Злочин у припреми

Злочин у припреми

Пише: Горанко Ђапић

Погледи: Спрема ли се Америка на нови светски рат, и која кретања у америчком друштву указују на то

Очајничко оклевање европског Запада и његова политичка инфантилност, могу бити значајан стимуланс за рат великог опсега у његовој властитој кући. Ма како сада стање на светској сцени привидно изгледало спокојно и уобичајено; ништа убудуће неће бити нити спокојно нити уобичајено. Ври већ дуго. Долази време неспокоја, можда и рата -нимало ограниченог. Главна сцена је европски континент, а помоћне сцене су васцели свет, закључује у својој анализи социолог Горанко Ђапић, један од најславнијих југословенских дисидената и незаобилазни суорганизатор, стратег и идеолог студентске побуне 1968. године…

Дежурни кловн у Бијелој кући поручио нам је да ћемо добити будућег предсједника САД у лику познате Хилари Клинтон. Већ имамо искуства са том ратоборном средовјечном женом. Порука је да ће САД ратовати на много вишем нивоу, много вишем од ,,Милосрдног анђела” као на примјер, игром у Украјини, заправо руском дворишту.

Нема никакове сумње; друштво из ФЕД се коначно упустило у велики бој. Сада или никада! Јер, свијет није више биполаран, далеко је сложенији. Кина је постала највећа економија свијета. Руска моћ је у порасту, а ту су Индија и Бразил. Чини се да има све мање мјеста за владавину једне суперсиле. Економске прилике нагло се мијењају и стварају основу за један корјенито другачији свијет. Оно што друштво из ФЕД очајнички жели, то је да стопира саму повијест, а потом да је врати у пожељне касне четрдесете године минулог стољећа – у царство доларског папира којим ће се купити и пожељно склепати цијели свијет.

Оно што родитељима ФЕД са сталним боравком у Лондону (уже у лондонском Ситију) није више пута коначно успијело у Русији, сада ће Обама – Клинтон уротници посвршавати занавијек у украјинској драми и по тко зна којим јуришем на древну Москву.

Збуњена Еуропа се понаша као да не препознаје властиту пријетећу пропаст. Након толико мултиетницизама, мултиконфесионализама и мултикултурализама готово је да веома брзо постане Трећи свијет; потпуни повијесни гето, без културне самосвојности и препознатљивог етничког лика. Читав вијек у којем су се еуропски интелектуалци са жаром одрицали своје културне и свеукупне цивилизацијске баштине учинило је да никне ,,флеуре де мал” данашње епохе. Зло је било и бит ће организирано. Повијест је низ до низа урота и тајних намјера. И ништа није случајно нити је спонтано. Стварна повијест је невидљива; а она лажна је одувијек била много више идеологија него наука.

Дакле, вријеме је одлуке. Друштво у ФЕД је свјесно да би живе економске и политичке везе еуропског запада и Русије еволуирале у много смисленију и чвршћу заједницу, све од Антлантика до Владивостока. Тим током ствари могућна заједница би постала највећа технолошка и економска сила свијета. Та огромна плоча постала би стожер Новог свијета, праве Нове ренесансе грчко – римско – кршћанске цивилизације. Тај свијет у много чему хегемон, не би значио и свијет потчињавања, већ супротно, био би примјер сурадње, разумије се, укључујући и САД уколико смогну снаге да престану бити сервис друштва из ФЕД и његових големих напора да успоставе свјесвјетску владавину новог робовласништва на етничкој и конфесионалној бази.

На ободу два стољећа, све је постајало јасније да крајње дивљање ничим обузданог финанцијског капитала, шпекулативног и деструктивног по природи, може у крајњој консеквенци произвести само тоталитарно друштво.

У друштву гдје социјалне разлике достигну незамисливе распоне, губи се средња класа. Остаје хипер – богата мањина и огромни оцеан сасвим сиромашних људи. Јасно је да је такав профил друштва плодно тло за појаву неограниченог господства репресије и страха, јер мањина напросто никако другачије не може владати над огромном већином.

Управо је такав процес у току у САД, а успјешно се шири у Еуропи, преко Америке и Еуропске уније. И чему би другом служио реликт из хладног рата по имену НАТО? Ако је већ распуштен Варшавски уговор као носилац антидемократске комунистичке пријетње, логично би било да буде распуштен и НАТО јер је опасност минула. Али то је била само обична заблуда. НАТО је најприје био инструмент друштва из ФЕД са јасним циљем да оствари све његове стољетне амбиције, између свих и ону најважнију – да оконча посао који није завршен када је Лењин у влаку без застоја стигао у Петерсбург. Тај посао је значио да Русија престане постојати и да буде претворена у хулије господара из ФЕД.

