onog apokaliptičnog nuklearnog armagedona, nego od prejedanja hranom sastavljenom od  aditiva, čiji će se broj meriti ne hiljadama i desetinama hiljada, već milionima, kao i bolesti koje ta prejedanja uzrokuju. Jedina uteha bi bila da će u tom armagedonu uzrokovanom hranom pretvorenom u smrtonosno oružje sa lica Zemlje nestati i pohlepne prehrambene korporacije, jer neće imati kome da prodaju svoje aditivne koktele.

Tragovi tog čovečanstva bi jedino mogli da opstanu na onim udaljenim ostrvima, koje je nekada obilazio Veston Prajs, naravno, ukoliko njihovi stanovnici odole  nezaustavljivom širenju ultraprocesirane hrane i onom osećaju blaženstva, koje nastaje kada se ona nađe u njihovim telima.

A da tu pretnju treba uzeti sasvim ozbiljno pokazuju etikete sastavnih delova jednog običnog voćnog kolača od limuna, koji se ne pravi u fabrikama, nego u poslastičarnicama američkih gradova. Pored limuna na spisku se nalaze: natrijum citrat, kalijum hlorid, kalijum sorbat, natrijum heksametafosfat, natrijum alginat, kalcijum sulfat, kalcijum hlorid, mono i digliceridi, modifikovani kukuruzni skrob, toksični kukuruzni sirup, celulozna guma i još pola tuceta takozvanih pojačivača ukusa, čije poreklo je nepoznato. O prisustvu još ponekog od onih hiljada aditiva iz arsenala prehrambenih korporacija može se samo nagađati. Oni nisu pomenuti ne zato što slastičari nisu obavezni da ih stavljaju na etikete, nego zato što se kolač, da su ih sve nabrojali, ne bi ni video od etikete. Samo da se na kraju podsetimo da su naše bake takve kolače pravile od brašna, vode, malo šećera, jaja, mleka i voća.