Једногодишње играрије у и око Украјине у самом дворишту Русије само су сасвим крвав увод у много трагичније догађаје. Ради се о веома пажљиво припремљеној агресији већег степена. Немојмо се заваравати. Рат неће стати. Агресор га и није отпочео да би га успут заборавио. Напротив ратна опасност же расти у оној мјери у којој же еуропски петоколонаши погнути главу пред политиком која је подједнако усмјерена и против Еуропе и против Русије. За друштво из ФЕД овај растужи рат управо је и усмјерен да би разбио и једне и друге и спријечио очигледну чињеницу да је Русија еуропска земља, а не САД. Судбина и еуропског запада и еуропске Русије – једна је судбина.

Зато же еуропски запад сулудо извршити чисто самоубојство и изгубити сваку наду у обнови; у нову голему Ренесансу, подлегне ли притиску банкара из лондонског Ситија и његове подружнице и Њујорка.

Ваља цијенити апел 60 њемачких потписника канцеларки Меркел у којем апелу (потписана су и два канцелара; ујединитељ Хелмут Кол и канцелар Шредер) утјецајни и мислећи Нијемци одбијају да буду ратно поприште за љубав Барака Хусеина Обаме И. Они истичу оно што сватко добронамјеран знаде, а то је да је сурадња Њемачке и Русије стожер еуропске и свјетске будућности. То нимало не умањује сурадњу са Кином и осталим растућим азијским и латиноамеричким економијама. То би несумњиво био пожељан ток ствари.

На жалост, одустајање Москве од Јужног тока, премда још није изговорена задња ријеч, значи у крајњој линији скепсу Москве према способности еуропског запада да се одбрани од вањске и унутарње агресије ФЕД.

Тај трагични ток ствари задуго би бацио здраве тенденце у свјетској економији. Многе напредне технологије остат ће у сефовима лиценцних уреда јер нису у интересу финанцијске олигархије из ФЕД.

Свијет би се успорио на неповољан начин. Готово да можемо говорити о временима сталних напетости, не без ризика да се неповратно оклизне у нуклеарну катастрофу. Очајничко оклијевање еуропског Запада и његова политичка инфантилност могу бити значајан стимуланс за рат великог опсега у његовој властитој кући.

Можемо ли тај рат проматрати само хипотетички? Како је агресија друштва из ФЕД у порасту у оној мјери када то добије сопствену динамику рат се на жалост чини врло могућним, штавише можда извјесним.

Да ли су угашена балканска бојишта? Могу ли САД испровоцирати нове сукобе у меком трбуху Еуропе? Чини се да могу, а можда то управо и желе. Ратни бубњеви из Вашингтона све су гласнији. Искуство нас учи да је то углавном пут без повратка. Пријетити ратом није нешто што може створити климу за било што, већ по правилу ствара и сам рат.

Може ли итко, макар и претпоставити, како би изгледао данашњи рат значајног опсега? У урбаном свијету Еуропе он би био стоструки јуриш свих јахача Апокалипсе много, много разорније и страшније него сво искуство прије тога.

Опасност је утолико већа што Русија нема много избора, већ да се активно брани. Замислимо да једна од страна у невољи употреби опомене ради дио својега огромног нуклеарног арсенала. Може ли се на томе стати? Одговор је да се на жалост никако не може стати. Остало знамо.

Дакле, у сулудом напору друштва из ФЕД да посредством државе САД пријетњама ратом или самим ратом оствари чин предаје свих оних који не пристају на ново ропство, полазећи од претпоставке да су САД још првокласна империја; лежи мрачна могућност потпуне катаклизме.

Неки примјери увелико упозоравају, да се у САД врше предратне припреме. Испровоцирани расни сукоби, наизглед небулозним поводима, као што су учестала убојства црних младића, имају своје објашњење у жељи друштва из ФЕД да изазову шире и дуже сукобе. Након тога, полиција, национална гарда, па могућно и војска уз пратећу легислативу, могли би активно арбитирати. Тиме би грађанске слободе биле значајно умањене, а можда готово и укинуте у име борбе за мир и ред.

Тако би се озваничило ограничавање грађанских слобода кроз тобоже јачање националног јединства, ма што оно значило. Тако би се грађанство; једном ријечју друштво у цјелини припремило да без отпора прихвати ратну авантуру, опет све у циљу јачања националног јединства. За мање од живота једне генерације рат би очигледно био сматран нужном појавом.

Овако усмјеравање читавог друштва говори о озбиљности ситуације. Сасвим је јасно да је то осмишљена операција да дугорочно навикава нацију на агресију као нешто што је права политика на дуге стазе. Колико дуге стазе? Па, онолико дуге док све не буде деструирано особито сјећање на минула времена. Јер, наравно да никако не можете стварати ,,ратно друштво”, а да трајно сакријете размјере деструкције коју та политика ствара.

Извор.нови број магзин TABLOID

Podelite sa drugima:

Povezani članci